Samoizgladnjivanje sa umišljajem

Najpoznatiji štrajkači glađu na svijetu

izvor: akter.co.rs

Pitanje je koliko njih zaista smatra da očajnička vremena zahtevaju očajničke mere pa su u svom naumu spremni da idu do kraja, a koliko njih namernim uzdržavanjem od hrane stvaraju svojevrsnu predstavu za javnost, začinjenu željom za samopromocijom i trunkom egzibicionizma.

Štrajk glađu, koji je bio glavna tema protekle nedelje u našoj javnosti, predstavlja drastičan, a istovremeno i nenasilan vid protesta i među ljudima je prisutan već vekovima, bilo da se radi o načinu borbe za ostvarenje političkih ili socijalnih ciljeva, bilo da je u pitanju neka nepravda. Iako mnogi smatraju da je tekovina 20. veka, istorijski izvori ukazuju da se kao sredstvo borbe koristio još u predhrišćanskoj Irskoj. Prema legendama ni sveti Patrik, zaštitnik Irske, nije prezao od namernog uzdržavanja od hrane, a štrajk glađu pominje se i u indijskom epu „Ramajana“ koji je pisan između četvrtog veka pre Hrista i drugog veka naše ere. U današnje vreme samoizgladnjivanje predstavlja oblik protesta zbog zloupotrebe moći i navodne nepravde, kao i vrstu političkog otpora s namerom da se izazove osećanje krivice ili zabrinutosti u drugima, ali i koristi za ostvarenje specifičnih, najčešće političkih ciljeva ili ugroženih prava. Bitan aspekat ovog metoda borbe jeste da javnost mora biti upoznata s njim, naročito ako je štrajkač javna ličnost, jer najčešće staje na njegovu stranu.

Štrajk se uglavnom sprovodi tako što štrajkač uzima samo vodu, a odbija hranu, mada ima i ekstremnih slučajeva koji odbijaju da u svoj organizam unesu bilo kakvu tečnost, a u zatvorskim uslovima česti su primeri da uprava nasilno hrani zatvorenika davanjem infuzije. Prvih nekoliko dana izgladnjivanje ne ostavlja nikakve posledice po organizam, ali se posle desetak dana usporavaju svi metabolički procesi. Posle tri do četiri nedelje, kada se istroše sve gradivne i energetske materije, organizam trpi funkcionalne i organske smetnje, dolazi do poremećaja svesti, a ako štrajkač ne odustane od svoje namere može doći do fatalnog ishoda.

NEPRIKOSNOVENI INDUSI I IRCI

Mahatma Gandi, jedan od osnivača savremene indijske države, ostaće upamćen u istoriji čovečanstva kao veliki zagovornik satjagrahe – nenasilnog protesta koji se ogledao u raznim metodama građanske neposlušnosti, otpora i uskraćivanja bilo kakve saradnje sa vlastima Velike Britanije, čija je kolonija Indija bila do 1947. godine. Štrajkom glađu „otac nacije“ prvo je izražavao protest zbog kolonijalne vladavine, a potom i zbog hindu-muslimanskog nasilja. U zatvoru u kojem je sprovodio post bio je u više navrata – 1922, 1930, 1933. i 1942. godine, a među tajnim dosijeima britanske vlade koji su otvoreni tek pre pet godina pronađen je podatak da je Vinston Čerčil hteo da dopusti da Gandi umre u tamnici tokom štrajka glađu 1942. godine, ali ga je njegov ratni kabinet ubedio da bi Gandijeva smrt izazvala katastrofalne posledice i pravu revoluciju među njegovim pristalicama.

Po Gandijevom tragu krenuli su i indijski anarhista Bagat Sing, kao i revolucionari Poti Sriramulu i Jatin Das u okviru indijskog pokreta za nezavisnost. Sriramulu je štrajkovao 82 dana i izgladneo je do smrti, a sve sa ciljem osnivanja indijske južne države Andhra u kojoj ga slave kao Amarjeevi, besmrtno biće. I Jatin Das je okončao svoj život posteći do smrti, a koliko je široko prihvaćen štrajk glađu kao oblik borbe među Indusima govori podatak da je nedavno sedamdesettrogodišnji aktivista Ana Hazare posle četvorodnevnog štrajka uspeo da izdejstvuje od vlasti donošenje novog zakona o suzbijanju korupcije koja je u Indiji vrlo rasprostranjena.

Irska je zemlja u kojoj je štrajk glađu duboko utelotvoren u suštinu nacionalnog bića, pa su upravo Irci upisani u Ginisovu knjigu rekorda kada je reč o ovom vidu političke borbe. Tokom 94 dana, od 11. avgusta do 12. novembra 1920. godine, Džon i Piter Krauli, Tomas Donovan, Majkl Berk, Majkl O’ Rajli, Kristofer Apton, Džon Pauer, Džosef Keni i Šon Henesi uspeli su da opstanu bez prinudnog hranjenja u zatvoru u Korku, dok je troje umrlo tokom štrajka. Još slučajeva smrti zabeleženo je 1917. godine kada su irski republikanci Tomas Eš i Mauntdžoj Prizon okončali život zbog prinudnog hranjenja. U oktobru 1920. godine gradonačelnik Korka Terens Mek Svini je umro u zatvoru u Brikstonu, kao i Džo Marfi, Majkl Ficdžerald i Konor Mek Elvani koji je štrajkovao glađu 79 dana.

Pozavršetku irskog građanskog rata u oktobru 1923. godine oko 8.000 pripadnika Irske republikanske armije (IRA) štrajkovalo je u zatvoru, i nakon smrti dvojice štrajk je okončan. Slične akcije su organizovane od četrdesetih do sedamdesetih godina 20. veka u zatvorima, a jedan od najpoznatijih aktera je Frank Steg, član IRA, koji je 1976. godine umro u britanskom zatvoru posle 62 dana štrajka glađu kojim je otpočeo kampanju za njegovo izručenje u Irsku.

Ipak, najpoznatiji je irski štrajk glađu 1981. godine koji je pokrenulo 10 paravojnih zatvorenika u Severnoj Irskoj, kojima britanska vlada nije htela da prizna status vojnih zarobljenika. Sedam pripadnika IRA i tri člana Irske narodnooslobodilačke armije: Bobi Sends, Frensis Hjuz, Rejmond Mek Kriš, Petsi O’ Hara, Džo Mek Donel, Martin Hrson, Kevin Linč, Tomas Elvi, Kiran Doerti i Miki Divajn uspeli su da izdrže bez hrane u rasponu od 46 do 73 dana, nakon čega su podlegli posledicama izgladnjivanja. Pre smrti Sends je zajedno sa Ovenom Keronom izabran za člana britanskog parlamenta, a još dvojica štrajkača za članove irskog parlamenta. Nakon velikih demonstracija koje su bile podrška štrajka glađu, britanska vlada je odobrila delimične ustupke zatvorenicima, a štrajk je obustavljen posle 217 dana.

DISIDENTI NA UDARU

Kubanski politički zatvorenici takođe su često pribegavali ovom vidu pasivnog otpora, ali često sa smrtnim ishodom. Studentski vođa i pesnik Pedro Luis Boitel je 1972. godine posle 53 dana bez hrane umro u zatvoru, baš kao i disident Orlando Zapata Tomajo koji je 2010. godine štrajkovao 85 dana zbog loših uslova u zatvoru, u kojem je bio kao jedan od 55 „zatvorenika savesti“. Više sreće imao je Giljermo Farinas koji je tokom 2006. godine sedam meseci odbijao hranu, štrajkujući protiv internet cenzure na Kubi. Štrajk je okončao svestan sa teškim zdravstvenim problemima, a „Reporteri bez granica“ dodelili su mu te godine nagradu za sajber slobodu.

Turski politički zatvorenici decenijama razvijaju tradiciju štrajka glađu, pa je tako prvi otpočeo 1984. godine kao odgovor na mučenje i maltretiranje disidenata, u kojem je umrlo četiri pripadnika Del Sol (Revolucionarne levice). Kada je pokrenuta segregacija političkih zatvorenika 1996. godine štrajk je trajao 69 dana i u njemu je izgubljeno 12 života. Nakon toga postignut je dogovor između vlade i zatvorenika kojima je vraćena većina prava.

Štrajk glađu postao je hronična pojava poslednjih deceniju i po kada je stvoren zatvor tipa „F“ za efikasno odvajanje političkih zatvorenika, pa je više od 100 njih umrlo, a barem 400 pati od oboljenja od kojih ne može da se oporavi, a vlada tvrdi da je od 2000. godine 189 štrajkača glađu dobilo predsednički oprost.

Nelson Mandela, revolucionarni vođa i prvi crni predsednik Južne Afrike, decenijama se borio za prava većinskog crnog stanovništva u Južnoj Africi. U Afričkom nacionalnom kongresu (ANC) postao je jedan od glavnih organizatora u početku nenasilne borbe protiv aparthejda. Kada mirnim putem nisu postigli rezultate, Mandela je bio uveren da se aparthejd može srušiti jedino oružanom borbom. Organizovao je vojno krilo ANC i započeo kampanju sabotaža u kojoj su on i njegovi saborci bili uhapšeni i osuđeni na doživotni zatvor. U zatvoru na ostrvu Roben, u kom je proveo 27 godina, sproveo je štrajk glađu zbog loših životnih uslova u kojem su mu se pridružili i ostali zatvorenici i u svom naumu je uspeo.

Lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj je u pritvoru Haškog tribunala otpočeo štrajk glađu 10. novembra 2006. godine zahtevajući odstranjivanje nametnutih branioca, omogućavanje poseta, registrovanje pravnih savetnika i dostavljanje dokumenata na srpskom jeziku. Iako mu se zdravstveno stanje znatno pogoršalo, posle 15 dana izneo je dva dodatna zahteva – da se sastav sudskog veća promeni i da se ukine ograničavajuća dužina podnesaka, a kada je krajem novembra prebačen u zatvorsku bolnicu zahtevao je i da po ispunjenju svih njegovih zahteva suđenje počne ispočetka. Iako je 5. decembra lekarska ekipa konstatovala da je Šešeljev život ugrožen, on je odbio mogućnost da se leči u Beogradu, da bi mu 8. decembra Tribunal ispunio gotovo sve zahteve tako da je Šešelj odlučio da posle 29 dana obustavi štrajk glađu.

PRVA ŠTRAJKAČICA GLAĐU

Prva žena koja je primenila ovaj vid protesta bila je Britanka Marion Danlop koja se borila da žene ostvare pravo na glasanje. Nakon što je počinila sitnu štetu kamenujući prozore sedišta premijera u Dauning stritu i odbila da plati novčanu kaznu, poslata je u zatvor na mesec dana. Štrajk glađu je otpočela čim je pristigla u tamnicu 5. jula 1909. godine, a nakon 91 sata gladovanja puštena je na slobodu zbog narušenog zdravlja. Njen primer je poslužio drugim sifražetkinjama u zatvoru, ali su ih zatvorske vlasti podvrgle infuziji, što su one okarakterisale kao oblik mučenja.

GVANTANAMO I TJENANMEN

Zatvor u američkoj bazi u zalivu Gvantanamo na Kubi, u kojem su osumnjičeni za terorizam posle napada na SAD 11. septembra 2001. godine, pamti više štrajkova glađu. Čak 130 zatvorenika je u septembru 2005. godine stupilo u štrajk, a uoči Nove 2006. godine još 84. Kada su zatvorski čuvari razdvajali robijaše i vezivali ih za stolice nekoliko sati dnevno da bi im nasilno davali infuziju, organizovan je još jedan štrajk 2006. godine. Svima je zajedničko da su zahtevali pravedno suđenje i advokate, dovoljno hrane i čiste vode, kontakte sa porodicom, poštovanje njihove vere, medicinsku negu i nepristrasnije komisije koje će ispitati i obnarodovati stanje koje vlada u Gvantanamu. Štrajkovi su prolazili, a ti uslovi im još uvek nisu ispunjeni.

Kineski studenti su se u proleće 1989. godine okupili na trgu Tjenanmen u Pekingu da bi odali počast reformatoru Hu Jaobangu pred spomenikom Herojima revolucije, ne tražeći promenu režima već samo potvrdu da će vlasti nastaviti sa političkim reformama. Nekoliko dana kasnije na hiljade njih okupilo se pred ulaskom u „zabranjeni grad“ sa zahtevima da se preispita uloga Jaobanga, da se sloboda govora poveća, a korupcija smanji. Odgovor na to bili su pendreci, pa su studenti na Tjenanmenu 13. maja otpočeli štrajk glađu zahtevajući više pravde, da se uvećani troškovi života smanje i veću slobodu štampe koja bi omogućila borbu protiv korupcije i samovolje partijskih kadrova, a građani Pekinga su im se pridružili. Zbog straha od potpunog gubitka kontrole nad situacijom sam vrh vlasti donosi odluku da se uvede vanredno stanje 20. maja kada je vojska dobila naredbu za pokret trupa tako da su svuda podignute barikade, a ljudski štitovi su pokušali da uspore napredovanje. Naređenje da se trg očisti po svaku cenu dato je 3. juna, a zvaničan broj žrtava prodemokratskog pokreta je 241, mada se smatra da se broji hiljadama.

Međunarodno poznat je i Beri Horn, aktivista za zaštitu životinja, koji je prvi put stupio u štrajk glađu 1998. godine kako bi zaštitio životinje od testiranja koja su sprovodila velike farmaceutske i kozmetičke kompanije. Horn je četiri puta štrajkovao glađu kako bi od britanske vlade izdejstvovao da obelodani podatke istraživanja koja se vrše na životinjama. Umro je tokom četvrtog štrajka koji je trajao 15 dana, u 49. godini života.

Na štrajk glađu i žeđu odlučio se i Amerikanac Džon Murtari, jedan od aktivista međunarodnog građanskog pokreta „Pravo na očinstvo“, nastalog šestdesetih godina prošlog veka u razvijenim zemljama kao potreba nekih očeva da se starateljstvo posle razvoda ne dodeljuje isključivo majkama. Njegovim stopama krenuli su mnogi očevi, naročito u Kanadi, a niko od njih nije umro tokom štrajka.

Bez obzira na razloge stupanja u štrajk, svim slučajevima je zajedničko da se upotrebom nenasilja telo stavlja u „vanredno stanje“, gde štrajkač sebi dodeljuje ulogu žrtvenog jarca, a sve u nameri da sramno optuži protivnika. Pitanje je koliko njih zaista smatra da očajnička vremena zahtevaju očajničke mere pa su u svom naumu spremni da idu do kraja, a koliko njih namernim uzdržavanjem od hrane stvaraju svojevrsnu predstavu za javnost, začinjenu željom za samopromocijom i trunkom egzibicionizma.

SADAM I TIBETANCI

Na spisku svetskih štrajkača nalazi se i pogubljeni irački diktator Sadam Husein koji je u tri navrata, od 2004. do 2006. godine, protestovao zbog navodnog nelegitimiteta tribunala koji mu je sudio za ratne zločine i njihove nemogućnosti da Huseinovim advokatima obezbede sigurnost jer su tri njegova branioca ubijena tokom postupka.

Bolivijski predsednik Evo Morales 2009. godine je pet dana štrajkovao glađu koji je okončao nakon što je gornji dom parlamenta prihvatio predlog izbornog zakona koji mu omogućava ostanak na vlasti.

Tibetanci su više puta iskazivali svoje nezadovoljstvo na ovaj način zbog toga što Kina ne da nezavisnost „Krovu sveta“, a preko stotinu pripadnika „Tibetanskog kongresa mladih“ štrajkovalo je glađu jula 2008. godine sa zahtevom da se letnje Olimpijske igre ne održe u Kini i tom prilikom je šestoro njih završilo u bolnici u kritičnom stanju.

Poslednji u nizu je slučaj 250 imigranata u Grčkoj koji su štrajkovali glađu u Atini i Solunu tokom šest nedelja, zahtevajući da im se dodele privremene boravišne dozvole. Dogovor sa vladom je postignut, ali tek pošto je stotinjak štrajkača hospitalizovano.

PRINUDNO HRANJENJE – DA ILI NE ?

Kada je reč o štrajku glađu u zatvorskim uslovima, postoje dva različita odgovora na pitanje da li je u takvim okolnostima dopušteno održavati štrajkača u životu tako što će on biti hranjen protiv svoje volje ili se prinudnim hranjenjem vređaju njegova ljudska prava na telesni integritet i sloboda rasuđivanja. Prema Tokijskoj deklaraciji Svetske medicinske asocijacije, donete 1975. godine, štrajkač ne sme biti prinudno hranjen ukoliko nadležni doktor proceni da je odluku o štrajku glađu i/ ili žeđu donelo lice koje je sposobno za rasuđivanje. S druge strane, u preambuli Malteške deklaracije iz 1991. godine piše da konačnu odluku o tome da li će se intervenisati ili ne donosi lekar bez uplitanja trećih lica čiji primarni interes nije dobrobit pacijenta. Za štrajkače koji su na slobodi važe opšta pravila medicinskog prava po kojem je za lekarski tretman potreban pristanak tretiranog ili njegovih srodnika.