Sloboda ili strah

Stav – Urednik Pressa Crna Gora Marko Milačić o studentskom pokretu, njegovim vođama, odnosu režima prema studentima, alternativama… Pobuna – Ovo je država koja u zametku kida, u osnovi lomi i potpuno gasi svaki vid pobune, svaku iskru koja se nazre, svaku novu snagu koja pokuša da se nametne.

Studenti, što mislite, kako Đukanović i njegovi uspijevaju da održe vlast dvije decenije?

Vi ste, i sve ono što vam, što nam se dešava od 17. novembra, udžbenički primjer kako ova hobotnica vlada. Kako perfidno i lukavo melje. Kako kanališe, kako konstruiše, kako manipuliše. Odavno, godinama, nije bilo boljeg primjera koji ovako sjajno i slikovito dešifruje prirodu njihovog zlog sistema. Mehanizma koji počiva na tri udice – udici straha, udici laži i udici novca. Prvom nas prikivaju za tlo mirenja i ćutanja, drugom nas dijele i pune njihovim „istinama”, trećom nas vežu za sebe kao ogromno dijete za dojku punu njihovih prljavih sokova – novca.

Dobro došli u Crnu Goru

Ovo je zemlja koja dvije decenije, svakog dana, živi ono što se vama sada dogodilo. Ovo je država koja u zametku kida, u osnovi lomi i potpuno gasi svaki vid pobune, svaku iskru koja se nazre, svaku novu snagu koja pokuša da se nametne. Kako bi drugačije ovoliko dugo branili svoja blaga, prikrivali svoje zločine, podmetali svoje laži? Kako bi izdržali ratove i mirove, kako bi održali svoje moći i privilegije, kako bi ostali isti, da toliko dugo, svima nama, ne rade ono što su, ovih dana, uradili – vama.

Podijelili su vas, time još dublje i sve nas, tako profesionalno, lukavo i zlo da im treba čestitati na tome. Ludi smo, svi zajedno, ako u ovome ne vidimo kako funkcioniše ta nevidljiva ruka Đukanovićevog sistema, kako u konkretnom primjeru izgledaju tehnike vladanja, kako rade pioni režima – Igor Lukšić, Veselin Veljović, ministri i ostali, čime se bave Udba, državne i paradržavne službe i na koji način njihovi tajni centri moći drže ovu i ovakvu uzurpatorsku vlast.

Problem, reakcija, solucija

Sve se, uvijek, svodi na najprostiju logiku i matricu vladanja, matricu svih meridijana i doba, svih kraljeva i premijera – problem, reakcija, solucija. Jednostavno je – režim stvori problem ili iskoristiti neki nastali (svejedno), utiče da reakcija i očekivanja društva budu što veći, ili iskoristi već nastalu snažnu reakciju i očekivanja (svejedno) i, naravno, na kraju sam slavodobitno ponudi soluciju. To je model koji ima u vidu psihologiju pojedinca, narav mase i faktor zaborava oličen u protoku vremena. Model koji je toliko puta oproban i potvrđen da je postao jedan od osnovnih. Temeljnih i spasonosnih. Najvažnijih.

Studenti, sjetite se rudara

Danima štrajkuju u oknu, nezadovoljni svojim statusom. To je problem. Čitavo društvo reaguje, mediji su krcati tekstovima o njima, novinari silaze u rudarske rupe, očekivanje je na vrhuncu. U pitanje je dovedena njihova dugo godina lažirana i konstruisana slika o „pravednom” sistemu. U pitanju je godinama pravljena Vavilonska kula ogromnih laži i još većih obećanja, kosmičkih odgađanja, neopisivih kamuflaža i neopjevanih opravdanja. To je reakcija. I? Milo Đukanović, tadašnji i vječiti premijer naš, šalje rudarima pismo koje oni prihvataju i izlaze na površinu zemlje. To je solucija. Suštinski – to je poraz svih nas, i još jedna pobjeda uzurpatora koji su od toga problema, kao i uvijek, politički profitirali, a da rješenje problema nijesu ni dotakli. Rudari su im mesijevski nabacili loptu na volej.

Sjetite se radnika

Radnici Kombinata aluminijuma zauzeli su upravnu zgradu fabrike nakon što je poslovodstvo odbilo njihove zahtjeve. Prilikom upada u upravnu zgradu KAP-a, u prostorije je bačena dimna bomba. Uprava Kombinata je saopštila da su radnici „demolirali” službene prostorije. Ili – radnici Željezare upali su u kancelarije izvršnog direktora tražeći isplaćivanje zarada, poboljšanje uslova rada, dizanje posrnule proizvodnje. To su problemi. Javnost je bila natrpana izvještajima, veliki broj građana razočaran, mediji su brujali o potrebi rješavanja radničkih problema, nezavisni intelektualci su kritikovali, nevladine organizacije pozivale na odgovornost. To su reakcije. I? Radnicima su obećani kratkoročni benefiti, isplaćena jedna ili nekoliko plata, što je u tim trenucima medijski propraćeno kao trenutno rješenje problema. To su solucije. Okoštali režim se još jednom predstavio kao spasilac. U svrhu samozaštite. Još jedan nabačeni volej.

Na koncu, sjetite se mene

Učestvovao sam na antivladinim protestima protiv mafije na vlasti, organizovanim putem Fejsbuka, dok sam radio u Javnom servisu, i o tome javno govorio. U televiziji su mi nakon toga poručili da se odmorim mjesec dana, da se ne pojavljujem na ekranima, dok se situacija, kako rekoše, ne smiri i ne slegne. Nijesam prihvatio i javno sam progovorio o tome. Zašto sve ovo pričam? Zbog sljedećeg – izrevoltirani, organizatori pozivaju na protest podrške. Na okupljanje. Na ulicu. To je problem. Mnogima je bilo jasno da bi taj skup, ispred zgrade Televizije, mogao biti uspješniji i masovniji od prethodnih nekoliko. Mogao biti, simbolično, tu ispred fabrike laži, čin koji režim ne smije dozvoliti sebi. Forumi, portali i pojedini sajtovi pune se očekivanjem i osjećajem neke, makar i male, iskre. To je reakcija. I? Radojka Rutović, tadašnja i sadašnja direktorica, poziva lidera protesta u svoju kancelariju, na svoj kanabe. Poziva istog onog čovjeka kojeg su iz svih oruđa đukanovićevske propaganda, danima prije toga, bušili, odstrjeljivali i difamisali. Rutovićeva organizatoru Robertu Velaševiću nudi dokument-laž, dokument koji je imao samo jedan cilj, isti cilj kao i ono Đukanovićevo pismo rudarima, kao i ona obećanja radnicima, cilj da se izbjegne šteta, da se očuva sistem, da se slaže, kako ne bi bilo šta pošlo kako ne valja.

Ne daj bože da se ne bi dogodilo ono što njima, samo i samo, jedino i jedino smeta – ulica. Dakle, Rutovićeva, po direktivi, daje lažni dokument (par mjeseci kasnije, kada sam izbačen iz Televizije, to će se pokazati i sa matematičkom tačnošću) koji organizatori prihvataju. To je solucija. Fejsbukovci nabacuju volej režimu.

Uočavate li sličnosti sa vama danas

Sada, nakon otkazivanja prethodno najavljenog i naširoko prihvaćenog zajedničkog protesta studenata i radnika, sličnost je više nego očigledna. Ista matrica, ista logika, ista laž. Isti model i dinamika kao u narečenim slučajevima. Ako režim preko svog podmlatka oličenog u Petru Goluboviću i drugim članovima Studentskog parlamenta i nije direktno stvorio ideju protesta, sigurno je da ju je kasnije kidnapovao i iskoristio, da je prilagođava i iskorišćava za svoje ciljeve. To je pijavica na studentskom tijelu. Imamo problem i reakciju, čeka se samo solucija. Već je i najavljena. Premijer Igor Lukšić ove nedjelje sastaće se, dan prije održavanja protesta, sa studentima. Još gore i obeshrabrujuće – oni su ga pozvali na to. Čeka se samo da im kao i uvijek obeća ono što neće ispuniti i tako, još jednom, sačuva Đukanovićev sistem. Čeka se samo da mu studenti nabace volej, koji režim, vidjeli smo, rijetko kada propušta.

Imaju vas nadohvat ruke

Samo što vas nijesu zgrabili svojim jeftinim trikovima, istim onim kojim su od devedesetih naovamo hvatali liberale, hvatali SNP, Momira Bulatovića nakon raskola DPS-a, hvatali i hvataju opoziciju, pokrete, organizacije… Cijepaju vas i dijele, svađaju i manipulišu vama, ubacuju u makaze sistema koje su oni za vas naoštrili. Upadate, upadamo u njih. Prihvatate, prihvatamo njihovu igru. Gubite se, gubimo se u njihovim lažima. Nestajete, nestajemo u njihovim planovima.

Ako postoji šansa za ovu državu, to ste vi. Ako postoji iskra, ona je u vašim rukama. Ako imamo nadu, ona je sa vašim likom.

Studenti, za vaše dobro i dobro Crne Gore, očistite svoje redove. Petra Golubovića i ostale koji su članstvom u partijama pokazali da ne mogu i ne smiju biti članovi Studentskog parlamenta, a kamoli na njegovom čelu, zamolite da nestanu iz vidokruga studentskog aktivizma. Raspišite vanredne izbore za studentske povjerenike. Oformite novi saziv Studentskog parlamenta jer je sadašnji, očigledno, gori od ovog Krivokapićevog, državnog. Postavite novog, pravog lidera koji će biti primjer – obrazovanja, intelektualizma i energije, studenta koji će biti ogledalo novih snaga i reprezent većine crnogorskih studenata koji su ovih dana, naročito nakon odbacivanja radnika iz zajedničkih protesta, do kosti razočarani. Udružite se sa svim društvenim grupama koje su, kao i vaša, obespravljene. Sa radnicima, penzionerima, nezaposlenima. Budite uporni. Ne podliježite đukanovićevskim, lukšićevskim i roćenolikim lažnim obećanjima. Tražite bolje društvo. Zahtijevajte pravednu Crnu Goru. Ne odustajte sada, kada ste osjetili da postojite. Kada su se i oni uplašili vas. Kada smo preko vas, kao rijetko kada, makar na tren pomislili da ima nade za ovu Goru Crnu.

Uradite sve ono što stariji nijesu umjeli, nijesu mogli i nijesu smjeli.

Marko Milačić, Podgorica

izvor: pressonline.rs

Comments

  1. Mačka se samo iskesi kad ugleda Alisu.
    “Izgleda dobroćudno”, pomisli Alisa. “Ipak ima vrlo dugačke pandže i silesiju zuba”, zato shvati da se prema njoj mora ophoditi s poštovanjem.
    “Češirska maco!”, otpoče prilično bojažljivo, pošto nije znala da li će joj se to ime svidjeti. Međutim Mačka se samo još više iskesi. “Oho, izgleda da je sad zadovoljna”, pomisli Alisa i nastavi:
    “Molim te, hoćeš li mi reći kojim putem da krenem pa da izađem odavde?”
    “To u mnogome zavisi od toga kuda želiš da pođeš?”, reče Mačka.
    “Nije ni mnogo važno kuda”, reče Alisa.
    “Onda je svejedno kojim ćeš putem krenuti”, na to će Mačka.
    “Samo da negdje stignem”, dodade Alisa kao objašnjenje.
    “Oh, sigurno ćeš stići”, reče Mačka, “samo ako zadugo hodaš.”
    Alisa priznade da se ovo ne može opovrgnuti i zato postavi još jedno pitanje.
    “Ko živi u okolini?”
    “U ovom pravcu”, reče Mačka zamahnuvši desnom šapom, “stanuje Šeširdžija, a u onom pravcu”, zamahnuvši drugom šapom, “stanuje Martovski Kunić. Posjeti kojeg ti god drago. Obojica su ludi.”
    “Ali ja ne želim da idem među luđake”, primijeti Alisa.
    “Oh, nema ti druge”, reče Mačka. “Svi smo mi ovdje ludi. Ja sam luda. Ti si luda.”
    “Otkud znaš da sam ja luda?” zapita Alisa.
    “Mora da jesi”, reče Mačka, “inače ne bi došla ovamo.”
    Za Alisu to uopšte nije bio dokaz. Ipak nastavi.
    “A kako znaš da si ti luda?”
    “Da postavimo stvar ovako”, reče Mačka. “Pas nije lud. S tim se slažeš?”
    “Mislim da je tako.”
    “Evo dakle”, nastavi Mačka. “Vidiš, pas reži kad je ljut a maše repom kad mu je šta drago. A ja režim kad mi je šta drago a mašem repom kad sam ljuta. Zato sam luda.”
    “Ja to kod tebe zovem predenjem, a ne režanjem”, reče Alisa.
    “Zovi ti to kako ti drago”, reče Mačka. “Igraš li danas kroket s Kraljicom?”
    “Vrlo bih rado”, reče Alisa, “ali još nisam pozvana.”
    “Tamo ćeš me vidjeti”, reče Mačka i nestade je. – Luis Kerol, Alisa u zemlji čuda

  2. Alisa se i ne sačudi mnogo, bila je već toliko navikla da se događaju čudne stvari. I dok je još bila zagledana u ono mjesto na kojem je stajala Mačka, ona se opet pojavi.
    “Uzgred rečeno, šta je bilo s djetetom?”, zapita Mačka. “Umalo ne zaboravih da te upitam.”
    “Postalo je prasac,” reče Alisa mirno kao da se Mačka vratila na najprirodniji način.
    “Tako sam i mislila”, reče Mačka i opet je nestade.
    Alisa malo popričeka, očekujući da će je možda opet vidjeti, ali se Mačka više ne pojavi, i poslije časak-dva Alisa se zaputi tamo gdje joj je rečeno da živi Martovski Kunić.
    “Šeširdžije sam viđala i ranije”, reče Alisa u sebi. “Martovski Kunić će biti mnogo zanimljiviji i možda, s obzirom da je maj, neće biti suviše lud – bar neće onoliko koliko u martu.”
    Kad to reče, pogleda uvis i opet ugleda Mačku kako sjedi na grani jednog drveta.
    “Da li si kazala prasac il kvasac?”, zapita Mačka.
    “Kazala sam prasac”, odvrati Alisa. “Ali ne sviđa mi se to što se stalno čas pojavljuješ, čas nestaješ. Da se čovjeku zanesvijesti.”
    “Pa dobro”, reče Mačka. I ovoga puta je nestajala polagano. Počela je od vrha repa i završila smiješkom, i on je ostao za neko vrijeme na grani i kad joj je sve ostalo iščezlo.
    “Eh, često sam viđala mačku bez smiješka, ali smiješak bez mačke! E, nikad u životu ništa čudnije nisam vidjela!”
    Nije išla dugo kad ugleda kuću Martovskog Kunića. Pomislila je da to mora da bude njegova kuća, jer su joj dimnjaci bili u obliku ušiju a krov natkriven krznom. Kuća je bila toliko velika da Alisa ne htjede da joj priđe prije nego što gricne još malo pečurke i poraste do visine od šezdesetak santimetara. Pa i tad joj je prilazila prilično bojažljivo, govoreći:
    “Šta ako ipak bude potpuno lud! Bolje bi mi bilo da sam otišla u posjetu Šeširdžiji! – Luis Kerol, Alisa u zemlji čuda

    • tekst je debilan,manje vise ,standardno njegovo trabunjanje bez poente,ali mi se tvoji komentari i citiranje ovih odredjenih djelova luis kerol jako svidjaju…mada mislim da vrlo malo ljudi razumije sta hoces da kazes.svaka cast

  3. Марко Милачић је уџбенички примјер зашто ови владају оволико, он је продукт нашег менталитета, надмен, набијеђен у своје ставове, без жеље за полемисањем спреман да попљује сваког ко му опонира. На списку су му се нашли многи од власти, неких новинара, па до Мишка Ђукића. Шта је суштински рекао? Ништа. Шта је остало? Општа пљувачина као увијек и непрестано врћење у круг.

    Слажем се са њим да су дешавања око студената уџбенички примјер како ови владају али не њиховим притиском већ како им ови као Марко ‘помажу’. Прича се о притисцима власти, а шта ћемо о притисцима опозиције и ‘добронамјерних’ ликова као овај који им продају своје идеје? Колико се њих сјатило ‘добронамјерних’ говорећи им да морају да размишљају својом главом тако што ће њих слушати!? Који апсурд! За неке сам помислио опет ће уписати факултет да им покажу како се то ради, пошто они у своје вријеме, слично овом новинару нису а умјели рећи па ће сада тако заузимајући поново улогу студента стати на чело протеста, направити барикаде и покренути револуцију. Стварно једна бизарна представа са политичарем који тражи јаја, са професорима који кажу да нема протеста ако се не поломи који излог и не сломи по која рука и новинара који траже драму да би писали о њој.

    Овакав егоизам и овакво поимање ствари са спремношћу да се бране по сваку цијену је својствено Црногорцима и то је оно што неминовно води до свађа и подјела. То је тај филм који гледамо већ двадесет година и таман кад помислимо да се изблиједио и да му је крај близу и да ћемо коначно видјети неки бољи филм појаве се неки Маркови који све враћају на почетак. Могли би га назвати ‘сјетите се мене’ како комично истакну. Сад када би неко указао на неке неистине у том ‘сјетите се мене’ он би то назавао ‘удбашка спиновања’ јер овим ликовима је њихова ‘идеја’ толико битна да се она може бранити и неистинама и налазе да то оправдано а што је то углавном ахилова пета те идеје нема везе.

    Но, како сам каза;

    “Podijelili su vas, time još dublje i sve nas, tako profesionalno, lukavo i zlo da im treba čestitati na tome”

    Па констатује;

    Studenti, za vaše dobro i dobro Crne Gore, očistite svoje redove. Petra Golubovića i ostale koji su članstvom u partijama pokazali da ne mogu i ne smiju biti članovi Studentskog parlamenta, a kamoli na njegovom čelu, zamolite da nestanu iz vidokruga studentskog aktivizma.

    Дао је сам одговор на све, у стилу ‘уџбеничког примјера’ зашто ови оволико владају.

  4. perfect stranger says:

    Одличан текст Милачића. Ево како сам интервенисао на страници студената са Филозофског:

    Нема сумње да је отказивање протеста масло режима. Студенти који желе да учествују у процесу демократизације друштва морају да одстране све те режимлије из сопствених редова. То дистанцирање може у почетку бити болан процес, али оно је неминовно. Лично немам повјерења ни у бивше студенчиће-режимлије; само један званични mea culpa и покајништво може да их временом учини подобним за учешће у демократским промјенама. Ево како сам се обратио овом Голубовићу док још није поднио оставку на чланство у СДП-у, а и неким другим студентима-режимлијама: Голубовићу, лично вам желим успјешно завршавање специјалистичких студија, али мислим да би било добро да не будете никакав представник студената, с обзиром да сте члан режимске странке, те на тај начин компромитујете било који вид студентског протеста. Удаљите се са те функције.

    Ми живимо у систему који никада у својој историји није упознао демократски институт мирне смјене власти на изборима, и само та карактеристика (а има их још доста) је довољна да се такав систем окарактерише као диктаторски – а ви Голубовићу сте се баш у таквој ситуацији одлучили да будете члан режимске странке. Ви немате етичко право, као ни неке ваше колеге да будете представник студената, који морају бити генератори промјена у друштву, а не браниоци клептократског режима! Стога би било добро да се сви ви студенти-режимлије удаљите са позиција које заузимате (претпоставља се у коју сврху) и не компромитујете више тежње слободних људи за промјенама и за демократизацијом друштва. Не спрдајте се више људи – почистите више те режимлије-опортунисте из сопствених редова и покажите да сте прави студенти-бунтовници, носиоци промјена у друштву.

    • Знао сам да ће Дандалион да упише факултет и да стане на чело побуне хахахха…

      Сад замислите колико се студентима оваквих ‘добронамјерних’ јавило. Умјесто да их пусте да воде своју борбу и да управо мисле својом главом разноразни бизарни ликови су их буквално опсједали и опсједају даноноћно. Па о чему ми причамо!?

      П. С. Дандалионе остао си нам дужан наставак твоје приче која открива диктатуру у свим својим облицима. Јесу ли се ижјеле торте код најмоћнијег човјека у Црној Гори на коме почива ова диктатура а директор је средње школе?

  5. Veoma dobra analiza i tekst Milačića, po meni. Lijepo je povezao stvari, naveo i posložio primjere – koje svi znamo, o načinu vladanja aktuelne i nikad promijenjene vlasti.

  6. Milovan Vukov Jankovic says:

    Moc REZIMA nije u odbrani od KOKOSAKA,
    nego pretvaranja SOKOLOVA u kokoske, kupovinom sa sluzbenim autima, privilegijama, stanovima, standbenim kreditima, i na stotine drigih nacina,
    vecina METODA NASLIJEDJENA OD SAVEZA KOMUNISTA,
    koji su SISTEM VLADANJA RAZRADILI DO TANCINA,
    sa glavnim IZVRSIOCIMA RADOVA,
    ANBea i “NARODNE” MILICIJE i RAZNORAZNIH AGENCIJA I SA GLAVNIM ULOGAMA, SINDIKATI I POSLODAVCI, KOJI DRZE SVOJE CLANOVE SVEZANE ZA ROGOVE U STOTINAK ZIVOTINJSKIH FARMI.

    U DANSKU SE NE MIJENJA VLAST BEZ BLAGOSLOVA SINDIKATA ILI POSODAVACA, i klatno se KLATI medju te dvije MOCNE INSTITUCIJE,
    a politicari su POTRCKO , SOCIJALDEMOKRATE ZA SINDIKATE I DESNICARI ZA POSLODAVCE I PROFITERE.

    Ova zbivanja na CGorskoj POLITICKOJ SCENI,
    su samo IZDANCI I BORBA ZA PREVLAST, izbezumljenih NEZNALICA,
    koji o demokratiji veze sa MOZGOM NEMAJU,
    dok se ne ORGANIZUJU SINDIKATI I POSLODAVCI,
    i postanu DEMOKRATSKE INSTITUCIJE, POLITICARI CE PRAVIT BUDALE OD SVIH NAS I OD NJIH, ALI MALO KOJI INTELEKTUALAC ILI NOVINAR MOZE VIDJET SUMU OD DRVECA, JER SU SOKOLOVI ODRASLI U KOKOSARNIK, PA NIKAD NECE NAUCIT DA LETE I KORISTE OKO SOKOLOVO. SVIMA SU MOZAK ISPRALI I BLOKIRALI MOC ZDRAVOG RACIONALNOG RASUDJIVANJA, EMOCIJE ZASLIJPE SOKOLOVE KOJI RASTU U KOKOSARNIKU.

  7. “Medju Kaljanima vlada mišljenje da se ja pojavljujem kao dežmekasti čovek, kratkih nogu i sa kopitima umesto stopala, unakaradjen kao dodola; da se sa njima bavim uglavnom noću i da ih iskušavam primamljivim ponudama bogatstva ili vlasti; da sam uvek pri ruci kad treba izvesti nešto nisko i ružno jer prečih poslova i nemam; da sam pametan, govorljiv i ubedljiv, vešt na rečima, dobar poznavalac njihovih duša, srca i utroba; da pletem mreže poput neumornog pauka i tako dalje. Sve su to, razume se, gole izmišljotine kojima oni jedni drugima pune uši, pravdaju se i krivicu prebacuju na drugoga, to jest na mene. Ja sam, medjutim, uglavnom visok, mršav, povijen pod ogrtačem koji nikada ne skidam (jer sam zimljiv), mrzi me da se prerušavam. Noć ne volim jer sam poluslep još u suton, a u ponoć ne vidim ništa; saplićem se i padam čim nekud krenem. Ne iskušavam ih jer nemam čime, sve te nevolje oni nose u sebi od rodjenja i razvijaju ih kako rastu i stare. Glup sam, teško govorim, jedva nalazim reči, a povrh svega imam i govornu manu. S jedne strane, Kaljani svašta izmišljaju i lažu na moj račun, no to se od njih i očekuje. S druge strane, moram da budem i zadovoljan: mirni su, dremljivi, retko kad baš traže da se umešam. Pojavljujem se samo kad, recimo, brat razmišlja da li da ubije brata, kad se žena ustručava da prevari muža, kad deca nedovoljno dobro muče svoje roditelje i tome slično; onda pomažem, već naslućenoj odluci dodam konačni oblik. Intervenišem i kad su kolebljivi u širem smislu; premišljaju se recimo, hoće li dići ustanak ili krenuti u rat protiv nekog većeg i snažnijeg naroda. Tada im ne dam da omanu, guram ih u akciju; onda dižu ustanke, kolju druge (ali to uglavnom čine izmedju sebe), zbacuju jednu vlast da bi doveli drugu, još goru i besmisleniju, ili kreću u rat protiv jačih, opsenjujući se rečima i praznim nadama. Satiru se, ginu kao muve, uništavaju se, gube bitku za bitkom (to posle postaju njihovi praznici), dele se na razne stranke i pokrete; kad slučajno dobiju slobodu, tad ne znaju šta će s njom i gledaju da je se što pre oslobode. I sve to me ne staje prevelikog truda; oni sami su unapred spremni na sve to, treba samo neko da ih povede i usmeri, da im uobliči oblik propasti koji će izabrati – sve ostalo će uraditi sami, svojevoljno i oduševljeno.

    Doduše, događa se da odjednom neće ništa da urade; uskopiste se i učaure, nikog ne slušaju, tavore, valjda pokušavaju da žive kao drugi. Čak ponešto i rade; prave decu, grade kuće, obradjuju polja, popravljaju puteve, paze na zdravlje, manje piju, ne mrze se medjusobno koliko su navikli (i koliko im treba za duhovno zdravlje), paze na čistoću. Došavši tada medju njih (obično polse dužeg sna), učini mi se da sam pogrešio mesto, da mi je neko u medjuvremenu zamenio ljude, čak se i uplašim za svoj položaj. Šta ako mi prvi mejdu nama oduzme ovaj bogomdan posed i baci me u neki trezven, pametan narod koji misli na svoju budućnost, koji ne veruje praznim rečima? Ali se sve ubrzo sredi, nekako samo od sebe; čim im dosadi mir i rad, oni naprave neku gužvu, izopijaju se rakijom i politikom, pa navale jedni na druge – potrebno je samo da sedim sa strane i da im povremeno ubacim koju zapaljivu reč u uvo. I ja to činim sve dok ponovo ne zadremam.

    Početkom ovog veka ponovo me probudiše. Ustao sam, protrljao oči i oslušnuo; gore se opet čula galama, dreka i cika kao da su poludeli. Požurio sam koliko god sam mogao. Neće valjda da naprave nešto sasvim bez mene… Kada sam stigao, video sam kako se opet na nešto veliko (to jest pogrešno) spremaju. A prilike su bile izvanredne; tek su počeli malo da napreduju, izgradili nešto puteva, crkava, škola i bolnica, nekoliko fabričica, a razni narodi su stajali okolo i čekali priliku da nasrnu, da ih satru i pretvore u vekovne robove (što bi im možda najbolje i priličilo). Sve što su imali dali su na vojsku i oružje, a taj vojni svet mora se nekako zaposliti, makar i na gubljenju ratova. Koliko god ne veruju svojoj pameti, Kaljani toliko veruju tudjoj. Ako im ispričate nešto suvislo i obično, oni neće razumeti: potrebne su im mutne slutnje, zagrobna vidjenja, natprirodne budalaštine, reči koje zveče i odjekuju, a ništa ne znače. Već stotinama godina medju njima se pojavljuju razni proroci i vodje, ljudi koji svašta pričaju i koji su često i sebi nerazumljivi. Čim neko ne zna šta da radi taj se proglasi za pametnog, za rušitelja starog sveta i graditelja novog. Mada nevoljno (prerušavanje je medju njima besmislica), prerušio sam se u proroka na njihov način. Znao sam šta ih najviše zanima: hoće li se ratovati i sa kim? I kad su me to upitali, imao sam spremne odgovore, napravljene tačno po njihovoj pameti. Govorio sam:

    “Vekovna se tama prostirala nad ovim krajevima. Svetlost se medjutim očuvala u ljudskim srcima. Baklja slobode koja je gorela negde duboko u šumi nikada se nije ugasila – niti će. Došla je delimična sloboda, ali je sada treba izboriti čitavu. Ponovo idu krvavi barjaci preko neba, ponovo grme zimski gromovi. Veliki crni oblak valja se sa severa, spremaju se nevolje i patnje; biće mnogo mrtvih i ranjenih. Ali vi ćete sve izdržati, sve podneti, rasteraćete oblake i sunce će vas ponovo obasjati… Uzmite oružje u ruke, žrtvujte sebe, žene i decu, žrtvujte sve – svet će biti zadivljen dubinom i veličinom vaše patnje.”

    Nešto od ovih reči moraću svakako da povučem. Jer, ako me poslušaju do kraja, kao što su spremni, ako izginu do poslednjeg, kao što nameravaju, ostaću bez posla, a još jedan ovakav kraj i ovakve ljude nigde na svetu neću naći.”

    Vidosav Stevanović “Testament”

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d blogeri kao ovaj: