Elektroprovod

piše: Đakomo Galanda

„Dje si Srki, što radiš?! Kad mogu doć’ do tebe, da se malo porazgovaramo???“

Srki  samo „zafrljači“  kese smeća u kontejner ispred Metalke, blijedo me pogleda i iskulira. Nije odgovorio ništa. Sjutradan ga sretoh u, sada već bivši, CD Haker kako kupuje neke „divlje“ skinute i narezane filmove najnovije produkcije. Htjedoh ga isto priupitat’ ali čovjek pobježe preko vrata sa dva filma, ne stigavši da ih plati, a ja ne stigoh izgovoriti ni „Srki…“.

I tako danima, čas kako baca smeće, čas u mesari u podnožju Metalke, pa opet u Hakeru i okolnim radnjama. Poslednjih dana mi je stigao i odgovoriti na neko moje (najčešće isto) pitanje sa:

„Bježi ludaku, bježi  težino“!!!

Ja sam i sa tim bio oduševljen jer sam konačno uspostavio sa čov’ekom kakvu-takvu komunikaciju, neki blaženi bližnji odnos. Poznavah mu jednog komšiju, strasnog navijača crvenih ajkula, hrabrih sokolova  i ostalih reprezantativnih životinja sa prikačenim pridjevom. Rekoh mu da sam sa Srkijem vrh, da treba da odem kod njega na časicu razgovora, neko sponzorstvo, golf tereni i te stvari. On mi odgovori da je stalno u kontaktu sa „komšom“ preko mail-a, jer stalno pomaže navijačke grupe reprezentacije te im daje grdilo para kako bi promovisali snagu i slobodu Crne nam Gore. Nadjoh sajt Elektroprivrede, broj telefona i okrenuh:

Mili glasić: „Elektroprivreda, izvolite.“

JA: „Dobar dan, ovde gospodin Milojko Hristić, pomoćnik direktora Elektroprivrede Republike Srpske, trebao sam Srkija, ovaj, izvinjavam se, Srdjana Kovačevića, ako je tu.

Mili glasić: „Izvinjavamo se, ali gospodin Srki je na sastanku borda direktora.“

JA: „Aaaa, okupili se klepto-glavaši.“

Mili glasić: „Molim???!!!“

JA: „Ma ništa, nešto ja sa sobom. Nego, slušajte, hitno mi je potreban njegov broj mobilnog jer na onaj koji ja imam on se ne javlja. A treba mi hitno jer…“

Mili glasić: „Izvinite, ali nisam ovlašćena da dajem takve informacije.“

JA: „U pitanju je privatizacija kanjona rijeke Tare, pa bi bilo poželjno da ga odmah…..“

Mili glasić: „Naravno gospodine Ristiću, odmah…“

JA: „Hristić !!!“

Mili glasić: „Molim?“

JA: „Hristić, ne Ristić. Sa H, H kao Hidroelektrana.“

Mili glasić: „Aaaaaaaaaa, izvinjavam se gospodine. Evo izvolite. 067 888 888“

JA: „Baš te nosam. (tiho smijanje)“

Mili glasić: „Molim?“

JA: „Ništa, ništa, rekoh hvala, zahvaljujem, ni sami ne znate koliko ste mi ucinili. Hvala, prijatno.“

Sa oduševljenjem ukucah Srkijev broj u telefon i zapisah odmah ispod imena Mugileona Podgoriparte. I ona pade na foru. Ne znam jesam li ja genije, ili je ovaj narod degeneričan.

Narednih pola godine sam mu slao poruke u toku cijelog dana, vikendom zvao na ručak, srijedom na pikado, petkom u bioskop. Ali nisam dobijao nikakav konkretan odgovor, već obično pristojno odbijanje. I u momentima kad vidim da je „prekipio“, opet je odgovarao staloženo i emancipovano. Kad, juče oko 10:37, dok sam pio jutarnju kafu i čitao ovdasnje edukativne i zanimljive novine, dobih poruku od Srkija:

„Dodjite sjutra ujutro do mene, biću u  kancelariji, čekam Vas. Nemojte kasniti, ovo Vam je jedina prilika da odradite intervju sa mnom. Imaćete 20min. A posle ne želim da čujem za Vas, ok???!!!“

Odgovorih mu da se slažem uz prosipanje kafe po pantalonama i ispuštanje novina po podu dnevne sobe. Opet. To je to, konačno je pristao, konačno ću pričati sa drugarom Srletom. Osjetih kako kroz mene prodje neka pozitivna energija, neka struja.

Sav skockan, sa košuljom u pantalonama, uputih se pravo ka njemu. Ispred zgrade bješe neka grupa ljudi, koja kao da nešto slavi. Svi veseli, nasmijani, u bijelim i crnim majcama, držeći neke parole i slicno, skandirahu neke stihove kao „Kad potroši, tra-la-la-la plaća“(KAP troši, a ko placa?) Zaista su veselo djelovali, naročito simpatična crnkica sa naočarima i megafonom. Na prijavnici me čovjek uputi kuda i nadjoh se pred njegovim vratima brže nego sto sam mislio. Pokucah, udjoh i on mi pokaza da sjednem uz prepoznatljivo lukav osmijeh.

Srle: „Ne mogu da trpim Vaša maltretiranja više, pa sam riješio da odvojim dio svog vremena da popričamo, da vidim šta Vas zanima. Dakle, imate nešto vremena za pitanja pa izvolite.“

Ja mu se zahvalih, a on u medjuvremenu naruči kafu i ratluk, ali ne i sok. Dobismo kasnije samo kafu. Ne znam u čemu je fora sa ratlukom. Ali nebitno, ja predjoh na stvar…

JA: „Dakle, gospodine Kovačeviću, čujemo poslednjih dana da ćete ući u neke ozbiljne investicione projekte vezano oko rijeka Morace, Tare i Ćehotine. Čak se u nekim medjunarodnim krugovima pominje i zetsko-bjelopavlicka ravnica i veliki dio Albanije, okolina Skadra. O čemu se tu zapravo radi???“

Srle: „Pa ovako. U pitanju su veliki medjunarodni, evro-atlantski, trans-sibirski, sajber kosmički projekti koji imaju za cilj neobuzdanu proizvodnju struje i njenu naplatu. Naime, kao što ste upoznati, privatizuju se cijeli kanjoni sa okolnim planinama rijeka Morače, Tare i Ćehotine, s namjerom da se tu izgrade velike hidrocentrale. Tu smo u saradnji sa Vladom Italije i nekim porodicama uradili sprdnju izvodljivosti i uticaj na zivotnu sredinu. Na tako dobijenim jezerima ćemo izgraditi hotele sa kockarnicama tipa Maestral, ski centre, ronilački klub sa posebnom ponudom podvodnog obilaska srednjovjekovnih manastira i rafting centre.

JA: „Rafting centre??? Kako rafting na jezerima???“

Srle: „To mi je objašnjavao kolega iz borda direktora, gospodin Mio Čanović, da što je vodostaj rijeke veći, to su uslovi za rafting bolji. Prema tome, rijeke dobijaju nivo od nekoliko desetina metara, pa i stotina, i biće idealne za to, koliko mi u bordu kapiramo“

JA: „Ali voda stoji, ne teče….Nebitno, nastavite……“

Srle: „Takodje smo mislili da u tim jezerima uzgajamo orke. To su jedne divne životinje koje fantastično iskaču iz vode i zabavljaju publiku.“

JA: „Orke???!!!“

Srle: „To sam gledao u Majamiju. Ubacili bi njih desetak. Zaposlili bi time stanovništvo na sjeveru Crne Gore kao akrobate i dresere orki. To je fenomenalno, vjerujte. Bar njih 50 bi odmah dobilo posao.“

JA: „A to što ce medvjedi i risovi uginuti, to nije bitno?! Al’ nastavite…“

Srle: „Orke su ljepše, zar ne?! Dakle, to je planirano za gore pomenute rijeke, a što se tiče basena Skadarskog jezera sa širom okolinom, za to imamo projekat izgradnje najveće hidrocentrale u Evropi – TRI NACIJE. Ličiće na branu „Tri klisure“ koja se nalazi na Jancekjangu. Tamo su Kinezi potopili tri rijeke, a mi ćemo potopiti tri naroda – Crnogorce, Albance i domorodački narod iz okoline Golubovaca. Pa otuda i naziv, logično. Planirana je izgradnja velike brane koja će se prostirati od rijeke Bojane, pa podno Skadra pravo sjeveroistočno do prvih planina. Projekat su kreirali mozgovi Crne nam Gore i Albanije. Kažu da je lako izvodljivo sa novim materilaom Ytongom.“

JA: „Ali time bi Podgorica i ostali gradovi bili potopljeni. Šta planirate sa gradovima i ljudima??? Dje ćete sa njima???“

Srle: „Za taj problem smo rešenje našli na 2 mjesta. Rešenje problema je opisano i u Simpsonovima  i u poznatom Tolstojevom romanu.

JA: „Molim, kako??? Šta bre….?!“

Srle: „Pa kao u Simpsonovima, kad su poklopili grad – Springfid, sa velikom staklenom sferom. Unutar sfere bi se život potpuno normalno odvijao. A izlaz bi bio samo na vrhu. A taj vrh bi, logicno, bio iznad nivoa vode.“

JA: „Pa da, normalno je to sve…!!!“

Srle: „Isto to je opisano u poznatom Tolstojevom romanu – ono sa podmornicama, podvodnim gradom i ostalim stvarima. Za sve postoji opis, a samim tim i rešenje.“

JA: „Da, da, sjećam se. Kad kapetan podmornice Vronski uplovi u podvodni grad, gdje ga čeka gradonačelnica Ana Karenjina. Da, naravno. A da Vas pitam nešto, da li na tom projektu  radi poznati inžinjer Žil Vern???“

Srle: „Mislim da ne, mada mi je poznato to ime. Mora da je bilo priče da ga konsultujemo na ovom velikom projektu za našu državu Crnu Goru. Ali ima tu velikih imena, što domaćih, što stranih. Možemo i bez gospodina Verna.“

JA: „Nevjerovatno! Zaista nevjerovatno!“

Srle: „Da, biće, naravno.“

JA: „Da, da. Pa da nastavimo. Pored pomenutih hidrocentrala, da li planirate da ulažete u druge, alternativne izvore energije??? Sunce, vjetar….“

Srle: „Da, naravno. Planiramo da iskoristimo energiju vjetra. Uradili smo jednu studiju i pronašli smo idealna mjesta za moderne vjetrenjace. To će biti na mjestu današnjeg Filozofskog fakulteta u Nikšiću, zatim kafića „Yellow moon“ na Cetinju i na mjestu današnjeg Fakulteta za turizam u Kotoru.“

JA: „Izvinite što Vas prekidam, ali kako ste došli do tih lokacija???“

Srle: „Pa jednostavno. Radili smo anketu medju studentima univerziteta, koje smatramo najpametnijima i ljudima sa najviše ideja, a ona je dala veoma precizne podatke. Bilo je malih odstupanja, ali ove tri lokacije su bile drastično ispred svih ostalih na listi. Velikom većinom gotovo svi studenti su se slozili za ove tri lokacije.“

JA: „A kako je glasilo pitanje na anketi???“

Srle: „A da, odlično se sjećam. Pitanje je glasilo: „Po vašem mišljenju, gdje u našoj drzavi Crnoj Gori je najzastupljenije duvanje“?!“

JA: „Koja genijalnost naših mladih studenata!!!“

Srle: „Da , slažem se. Zato smo baš njih pitali za mišljenje.“

JA: „Da, da, ne zna se ko je genijalniji, vi ili studenti. A sta je sa suncem i njegovom energijom? Da niste tu studente pitali za mišljenje? I kako je glasilo pitanje, to me zivo interesuje?“

Srle: „Da, naravno. Isti princip smo primjenili i za iskorišćavanje energije sunca. Pitali smo studente i oni su dali odgovor. Tu se susrijećemo sa odredjenim problemima i nelogičnostima. Naime, na naše pitanje: „Po vašem mišljenju, gdje u našoj državi Crnoj Gori je najzastupljenije sunce“?, dobili smo nekoliko dijametralno suprotnih odgovora. Izdvojili smo tri – na margarinima, na razglednicama i na preparatima za sunčanje. Ovo predstavlja veliki problem jer instaliranje solarnih ploča na pomenutim stvarima nije bas najlakše i najjeftinije. Ali ovaj problem smo proslijedili MENSA organizaciji u Crnoj nam Gori i čekamo odgovor.“

JA: „Zaista genijalno! Mislite li da će MENSA dati odgovor i rešenje problema??“

Srle: „Iskreno, pojma nemam! Nadam se!“

JA: „Pa da nastavimo. Neću pominjati energiju talasa i ostalo. Dovoljno o alternativnim izvorima energije. Nego, gubici na mreži su veliki. Kradje takodje. Šta ćete uraditi po tom pitanju?“

Srle: „Gubici na mreži su posledica zastarelosti sistema i dugoročnog neulaganja. Imamo  plan renoviranja cjelokupne mreže. To ćemo odraditi zajedno sa nasim potrošačima što će oni moći vidjeti na svojim racunima. A što se tiče kradja, tu imamo velikih problema. Rešenje može biti unajmljivanje tzv.“stražara“. Unajmili bi ljude prevashodno sa sjevera Crne nam Gore, postavili po jednog na prosječno 4 bandere i time gotovo eliminisali moguću kradju. Ovim bi, zajedno sa zapošljavanjem trenera i akrobata orki, gotovo eliminisali nezaposlenost na sjeveru CG. Čak imamo neku računicu da bi nam falilo nekoliko stotina Srba i Rumuna.“

JA: „A ko bi plaćao te „stražare“??? Glupo pitanje, ali eto…“

Srle: „Nije glupo, već naprotiv. Ovim bi pokazali našu solidarnost, naše jedinstvo, naš napredak. Svi bi plaćali zajedno ove hrabre, odane ljude, svi jednako, što mogu da vide svi naši potrošači na računima.“

JA: „Kako „mogu“??? Valjda „će moći“ da vide???!!! Niste valjda počeli da naplaćujete nešto što još nije ni usvojeno, nije ni zaživjelo???“

Srle: „Elektroprivreda gleda dugoročno, gleda u budućnost. Ona gleda po 100 godina ispred običnog gradjanina. Zato za buduće investicije mora sada da se naplaćuje. Inače ćemo zaostajati, razumete?! Baš iz tog savremenog, modernog, nadasve naprednog razmišljanja i poslovanja, Elektroprivreda je na računima uvela posebnu taksu za plaćanje, kako bi jednog dana imala dovoljno novca za nabavku mini-antenica!!!“

JA: „Mini – šta???!!!“

Srle: „Mini –antenica. Vrlo brzo će se struja prenositi bežično, pa smo mi, planirajući dugoročno, počeli obezbjedjivati sredstva za nabavku velikog broja mini antenica kojima će biti opremljeni naši „stražari“. Oni će nositi te antenice na glavama i tako, s glave na glavu, sa antenice na antenicu, struja stiže dokle poželite.“

JA: „Kao i naša pamet i genijalnost s koljena na koljeno.“

Srle: „Upravo. Ovim će im posao biti olakšan jer nece morati biti fiksno postavljeni, već će biti u mogućnosti da se kreću. Samo trebaju voditi računa da se ne odalje jedan od drugog vise od 250m.“

JA: „Vašom genijalnošću i dugoročnim planiranjem dobićemo pokretljivih 100m  vise!!!“

Srle: „Upravo tako!!!“

JA: „Genijalno!!!“

Srle: „Hvala!!!“

JA: „Samo neka nam Bog pomogne!!! Ako nam i ima pomoći…. Nego, za kraj! Ovaj razgovor ne bi imao poentu ako Vas ne pitam koje ćete sve stvari ukalkulisati u cijenu elektricne enrgije??? Šta gradjani mogu očekivati???“

Srle: „Pa gradjani mogu očekivati evropske standarde i cijene, mogu očekivati konstantno poboljšanje stabilnosti energetske mreže i konstantan rast računa za struju. A ovo sve, kao što sam i objasnio, radi budućih investicija. Naplaćivaćemo potrošenu i nepotrošenu struju, pokradenu i izgubljenu, proizvedenu i neproizvedenu. Uračunavaćemo troškove distribucije, usluge prenosa, usluge naplate, nošenja antenica, troškove obroka za „stražare“, goriva za naše porodice i prijatelje, troškove dnevnih ručkova i noćnih letvljenja naših porodica i prijatelja. Jednom u pola godine ćemo naplaćivati usluge sunca, vjetra, talasa i margarina. Zatim troškove stavki  1, 2 , 3 i 13. Zatim…“

JA: „A šta predstavljaju te stavke???“

Srle: „Aaaaa, pojma nemam.“

JA: „A zna li iko???“

Srle: „Mislim da Mio Čanović ima objašnjenje za sve! A možda i Berluskoni i Vojin Djukanović znaju nešto više o tome.“

JA: „Hvala gospodine Srki, mislim da je bilo dovoljno za cio život. Možemo negdje otići na kafu, na čašicu razgovora, na …..“

Srle: „Sto mu gromova, ne dolazi u obzir. Dovidjenja i zbogom!“

Sav radostan odlazim kući. Ne zatekoh razdraganu plesnu grupicu ispred zgrade. Završili su svoj performans. Vidjoh ih narednih dana kako pecaju ribice iz bokala, ispred suda Crne nam Gore.

Onako umoran i sretan zbog obavljenog razgovora, dodjoh kući da prilegnom,da odmorim. Ne bješe mi prijatno, kuća bješe hladna, nema struje.