Odgovornost medija za ratne zločine

U petak, 2. decembra, je u Centru Sava predstavljena studija Tužilaštva za ratne zločine RS “Reči i nedela: Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991-1992”. U studiji je korišćen arhivski materijal lista Politika i Radio-televizije Srbije, kao i arhiva Fonda za humanitarno pravo i Otvorenog društva. Prezentacija knjige na kojoj je radila grupa od osam autora pod uredništvom Bruna Vekarića, bila je povod za diskusiju o odgovornosti medija za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije. Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević rekao je da je važno da se u potpunosti istraži pitanje podsticanja i pozivanja na izvršenje ratnih zločina putem medija.

“Upravo ubojita snaga koju mediji imaju, a posebno kada se zloupotrebljavaju, ukazuje na važnost krivičnog gonjenja osoba koje su u tome učestvovale”, rekao je Vukčević. On je dodao da sloboda izražavanja ne sme i ne može da bude apsolutna onda kada mediji svesno i ciljano koriste govor mržnje.

“Ona ne može da bude apsolutna kako ne bi ostale nekažnjene upravo one osobe koje su svojom retorikom vodile do masovnih zločina, patnji i razaranja”, rekao je Vukčević.
Tokom diskusije u više navrata je postavljeno pitanje da li novinari koji su se pre 20 godina ogrešili o etičke kodekse svoje profesije mogu danas snositi pravne konsekvence za svoj rad.
Direktor Beogradskog centra za ljudska prava i recenzent knjige “Reč i nedela” Vojin Dimitrijević rekao je da bi trebalo insistirati na etičkoj i profesionalnoj odgovornosti onih koji su učestvovali u ratnom huškanju.
“Mislim da je kod novinara mnogo važnije poštovanje Kodeksa i sankcije koje kolege mogu da upute kolegi, nego krivično gonjenje kod kojeg će uvek postojati oni koji kažu da je takva mera preterana. Oni koji su se bavili ratnim huškanjem ne mogu da se pozovu na činjenicu da u ratu uvek postoji propaganda, te da je ona u velikom delu zasnovana na laži i preterivanju. Ne može i jare i pare. Srbija zvanično nije bila u ratu, prema tome ni novinari ne mogu da se pravdaju time da je to bila ratna propaganda”, rekao je Dimitrijević.
On je istakao da nije potrebno dokazivati da li su se čitaoci i gledaoci odazivali na pozive ratnohuškačke propagande, već da je samo pozivanje krivično delo. Novinarka Gordana Suša, parafrazirajući Hanu Arent, rekla je da se pojedinac ne može kriti iza kolektivne odgovornosti.
“Na odgovor, to nisam učinio ja već sistem u kojem sam bio samo ‘šraf’, Sud po pravilu postavlja sledeće pitanje: Zašto ste postali ‘šraf’ i pod tim uslovima nastavili to da budete. Ovaj zbornik radova nudi bogatu dokumentaciju svih vrsta ‘šrafova’, naročito novinarskih koji su doprineli da čitavi narodi budu uvučeni u rat”, rekla je Suša. Ona takođe smatra da pored krivične odgovornosti, novinari moraju da snose konsekvence zbog kršenja etičkog kodeksa novinara.
Urednik Radija SlobodnaEvropa Omer Karabeg je ocenio da je propuštena prilika da se kazne novinari koji su učestvovali u širenju mržnje i ratne propagande, i da im je, posle političkih promena oktobra 2000. godine, trebalo zabraniti da se bave novinarstvom.
“Čovek danas ne sme ni da nazove one koji su učestviovali u ratnoj propagandi ratnim huškačima, jer će ga tužiti, pa će biti osuđen da plaća odštetu za pretrpljene duševne bolove, kao što se to desilo Petru Lukoviću. Možda će i NUNS morati da plaća odštetu, jer je tužen pošto je imenovao novinara koji je objavio priču o vukovarskim bebama”, istakao je Karabeg.
On je istakao da činjenica da je 1993. godine 1.500 novinara RTB i RTNS otpušteno jer nisu pristali na to da učestvuju u širenju mržnje pokazuje da su se oni koji su ostali u državnim medijima svesno stavili u službu ratne propagande. Omer Karabeg smatra da pored urednika, koji su najodgovorniji za širenje govora mržnje u medijima, odgovornost snose i sami izvršioci radova. “Oni su bili vrlo kreativni u podsticanju na zločine”, konstatovao je Karabeg.
Prema rečima novinara Mihajla Kovača, primeri u studiji “Reči i nedela” predstavljaju samo mali deo onoga što je ratna propaganda sistematski servirala javnosti. “To nije bio incident, već državni projekat koji je imao svog arhitektu i izvođače radova”, konstatovao je Kovač. Jovanka Matić iz Instituta društvenih nauka nadovezala se na Kovačevo izlaganje, dodavši da su mediji bili strateški resurs u projektu stvaranja nacionalne države.
“Taj projekat podrazumevao je rušenje identiteta bratstva i jedinstva i stvaranje novog, etničkog identiteta koji se formirao prikazivanjem negativnih osobina ‘onih drugih'”, navela je Matićeva.

Prema rečima novinara i direktora sarajevskog Medija centra Bore Kontića, medijski radnici tokom ratova koji su pratili raspad Jugoslavije nisu samo kršili etičke kodekse, već su predstavljali “neku vrstu alibija” za ono što je režim radio.

“Sa takvim novinarstvom, smrt bilo kog čovjeka nije se razlikovala od smrti životinje u klanici. Smrt je bila logična, normalna i niko nije trebalo da se osjeća krivim zbog Vukovara, Sarajeva, Srebrenice”, rekao je Kontić, inače autor dokumentarnog filma “Godine koje su pojeli lavovi” koji govori o ratnoj propagandi u zemljama bivše Jugoslavije.
Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka, smatra da uloga jugoslovenskih medija u podstrekavanju na rat počinje sredinom osamdesetih godina 20. veka i dodaje da se danas “uveliko obnavlja ono što nazivamo patriotskim novinarstvom”.
“Upravni odbor RTS je svojevremeno na sednici doneo odluku da zaposleni u toj kući moraju sa više patriotizma da rade svoj posao. Sadašnji direktor Javnog servisa je svojevremeno bio ministar u Vladi Slobodana Miloševića i promoter knjiga Mirjane Marković. Možemo li da tvrdimo da se u novinarskim izveštavanjima sa Kosova i sada ne ponavljaju primeri koji su prikazani u ovom zborniku”, zapitao se Veljanovski.
Prema njegovom mišljenju u medijskim arhivama postoji dovoljno građe za pokretanje postupaka protiv ratnih huškača. “Ako niko drugi ne može da sedne na optuženičku klupu, oni koji su uređivali rubriku ‘Odjeci i reagovanja’ sigurno bi mogli. To postoji kao dokument u arhivama i može se uzeti kao osnov za krivično gonjenje”, zaključio je Veljanovski.