David Albahari: Stari pisac i stjuardese

Окрени-обрни, реч је о старењу, а почетак старења је и почетак грчевите борбе за опстанак

Не знам да ли се то мени само причињава или стјуардесе доиста постају старије? Или, можда, само ја старим, па ми се чини да су и други приморани на то? Окрени-обрни, реч је о старењу, а почетак старења је и почетак грчевите борбе за опстанак. Та борба је лепа за око само када је сниме врхунски сниматељи неког телевизијског канала за призоре из животињског света. Гледана стварним оком, та борба је прљава и подмукла. И никада се не зна када ће неко у њој извући сакривени нож-скакавац или иглу за штрикање. Не постоји ништа тако страшно као смрт од шиљатих предмета, посебно од штрикаће игле! Којом брзином се она пробија кроз кожу, којом лакоћом клизи између ребара и са каквом прецизношћу улеће у попречно-пругасти мишић који се зове срце!Претпостављам да сам дошао до срца зато што сам почео од стјуардеса које старе. Раније или касније, све се завршава у тој пумпи која својим скупљањем и ширењем тера крв да кружи нашим телом. Ритам срца је људски ритам, крвни притисак је клопка за непослушне, вене које благо пулсирају заправо су својеврсни звучни пипци помоћу којих налазимо своје место у космосу, било оном великом, кроз који плута наша планета, или оном малом, који обухвата само простор наше собе.

Задржимо се на тренутак на стјуардесама. Када сам био млад, и оне беху младе. (Понављам се знам, али и то је одлика старости; када сам био млад, ништа нисам изговарао два пута.) Када бих крочио у авион у њему су гласови тих младих стујардеса одзвањали као цвркут птица у воћњаку. Гипке и витке, стјуардесе су нам прилазиле, прихватале капуте и ручни пртљаг, помагале нам да дрхтавимрукама закопчамо безбедносни појас и опомињале нас да затворимо уста. Наравно, нису нама дрхтале руке због старости већ због узбуђења, због опојних мириса који се допирали испод њихових овлаш раскопчаних блуза, као и због тесних сукања на којима су се јасно оцртавала удубљења произведена притиском ластиша на њиховом доњем вешу.

Ех, која су то времена била! А после, када би авион узлетео, виски се точио као медовина у народним песмама и причама. Када би авион слетео, ноге су нам се климале као разглављене столице и тетурали смо кроз авион, покушавајући да погодимо где су права врата. А смех стујардеса одзвањао је за нама попут песме вила у врбаку.

Све то причам зато што сада ништа од тога не постоји. Стјуардесе су, наиме, остариле. Дуго су се отимале, покушавале да се послуже разним средствима против старења, али природа чини своје, трудноћа оставља трагове свуда по телу, љубав рањава срце, сузе остављају храпаве наслаге на капцима и трепавицама и, све у свему, довољно је да једном човек помисли на старост и она се сместа показује, смеши се и заводнички дозива кажипрстом. У ствари, старост неодољиво личи на стјуардесу, зато их и помињем у једном даху. У другом даху, додаћу ту писце, јер ако стјуардесе старе, онда старе и писци, а ако писци старе, онда је цео свет у опасности да се претвори у своју остарелу сенку. Наиме, ништа није страшније од остарелог писца, поготово од писца који је некад био утицајан и моћан а сада је мањи од маковог зрна. Понекад се он ипак протегне испод плашта старости и покушава да нађе пут који ће га вратити на врх пирамиде моћи. Међутим, сви путеви су затворени, свугде су подигнути контролни пунктови, на врховима брда горе ватре у којима се спаљују одбачене књиге, исечци из новина и забелешке током читања. Остарели писац није задовољан. Другачије је он замишљао свој свет: он је у том свету онај који кроји и прекраја, који одређује шта иде горе а шта тоне доле. Али стјуардесе су остариле и са њима је остарио цео један период у свету уметника, било фантаста било тврдих реалиста.

Најтеже је, ипак, бити стари писац. Иако му се сви обраћају са наводним поштовањем, он заправо никога не занима. Његове књиге више нико не чита, а поготово га не читају студенткиње књижевности које су до пре неколико година куцале на његова врата у нади да ће им он рећи нешто што ће моћи да цитирају у својим семинарским и магистарским радовима. Остарели писац покушава да се сети када је неко последњи пут писао докторску радњу о његовом гротескном сликању наше стварности, али то му не полази за руком. Ко се још занима за гротеску, ко ужива у црном хумору, ко још тумачи сенке на зиду? Остарели писац је сам као последњи мамут и једина нада која му је преостала јесте да ће га лед оковати и тако му омогућити да добије место у музеју.

Страшно је то, помишља стари писац. Некад је био име које је играло на свачијим уснама, а данас је само сенка која тера људе да се замисле, јер им је та сенка позната али не могу да се сете кога доиста представља. Стари писац се осећа као јарац из оне народне приче, тј. „жив печен недопечен, жив клан недоклан”, што га наводи да се нелагодно промешкољи. Никада није волео да прича о клању, замарала га је та људска лудост или слабост. Пре много година, што више нико не памти, стари писац, који је тада био млад, налазио се на челу неке комисије за утврђивање ратне штете. У његовој земљи увек је било много ратова и утврђивање ратне штете представљало је рутински посао, али тада још млад писац успео је да се избори за највећу суму које су околне земље морале да исплате његовој напаћеној домовини. Тада је био слављен као херој, као визионар и све је говорило да ће ускоро стати на чело земље као нови вођа и нови творац народне судбине.

Али онда су стјуардесе почеле нагло да старе и сви су престали да мисле на старог писца, као да је он био крив за то. Узалуд се бранио и порицао одговорност, али људи су навикли да од њега очекују чуда, и када се чудо није десило, и писац је остарио. Старио је брже од стјуардеса, што су стјуардесе сматрале божјом правдом. Стари писац је ћутао. Није ништа говорио, само је шмрцао у мраку и мислио како је некада био млад и, по свему судећи, леп.

izvor: politika.rs