Prestanite, bre, da ratujete!

izvor: vesti.rs, piše: Saša M. Stajić

Budale! Kreteni! Moroni!, vrištao sam na televizor u sredu oko pola osam uveče. Gledam u neverici direktan prenos paljenja metalnih objekata na administrativnom prelazu Jarinje. Neka dečurlija, iskusno zamaskiranih lica, upregla bejzbolke, pa s „Molotovljevim koktelima“ u „herojski“ boj. Ništa im bistrije nije palo na pamet do da poruše sve ono što su razumniji, bar s naše strane, danima pokušavali da ispeglaju. Da mirno reše problem, jer drugačije ne može.

Nema više ratova, ljudi, manite se toga! Neće se više pucati ni zbog koga, ako ima pameti. A izgleda da je nema, bar u nekim glavama. Te usijane tikve i dalje žive za svoje krstaške pohode i vlažno sanjaju Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, Kosovo… Sve naše „velike pobede“. Pa još gunđaju kroz zube: „Eh, da nam je vojvoda sad tu…“

„Jesu ludi il’ im noge smrde?“, pita kolega juče ujutru na kolegijumu. Još mi od sinoć u glavi odzvanjaju reči koleginice: „Oni samo brane svoju zemlju. Šta bi ti radio?“
Ko je u pravu – Milan ili Marija? Da li deci smrde noge, pa se smrad proširio i na onaj deo između ušiju, ili deca vide dalje od umornih roditelja, još umornijih političara i države na umoru?
Koliko god da smo umorni, a jesmo, i to jezivo, pameti se moramo dozvati. Jer, nije prošlo ni dva sata, a Zmija Tači je već trijumfalno poručivao iz Prištine: „Eto, jesmo vam rekli kakvi su ti Srbi! S tom bagrom se ne može ni pregovarati. Nego, lepo vi nama sad overite to nezavisno Kosovo, pa da se pozdravljamo.“ Reče Zmija i ugasi svetlo.

Nama je mrak pao na oči onog momenta kad je paučina u glavama „navijača“ odlučila da krene u akciju. Da krene u napad. Šta bi navijači drugo radili nego sanjali kako zabijaju gol? S tim što su ovog puta zabili autogol. Hiljadu autogolova, i sebi i nama. Ne znam koliko još sudija treba da produži meč, pa da probamo da izjednačimo.

Toj ekipi „hrabrih srBskih patriota“ nije jasno da će još koliko danas zapaljeni kontejneri biti zamenjeni istim takvim. Ali u njima ovog puta neće biti Srba. Jer, ko će nam još poverovati da smo želeli da pregovaramo, a iza leđa držimo upaljenu baklju. Istu onu koju je Zvezdin navijač (a mogao je biti i Partizanov, da se razumemo) onomad pokušao da nabije u usta policajcu na Marakani.

To je ta pamet – bakljom na problem. Dok nam navijači završavaju državne poslove, a kabineti pišu saopštenja, crno nam se piše. Igramo unapred izgubljen meč, ali pobogu, nemojmo se više ponašati kao obezglavljena, nemoćna kokoš!

P. S.
Pre neki dan sam čuo ludu ideju. Vlada Srbije, poput vitezova Okruglog stola, mora da izađe javno i kaže: „Znamo da smo izgubili Kosovo. S tim se u našim srcima nikad nećemo pomiriti i dajemo reč da ćemo ga jednom, za 10, 20 ili 100 godina, vratiti.“
Ne znam da li će ovi naši oponašati Artura i njegove vitezove, ali toliko nam je malo opcija preostalo da i sulude ideje deluju nekako realno.

*** ***

izvor: vesti.rs, piše: Marko Vidojković, naslov: Kupusa i slanine

Ovog puta izostale su scene lomljenja Beograda i krađe kineskih patika zbog rana koje tuđin nanosi ponosu našeg naciona. Policiji odranije poznati televizijski entuzijasti (imaju kapuljače, trenerke i brzo trče) svoj performans obavili su na alternativnoj letnjoj sceni – „administrativnom“ prelazu Jarinje.

Splet narodnih borilačkih igara održanih 27. jula tekuće godine u sebi je sadržao petooktobarske elemente u vidu paljevine javnog zdanja (recipročno beogradskoj skupštini, u Jarinju je to kontejner), kao i korišćenja teške mašinerije žute boje u cilju suprotstavljanja uniformisanom licu. Malo se štrpnulo i iz romantičarskih epoha Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice, kad su premlaćena dva novinara, i to ni manje ni više nego zaposlena u Telegrafskoj agenciji nove Jugoslavije.

Avetinjska učmalost usamljenih srbijanskih kulisa (ovde godine deset odsto više Srba otišlo je na letovanje u odnosu na prošlu) raspaljena je dimom jarinjskog plama koji je, onom delu Srbije koji nije bio srećan da ode na sunčanje u raspalu Grčku, začinio kraj jula 2011. godine.

Odličan izbor statista (istaknuti predstavnici pozorišne trupe Vlada Srbije, Borislav Stefanović i Goran Bogdanović, uz lokalno stanovništvo, koje je spremno da na znak reditelja sruči impozantna dva kipera šljunka na asfaltni put) omogućio je da ono što će ubuduće biti poznato kao „Letnji TV događaj u Jarinju“ bude izvedeno s maksimalnim uspehom.

Naravno, ne bi sve tako dobro prošlo kad ne bi bilo i zrna holivudske produkcije, tamo gde mu je i mesto, na samom vrhuncu događaja, gde kauboji u „hamerima“ stižu na lice mesta i kurče se do spuštanja zavese. Posle kauboja, to jest danas, na scenu stupa zadušni hor pod imenom Skupština Srbije, da posebnom poemom koju ćete moći da čitate u sutrašnjim novinama, a pod nazivom „Još jedna odluka Skupštine koje se nećemo sećati“, objasni i poslednjem gledaocu da je predstava završena.

Na statistu Envera Zumberija, koji je za ovu predstavu bukvalno i život dao (pogođen iz snajpera dan uoči „Paljenja Jarinja“), domaći mediji nisu se preterano osvrtali. Međutim, ta neobična uvertira toliko je bila popularna kod publike južno od severa Kosova da je Zumberi dobio i orden od Hašima Tačija. Još se razmatra kako ga o tome obavestiti.

Na kraju se posebno zahvaljujemo izvršnom producentu, anonimnom šverceru nafte sa severnog Kosova, bez čije finansijske pomoći i kreativnih ideja ovaj zanimljivi projekat ne bi bio moguć.