Migus neznavenikus i kamen mudrosti

piše: Đakomo Galanda

Podgorička proljeća obiluju „marovićevski“ dosadnim kišama. Kad ta muka napadne naš grad, svi su nervozni, nesrećni, impotentni. Čak i oni malobrojni zemljoradnici i povrtlari iz Zete, čak su i oni nesrećni, iako bi njihovim zasadima dobro došla koja prirodna kap. Ali, oni kažu da tada pada KAP kap, da tu nema ništa prirodno. A ako potraje to kapanje, boje se biblijskih scena. A niđe nema dobrog, starog Noja. Od tolikog kapanja, KAP-anja, može da ih „strefi kap“.

Po gradu je opšti mravinjak, vise automobila nego ljudi. Nervozni taksisti doprinose opštem ludilu i anarhiji. Sviranja na sve strane, kočenja, pokušaji kočenja, oboreni saobraćajni znakovi, srušeni „mugići“, strašni „zagrljaji“ dva vozila. Najbolje je tih nekoliko dana, mjeseci, što manje biti pješak i vozač. Preostaje nam da provodimo mnogo više vremena čitajući knjigu, gledajući TV, surfujući Internetom.

Kiša je padala od sredine novembra do marta mjeseca, poprilično mijenjajuci stepen moždane uravnoteženosti ka ludilu.  Tokom takvog „stradanja“ moždanih ćelija, često mi padne  na pamet kultna recenica iz domaceg filma: „…to utiče na vugla rođaci….!“

Ovakva vremenska situacija mi je omogućila da pročitam i koju knjigu više, ali i da prelistavam YouTube snimke do besvjesti. Taj YouTube je nevjerovatna stvar: Drugi svjetski rat u boji, najbolji golovi, best of Kobe Bryant, Britanski idol, sve moguće pjesme, snimci katastrofe u Japanu….. I dok sam gledao bruku prilikom obilježavanja godišnjice smrti Zorana Đinđića,  sa strane, na već pomenutom sajtu, ugledah klip naseg ministra u „majmunskoj“ pozi. Ne, ne, griješite, ne mislim na Tarzana. U pitanju je bio sadasnji Ministar kulture i sporta, dignute ruke i sa glavom ispod pazuha, a to sve u Parlamentu Crne nam Gore. Šokiran nekim njegovim, možda je suvišno to i reći, nepravilno izgovorenim rečenicama, dobio sam preveliku želju da odradim intervju sa njim. Bacih se na posa’.

Brzo, sajt Vlade, Ministarstvo, broj, telefon u ruke i ….

Dragi glasić: „ Ee…?!“

Ja:“ Dobar dan, ovdje Đakomo Galanda, zamjenik Ministra prosvjete i sporta……æææ….. æææææ……..ææ….. Grenlanda.“

Dragi glasić: „Ee…?!“

Ja: „Trebao sam Ministra Stjepovica.“

Dragi glasić: „Ee…?!“

Ja: „Pa Migo mi je trebao, molim!“

Dragi glasić: „Migo?! E Migo nije tu. Otiša’ je u radnu posjetu Libanu.“

Ja: „Libanu?!“

Dragi glasić: „ Ee, Libanu, što?! Što ne Liban a…..?!“

Ja: „Da, da, naravno. Nego kako ga mogu dobiti, koji mu je broj?!“

Dragi glasić: „A odakle ono zoveš dome, de ponovi?!“

Ja: „Sa Grenlanda, daleki sjever.“

Dragi glasić: „Daljeki , daljeki……No kako dobro zboriš crnogorski. E’o ti broj mobilnog, no ima da te odere impuls. Bolje sačekaj da se vrne.“

Ja: „ U redu , sačekaću ga. Recite….“

Dragi Glasić: „ 069 01 02 03. On će da se vrne za 2 mjeseca, posle Libana imau neki sastanak u Egipat, pa moras čekat. Kako dobro zboriš naski. Koji se jezik priča na Grenlandu dome?!“

Ja: „U redu, sačekaću. A na Grenlandu se priča isto hrvatski, samo ga mi zovemo grenlandski. Bošnjačka verzija srpskog, samo sa malom dozom sjevernjačkog razvlačenja. Razumijete nana?!“

Dragi glasić: „Razumijem te, kapiram.“

Ja: „ A ne kapira niko razuman, to se i radi da niko ne skapira, razumijete?!“

Dragi glasic: „ Razumijem!“

Ja: „Drago mi je. Zahvaljujem na broju. Imate veliki pozdrav sa Grenlanda. Doviđenja.“

Memorisah zadovoljno broj – Migo Bejrut. Nije mi bilo jasno šta jedan Ministar prosvjete i sporta radi u Libanu i Egiptu. Temperament mi ne dozvoljava da se strpim i da sačekam mirno čovjeka da se vrati, već odmah počeh da ga smaram sa porukama. Slao sam mu dnevno 25 poruka, različitih sadržina: što se čini po Libanu?; ima li tamo „marovićevskih“ kiša?; Kad se vrćeš Migo?; Očekujem neki poklon iz Egipta?; roni li se u Crveno more? Sfinga, Piramide, a b’aCki…“

Nikad mi nije odgovorio. Ne uspjeh stupit’ u kontakt sa čovjekom puna 2 mjeseca. Neka što me je kiša ionako nervirala, nego sad i ovo. Drugi su me makar poslali u tri …ali on nista. Ne odgovara.

Čitao sam na balkonu Politikine „poglede sa strane“, veličanstvenog Davida Albaharija, pio kafu i uzivao u toplom sunčanom danu. Kad, u 10:37 stiže poruka:

„Iša sam u radnu pośetu Libanu i Egiptu, nijesam bio tun, a mobilni mi je osta doma, pa sad kad sam se vrnuo viđoh sve ove propuštene i poruke. Kako mi ne bi više dosađiva, skokni do mene u kancelariju danas popodne, da vidim što te zanima. Migo“

Sav onako iznenađen, skočih sa stolice, prosuh kafu po sebi, a veličanstveni Albahari odletje prema dražesnoj komšinici koja prostiraše veš na balkonu preko puta mene. Opet me je opekla pogledom, gledajući me kao kojekakvog ludaka. A ovog puta nisam imao roze papuče.  Kakogod, bio sam ushićen, radostan i jednako iznenađen pozivom „iz Bejruta“.

Bacih se na tuširanje, brijanje, peglanje, uglancah stare cipele, uvukoh košulju u pantalone, sipah vodu u hladnjak vremešne „bube“ i uputih se ka novoj zgradi Ministarstva prosvjete. Usput svratih da kupim Winterfresh bonbone, kako bi imao prijatan zadah, i ne dobih kusur već dvije cokoladne bananice. Standardno.

Zgrada Ministarstva je, zajedno sa okolnim novim, staklenim i modernim zgradama, narušavala izgled najljepseg podgoričkog zdanja – Gimnazije Slobodan Škerovic. Ali to je postalo tako uobičajeno za naš grad. Dobro je kad i nju ne ruše poput kina Kulture. Valjda je to posljedica svih ovih dugogodisnjih „marovićevskih“ kiša – totalni besmisao. Na modernom ulazu me sačekao uljudni radnik obezbjeđenja koji me je prvo fino zamolio da prođem kroz „skener“ da ne bih unio kakvu metalnu napravu koja može da ugrozi život, a onda ljubazno uputio ka kancelariji Ministra.

Pokucah na vrata i uđoh.

Ja: „Dobar dan“- obratih se sekretaricama koje bijahu sjedjele za istim stolom. Njih tri obrćaše ispijene šolje kafe. Jedna poče da „krsti“ svoju obrnutu šoljicu, druga poče da se ljuti što joj sve „iscure“,a ova treća izvadi prste iz svoje šoljice i uputi se ka meni.

Dragi glasić: „ E dobar dan i tebi.“ – odpozdravi mi, pružajući mi ruku sa prstima punim taloga kafe -„Ti mora da si onaj sa Grenlanda.“

Ja: „Da, da. Ja sam taj. Kako ste pogodili?!“

Dragi glasić: „To se dome odma’ vidi. Ne ulazi ođenak često tak’a gospoda. Migo te očekuje. Idi pravo ovijom putom, prati stazu do onija vrata. Tun ti je on.“

Ja: „Zahvaljujem. Veoma ste ljubazni“ – rekoh brišući ruke maramicom.

Dragi glasić: „ Kak’a su gospoda ovi Grenlan’đani, viđeste li vas dvije kukavice ovo, aaa?!“ – čuh komentar iza sebe.

Nakon pređenih 20m stigoh do njegovih vrata. Bijahu blago odškrinuta. Pokucah i dadoh sebi za pravo da uđem unutra nečekajući odgovor. Zatekoh Miga kako igra fudbal „na male“ sa nekim dječakom, u sred kancelarije. Pomjerili su sav namještaj, radne stolove i regale, postavili stolice kao golove i igraju li igraju, driblaju, šutiraju. Kad me viđoše prestadoše sa igrom, Migo uvuče košulju u pantalone, tresnu se onako po pantalonama kao da ima nešto po sebi i uputi se ka meni sa osmjehom prvoklasnog analnog alpiniste i „tur operatera“.

Migo: „Dobar dan, izvoli. Ti mora da si onaj Galanda. Sjeba’ si mi mobilni, totalno je zablokira’, nema mu pomoći. Aj uđi, śedi.“ – reče pomjerajuci radne stolove i stolice na svoje prvobitno mjesto.

„Mali, sad si slobodan, piči doma. Vidimo se sjutra, idemo u novu školu.“-obrati se dječaku sa kojim je igrao fudbal. Dječak istrča iz kancelarije, nastavljajući da šutira loptu niz hodnik.

Ja: „Da, ja sam, Đakomo. Hvala. Žao mi je zbog vašeg telefona.“

Migo: „Ma ništa đa’ole, zaboravi. Što mi je Śaka pominjala neki Grenland, kakve to veze ima sa tobom?!“

Ja: „A toooo. Maaaa, to sam joj pričao našu šaljivu priču o pingvinu sa Grenlanda i njegovim avanturama u Norveškoj. Ma glupost, ništa….“

Migo: „To mora da je onaj Andersen pisa’. Ima’ je inspiraciju vala…. Te Mala Sirena, te Palčica, te 20 000 milja pod morem. Ludak čo’ek! Lud, a iz Norveške!“

Ja: „Nije on napisao „20 000 milja pod morem“. A i nije Norvežanin, on je bio Danac.“

Migo: „Možda nije on pisa’ ono, ali je iz Norveške 100%. Šta znate vi sa Grenlanda“ – nasmija se onako provokativno, zlobno, samo njemu svojstveno.

Ja: „Pa mi pripadamo Danskoj !“

Migo: „Što?!“

Ja: „ Ništa, ništa. Reko nije bitno, nije važno. Nego, ko je klinac sa kojim igrate fudbala u sred kancelarije?!“

Migo: „A to je jedan strašan momčić, izbačen je iz škole, ali strasno perspektivan fudbaler.“

Ja: „Izbacen iz škole???!!! A zašto?!“

Migo: „Ma šutno nastavnicu u dupe. Klinac, fudbaler, a ona mu to zamjerila. Prijavila ga i sad ga moramo po zakonu poslat’ u drugu školu. Ali ću promijenit’ i taj zakon, da ne može samovolja jednog nastavnika da toliko utiče na cijeli sistem.“

Ja: „Ali on je šutnuo nastavnicu. To je….“

Migo: „ Pa što dome?! Što ga nije poslala u cosak ili izbacila sa časa, no ukor pa mrš iz škole…. I momčić sad na ulicu. A perspektivan fudbaler.“

Ja: „Ali po sadašnjem zakonu učitelji i nastavnici ne smiju da izbace đaka sa časa, da ga pošalju u ćošak, a kamoli da ga povuku za zuluf ili zaprijete prutom. Oni nemaju drugih mogućnosti. Oni nemaju zaštitu sistema.“

Migo: „I tako i treba, ne treba im nikakva zaštita.“

Ja: „Ali škola je i vaspitna ustanova, a ne samo obrazovna?!“

Migo: „Pa što dome?! Ne no će nastavnici da biju đake, da im lijepe šamarčine, da se iživljavaju nad njima, je li ???!!!“

Ja: „Ali on je udario nastavnicu, a ne ona njega! Šta je trebala da radi ta gospođa?!“

Migo: „Neka ćuti. Neka se ne buni ako ne može ništa da uradi. Ne treba da bude tun ako nije sposobna da radi kako treba.“

Ja: „Znači trebaju nastavnici da budu dobri i poslušni?!“

Migo: „Trebau! Nooo…?!“

Ja: „I da imaju razumijevanja kad ih neki od perspektivnih fudbalera „napenali“ u sred škole?!“

Migo: „Bogami, da imau razumijevanja i za to. Školstvo se mora reformisat’ !!! “

Ja: „Da, da, naravno. Trebaju nam reforme. Baš takve. Naravno. Nego, da vas pitam, kako ćete riješiti problem sa jezikom?! Evo se bune i mnogi profesori koji predaju jezik i književnost po starom. Kažu da oni nisu završavali fakultet za ovaj „novi“ jezik koji im se nameće. Ne prave problem toliko oko naziva jezika, koliko oko novih slova i gramatike koja im je strana, nepoznata. “

Migo: „Ima da pričaju i predaju ono što im se kaže. Šta oni izvoljevau. Šta izmišljau. Nije im problem, par novih slova, lagano. Ko neće, može odma’ doma da ide. Mora se crnogorski zborit’ i tačka.“

Ja: „Zar nije to malo paradoksalno, završite fakultet za jedan jezik, a onda sa njim predajete 5 jezika? A u suštini je jedan jezik. Zašto ga jednostavno ne nazovete Maternji, a ne i Crnogorski, Srpski, Grenlandski, Džedajski …?! A svi lingvisti se slažu da je to ustvari jedan jezik.“

Migo: „Nije to isti jezik. Možda je bio, ali više neće biti. Radimo na tome. Evo upravo sam se sad vratio iz Libana i Egipta gdje sam pohađao kurseve i išao na predavanja iz starog Feničanskig klinastog pisma i Egipatskih hijergifa…“

Ja: “ Mislite hijeroglifa ?! “

Migo: “ E to! Pored naših novih slova ubačićemo i još neka feničanska. Možda ubacimo i neke kineske znakove koji imaju čitav jedan smisao.“

Ja: „ Kakav besmisao.“ (rekoh tiho)

Migo: „Ne,ne. Ne besmisao, imau smisao!“

Ja: „Kineski znakovi ???!!!“

Migo: „E dome, no… Da nam bude lakše, da se ne mučimo, ka’ pravi crnogorci. Npr. Kad oceš da pitaš ŽENO,KAD ĆE RUČAK? – ti samo napišeš  疯子愚蠢? Tako je masu lakše. Imau Kinezi smisla. Ubačićemo i neke hijergife tipa ŽENO KOKOŠKO JEDNA – . Čak se i razmišljamo da umjesto ćirilice ubacimo klinasto pismo. Ali polako, biće vremena. Reforme se moraju sproves’ i prifatit’. Nemau izbora.“

Ja: „A šta misle akademici o svemu tome?!“

Migo: „Koji akademici, koje akademije?!“

Ja: „Au, moje izvinjenje. Totalno sam zaboravio da smo se i tu podijelili. Mi se izgleda sa jednim ne zadovoljavamo, moramo imati više svega: crkava, univerziteta, državnih računovodstvenih organizacija… Možda je u pravu jedan srpski politicar kada kaže da treba da se ugledamo na kriminalce i mafiju, koja je besprekorno organizovana i perfektno funkcioniše nezavisno od svih razlika. Izvinjavam se na ovoj digresiji. Nego, akademici. Imamo one zvanične i one „zvanične“! Jedna je N’wanco CANU a druga se ne oglašava u  DANU, jedna ćuti,a drugu ne možemo vise slušat’! Kakvo je vaše gledanje na ove „intelektualne gromade“ ?!“

Migo: „Ja mislim da N’wanko čini gomila staraca koji ništa ne čine. Neće da se uključe u ove reforme svega i svačega na pravi način, nešto im je sve ka’ ispod nivoa. Zato ja mislim da za sve treba pitat’ i konsultovat’ DANU. Oni su tu aktivniji, oni rade, oni dijele, oni…“

Ja: „Oni dijele?!“

Migo: „Pa i to rade, naravno. Moramo se reformisat’. Oni su mnogo aktivniji i pametniji. A i Duklja je starija, pa samim tim i DAN(U) treba više forsirat’ radi tradicije. Najbitnije je da sada uspješno sprovedemo reforme, da se integrišemo u Evropu.“

Ja: „Blago nama. Reforme! Ima da napredujemo za narednih 3000 godina. Ima da budemo ispred svih u regionu. Ne kazu džabe da ste najbolji operativac.“

Migo: „Imau pravo. Najbolji među jednakima.“

Ja: „Najbolji medju jednoumnima.“ (promrmljah)

Migo: „ Što reče dome?!“

Ja: „Ništa, ništa. Nego pored toga sto ste zaduženi za prosvjetu, koja uzgred, vidimo cvjeta, zaduženi ste i za sport. Vidim da volite sport, kancelarijski fudbal naročito.“

Migo: „Volim sport, volim fudbal. Volim sve vrste fudbala, i mali fudbal, i veliki fudbal, i kancelarijski fudbal, i stoni fudbal. Često idem da gledam Zetu. Ućemo u ligu šampiona kad-tad. No je sad ova kriza….“

Ja: „Da, kriza u sportu je očigledna. Rukomet se raspada, odbojke ženske skoro da nema, atletičari nemaju gdje da treniraju, vaterpolisti, košarkaši i fudbaleri ne primaju platu, pa čak je i Strugar počeo da gubi. Možda Strugarov poraz simbolizuje stanje sporta kod nas, šta vi mislite?“

Migo: „Ma kaki. Nije sve tako crno. Sad će svi primit’ pare čim dođe sezona, neka se strpe koji mjesec, nista strašno. Rukomet nam više i ne treba. Te magarice su se stalno tukle po Beranama i Cetinju. Ne treba nam to. Neka igraju košarku ili fudbal. Imau i borilačke sportove, džiu – džicu i ostalo, pa ako im se bije…. Neću se śekirat’ oko toga. A Strugo, neka je izgubio kad ne pjeva himnu. Ne bi je zapjeva, šanse nema, pa sad neka gubi. I još nosi onaj šorc „Jugoslavija“. „

Ja: „Ali Ivan ne nosi to da bi nekog provocirao, već zato što vjeruje da mu je taličan. U njega boksuje od početka svoje karijere. Nekad nije nikome smetao, a evo zadnjih 8 godina polovini smeta. Jedno vrijeme zbog toga nije mogao dobit’ ni jedno državno priznanje, a bio je svjetski šampion. Nego, nije bitno. Vidim da nam rukomet ne treba, da fudbaleri, vaterpolisti, košarkaši i ostali zavise od toga koliko će nam paradajz turista doći. Ono što vas treba da zabrinjava je to da se sve manje djece bavi sportom, da su katastrofalni podaci o pravilnom razvoju djece, da ih je puno sa nepravilnom kicmom, da su gojazni, da imaju oštećen vid…“

Migo: „ To su sve krivi nastavnici koji tjerau djecu da masu uče, pa onda oni nemau vremena da se igraju. E to ti je…“

Ja: „Znači to je problem, ništa roditeljska svijest, računari, igrice, facebook…. Učitelji i nastavnici dakle.“

Migo: „Upravo. Zato su bitne reforme. Sa reformama ćemo sve riješit’. Vidjeces dome.“

Ja: „Sa reformama ćemo imati više perspektivnih fudbalera!“

Migo: „Tako je dome.“

Ja: „Sa pravilnom kičmom. Negojazni!“

Migo: „Tako je, zdravi.“

Ja: „Bez pameti i svijesti u kakvom društvu žive, uskraćeni za kritičko razmišljanje i suprotstavljanje očiglednom besmislu! “

Muk  25 sekundi. Čuje se muva kako leti kroz kancelariju. Rado bih ga pitao ono za muve, ali reko, neka, pismeno ću mu postaviti pitanje na kraju razgovora. Gledao je onako kako samo on zna. Dobio sam nagon ka provokativnim, neumjesnim pitanjima. Ipak sam sa njim pricao kao sa gospodinom, kao sa ministrom, a u suštini… Vidio sam da od razgovora više nema ništa. Osmjehnuh se, izvadih parče bijelog papira i uzeh penkalo sa stola. Zamislite, penkalo. Napisah, ustah, sklopih papirić i predadoh mu spremajući se da odem.

Ja: „Pa Migo, bilo mi je milo, nezaboravno. Imau naši građani sreće kad imau takvog ministra. Trebau svi mirno da spavaju, jer je naša omladina u pravim rukama. Zbogom.“

Odlazeći iz njegove kancelarije, prilagođene za fudbal, spazih njegovo zbunjeno lice koje čitaše poruku na papiriću. Ne djelovaše kao neko ko je prisustvovao svim predavanjima u Libanu i Egiptu. Mora da je bježao sa časova. I opet su nastavnici krivi što on nije razumio:

Comments

  1. Jos jednom ponavljam, neki od ovih intervjua se mora snimiti :) Odlicno, dome.

  2. Galanda navlači osmijeh na lice. Odlično.

  3. Grenlanda,
    Sila si se ti raspušta’ dome!
    Ne ote ti se ovo tunake završava’ bez neke!
    Sila mi se ti kočiš mene ovudijen!
    Naša’ si ni našega Miga prozivat, e će te sprštit onijom mercedesom novijom, pa ćeš lajat o drugijema!!!

  4. Odlično!

  5. to je to… ovakve stvari treba snimati i na youtube stavljati !!

  6. Zamjeraju mi na jednom patriotskom portalu kako pravim pravopisne greške, griješim u padažima, te tako pokušavaju dikvalifikovati moje pravo na komentar. Iako je sve to istina(da pravim pravopisne greške), kažem im da ja jednostavno govorim i pišem – crnogorski bez predrasuda :)), ili, da je moje poznavanje gramatike i pravopisa svakako bolje nego aktuelnog Ministra nauke, prosvjete i obrazovanja. Onda nastane haos :))
    Medjutim, kako je baš taj ministar jedan od sponzora serijala “crnogorski bez predrasuda”, valjda zbog toga, cenzor preformuliše moj komentar i umjeste “ministar nauke, prosvjete i obrazovanja” stavi “od nekih ministara u vladi CG” – da se valjda ovaj ne prepozna i uvrijedi.
    Jednom drugom novinaru, poznatom po svom pravilnom izražavanju i “kako je pročitao puno knjiga”, koji takodje voli da opomene komentatore(isključivo one oprečnog stava) ako se nepravilno izraze, naprave grešku u padežu ili slično, ne smeta ovakav ministar, kaže u njegovu odbranu, javno “svi za njega kažu da je dobar radnik na terenu”. Kao Gatuzo – rekao bih; trči li trči, kvari igru, ali kad dobije loptu ne zna što će sa njom. Ovaj naš Gatuzo od ministra je sličan. Previše trči, kvari igru,prelazi sa pozicije na poziciju, radi na terenu, pa se ponekad “čuje” ispod pzuha.
    Svaka čast, i za tekst i za snimak, čovječe sa dalekog Grenlanda.

    • Il nostro ministro Gatuzo ;)
      Eccellente!

      • Djakomo Galanda says:

        Zipp-e,

        ma ne bi zamjerio nikom ko grijesi u pravopisu pa da je Predjednik drzave, samo ako radi kako valja i u interesu svih nas.
        Ako rade protiv nase omladine (kao sto rade), bez obraza, protiv zdrave logike i razuma, onda sve i da pricaju tecno (Milo), filozofski (Sveto) i mudro (Ficko), treba se suprotstavljati i kritikovati.

        A jos ako se sastavi sve lose u jednom liku…..eto šale niotkuda….!!!!

  7. Grenlandjaninu,
    Predlazem da ,,stripitizujes” glavnog junaka price i stavis naslov ” Migus Neznavenikus i njegovi prijatelji u borbi protiv znanja”. Ili, jos bolje, Migus neznavenikus i kamen mudrosti”…:)

  8. Djakomo Galanda says:

    Hvala svima na komentarima, a narocito onim duhovitim.

    U tekstu se na par mjesta nalaze odgovarajuci hijeroglifi, ali zbog programskih problema nisu u mogucnosti da se prikazu. Ali, nebitno. Vazno je shvatiti sustinu i one besmislenosti na koje upozoravam!!!

    Hvala jos jednom svima, svako dobro!

  9. Đakomo genije, pa ti si bog!

  10. Gjakomo,
    Vidis kako se danas timski rad pokazao kao dobar:). Razmjenjivacemo ideje, sa zadovoljstvom, narocito, ako imamo ovakvu inspiraciju kakva je danas bila na reperoaru. Smisli ,, konspirativnu” metodu e – transakcije :)

  11. fantastično!
    udruženim humorom protiv bezumlje i za bolju sjučerašnjicu!

  12. …a materijala ,,za analizu” ima…pravi mali rudnik ,,bisera”……

  13. Djakomo Galanda says:

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d blogeri kao ovaj: