Zeitgeist i druge priče…

izvor: blic.rs, piše: Goran Milovanović

Zeitgeist: duh vremena, duh određene generacije, epohe, civilizacije. Film “Zeitgeist” (2007) režirao je Piter Džozef i postigao planetaran uspeh, vodeći ka osnivanju društvenog pokreta koji je, po svemu sudeći, osuđen na kratkovečnost i propast sličnu šezdesetosmaškim pokretima XX veka. Naime, ako umesto realne društvene teorije kao podlogu društvenom pokretu postavite skup socijalnih fantazama (karakteristično za ‘68) ili teoriju zavere (karakteristično za Zeitgeist), kao posledicu dobijete neki vid socijalnog pozorišta; ne revoluciju, ne reformu, ne realnu promenu.
Unosno osvajanje vlasti za par momaka i devojaka koji na vreme saberu dva i dva, da – predviđeno je. Nemojte propustiti dobre žurke (mene su uvek zanimale više od vlasti koja tek ponekad tu zna da se (s)nađe), a film pogledajte svakako – odličan je, za razliku od dva prilično dosadna nastavka (2008. i 2011). Žan Bodrijar, “Simbolička razmena i smrt”, davne 1976: još jedna revolucija u skladu sa pravilima sistema. Niste čitali? Oh…

Zeitgeist: cena krompira na beogradskim pijacama je izgleda udesetostručena u odnosu na prošlogodišnju sezonu; nemojte mi uzeti za zlo ako sam preterao, ne pratim baš revnosno zvanične statistike, nekako mi lakše ide ocena na osnovu sivih, suvih lica po gradskim trgovinama. Ugledam u lokalnoj prodavnici mlad krompir pre neki dan, cifra oko  200 dinara, donesem kući i hvalim se vidi kako je sladak a za Ok novac; neki dan posle vratim sa Kalinića lepu količinu rukole za mislim istih 200 din, vidi, rekoh, kako se isplati, a kasnije uz ručak slušam vesti tokom kojih govorimo mi, građani Srbije, na beogradskim pijacama; baka neka, u penziji, kaže: ne zna šta će.

Zeitgeist: sleteo Putin, ali se izgleda od celog događaja sugrađanima najviše dopalo to što je ovaj put nekako uspela organizacija saobraćaja po gradu pa niko nije trpeo baš teško što je neka velika faca odlučila da svrati. Kao klinci, na prvim godinama studija, čitali smo – kako se i valja – i Crnjanskog, među ostalima: “I svako smo veče govorili o Rusiji. Svi smo govorili mnogo. Sećam se jednog što je ćutao. Sećate li se dragi moj njegove senke nagnute nad mikroskop, na beloj zavesi pod tavanom, koju smo gledali dugo, zorom kad bi se vraćali kući?” Danas, samo fenomeni na krajnjoj, i sve više marginalizovanoj, desnici, sne sniju o Rusiji. Nama svejedno: bio Bajden – anarhisti palili američku zastavu, bila Hilari Klinton – slikala se moja drugarica s njom, došao Putin – nije bilo ništa. Što kaže jedan moj prijatelj: mala zemlja. Gasni sporazum, Kosovo, Libija, NATO, tržišna razmena, ovo i ono: ma, da gasovod Nabuko može da prođe kroz Srbiju, svejedno bismo mi potpisali i to. “Jesen, i život bez smisla”, pisao je Crnjanski; zeitgest: ravnodušnost, to najopasnije i najsubverzvnije od svih opasnih i subverzivnih stanja duha, danas preovlađuje: to pišem ja, danas, ovde.

Dokon mozak – đavolje igralište. Aristotel je još primetio da je za filozofiju neophodna dokolica, slobodno vreme, uz zadovoljene potrebe, vreme koje čovek može da posveti slobodnoj aktivnosti, refleksiji duha, traganju za dubljom istinom; upravo zato je privilegovani sveštenički sloj u drevnom Egiptu imao prilike da otkriva tajne geometrije. Marks je tome dodao prazan stomak kao dodatni motivator za jednu filozofiju prakse, sasvim drugačije prirode. A šta su maheri napravili posle od toga, u potezu 1917 – 1989?

Zeitgeist: levica i desnica u savremenoj političkoj misli nemaju više apsolutno nikakvog smisla; najmanje od 1968, a sasvim sigurno od pada Zida ‘89. Cut the deal.

* * *

Nikad neću zaboraviti, pre nekih deset godina, služio sam vojni rok, u džepu vojničkih pantalona, maskirnih, onom jednom od dva široka sa strane, koliko sam mogao da sačuvam od vlage i blata, džepno izdanje Artura Šopenhauera. Knjigu mi je poslao dragi prijatelj iz Beograda, da mi se nađe u tim beskrajnim satima dosade i besmisla. Jednom, komandir mog voda, nešto mlađi od mene, mislim tada poručnik u činu, lik sasvim na mestu, izvadi tu knjižicu iz mog džepa: “Milovanoviću… ponovo čitaš stvari koje nikakve veze sa obukom nemaju?”
A ja se mislim, ti znaš šta ima veze sa obukom.
Ranih devedesetih po beogradskim klubovima i kafanima (jeste, to je čuvena generacija koja se seća “…one Akademije”, da odmah nahranim sujetne) su se, kao i uvek po tzv. beogradskoj čaršiji, kretale veoma, veoma, veoma lepe devojke. Toliko lepe da neki među nama i dan danas – uključujući mene sasvim sigurno (i slobodno me sada optužite za nacionalizam) – tvrde da su Beograđanke by far najbolje ribe na planeti. Ali,  još tih ranih devedesetih si u tzv. klupskoj aktivnosti u razgovoru morao da pokažeš makar minimalan nivo kompetentnosti da bi se sa tobom uopšte razgovaralo. Da čitaš nešto; ne mislim na novine; makar zanimljivije momente školske lektire (zamislite, mi smo to stvarno čitali), makar Kafkin “Proces”, makar “Stranca” (bar je kratko!), za ime božje – makar Hesea. Odmakle faze četovanja u klubovima nisu mogle da promaše ispipavanja po tim ipak elementarnim intelektualnim faktorima. Momci iz gimnazija su muvali klinke iz dizajnerske, vice versa. Znaš kako, nema duga lepa noga i čarapa sa šavom i uglancanom martinkom na kraju u rukama a da si ispao buzdovan ne znajući da El Greco ipak nije Španac…

A propos čitanja ozbiljnijih tekstova. Devedesetih, neki delovi nastave psihologije na Filozofskom fakultetu, u sred pobune protiv SPS-a, bili su toliko bespotrebni i dosadni da sam tokom njih uspeo da savladam čak i Brohovu “Vergilijevu smrt” (da ne pominjem Harmsa, Beketa i druge) a na kraju položim sa časnim devetkama. To je, možda, dobra slika idiotizma u kom smo odrastali. Kakvu su percepciju tek morale da imaju generacije koje su videle pravu SFRJ, mogu samo da mislim; mora da je bilo mnogo zabavno za one koji su znali kako da iskoriste vreme.

Nekoliko meseci pre događaja sa Arturom Šopenhaurom, ispratim kuma u vojsku, i poklonim čoveku knjigu da ponese. Kurcio Malaparte, “Tehnika državnog udara”, svojevremeno (tridesetih godina XX veka, mislim) zabranjena u skoro dvadeset evropskih zemalja. To će im se dopasti sigurno, rekoh. Toliko sam kopija podelio da više nemam original; i meni je za kućnu biblioteku ostala samo fotokopija knjige.

Nekoliko godina posle, prethodeći mom dvogodišnjem boravku u USA, čovek mi pokloni “Leksikon Yu mitologije”, i izrazi želju da knjigu obavezno ponesem na put. Na stranu to što je jugoslovenska priča i danas i politički i kulturno passe koliko može da bude; čovek je i danas Jugosloven u srcu, a godinama simpatizer Vojislava Koštunice i DSS; ja sam liberal a ni za jotu ne odstupam od priče da je Jugoslavija bila najtragičniji i najgluplji politički projekat u koji je srpski narod ikad ušao. Kontradiktorno?Zeitgeist: levica i desnica u savremenoj političkoj misli nemaju više apsolutno nikakvog smisla; najmanje od 1968, a sasvim sigurno od pada Zida ‘89.

The moral of the story: čitajte više knjiga, nije naodmet.

* * *

Kažu, jedan od najbitnijih stavova “Traktata o semiotici” Umberta Eka je onaj, sa samog početka, koji tvrdi da svaki put kad postoji laž, postoji označavanje, i svaki put kada postoji označavanje, postoji mogućnost da je ono iskorišćeno u svrhu laži.

Koliko vidim danas, po tzv. beogradskoj čaršiji, ako ne podržavaš časnu borbu pukovnika Gadafija protiv sopstvenog naroda (saveznici su uleteli kasnije, da podsetim), uopšte nisi faca. Nisi nikakva “alternativa”; šta ćeš ti na žurci gde mi studentkinjama objasnimo da je svetska revolucija u stvari tek počela i posle dva džointa krenemo nasumično da ih muvamo u ime iste? Pa da. Mi još nismo savladali stepen preko toga da je biti pukim intelektualcem u stvari identično sa biti pukim levičarem, ma kakve okolnosti i principijelne pretpostavke rasprave bile. Delimično smo pročitali knjige i pokupili efetkne fraze; uopšte nismo shvatili, i u suštini, lepo nas je bolelo uvo, za to koliko je odluka da se bori za ljudsko dostojanstvo, u svojoj suštini, veoma složena. Ali koga briga: uz dva, tri piva u kafani, ako ne u prvoj, onda u drugoj, u trećoj, dokazaćemo mi sve; pa čak i to da smo mi u pravu. Davno su nam još, dok smo bili pioniri, objasnili da u suprotnom slede šamari. A mi nikad nismo imali “what it takes” – da se ne izrazim grublje – da pomislimo da može drugačije. A tek da se suprostavimo. Ali, realnost: vidiš, može drugačije. Ne veruješ? Pa pogledaj bolje: da vidiš da može.