piše: Omer Karavdić
Šetajući se Sarajevskom ulicom u Beogradu naletim na krkljanac. Red kilometar, po troje, četvoro, raširenih zenica i sa optimizmom, mirno stoje. Trotoar sa desne strane totalno žagušen. Ne znam o čemu se radi, u to vreme nije bilo redova. Živo me interesuje, moram da vidimo čemu se to radi, toliki red nisam vidio ni u Evropu iza gvozdene zavese.
Morao sam da pređem na drugu stranu ulice da bih stigao do početka reda, a tu neki Komerc radnja bele tehnike. Sa unutrašnje strane kroz staklo radnik, inače poznanik koji me je prepoznao, maše mi i daje znak da uđem na sporedni ulaz.“Šta je ovo, što je ovakav krkljanac?”
Prodavac poznanik:
“Stigli su SONY Video – rikorderi 1200 DM, džabaka, sad kad imaš šansu uzmi odmah dva.”
Malo sam u čudu i vadim se:
“Nisam imao nameru ništa da kupujem ovde sam samo iz radoznalosti, a i ne primate American express, samo prodajete za keš.”
Ipak gledam koliko imam para po džepovima farmerki.
“Evo ipak skupilo se za jedan, ne trebaš ga pakovat.”
To veče prepričavam avanturu jednom mom prijatelju koji mi se isto hvali kako je uspeo, preko veze da kupi stan na kredu u izgradnji u blokovima na NBG po neverovatno niskoj ceni od pet hiljada DM po metru kvadratnom.
“Super sam prošao, već sad se stanovi u novogradnji, prodaju po sedam hiljada DM.”
Kaže mi na kraju, presretni prijatelj Dule.
tekst i sliku smo dobili putem elektronske pošte
javniservis.me 
Komentariši