Šibicarska istorija

Predstava prošlosti određuje sadašnji društveni poredak, koji opet podržava predstavu prošlosti. Vjerovatno su začeci tumačenja i proučavanja prošlosti vezani za očuvanje društvenih odnosa i socijalnih razlika, kako bi ljudi, po inerciji, bili stavljeni u potlačeni položaj, o čemu su pričali njihovi stari, čemu su ih učili razni mnogobožački ili monoteistički propovjednici. . .

izvor: autonomija.info, Nedim Sejdinović 

Cinici vele da se istorija i istina dodiruju taman onoliko koliko i pravda i pravo – imaju tek nekoliko istih početnih slova. Još uvek živimo na planeti na kojoj većina društava istoriju koristi da zamagli istinu o prošlosti, a pravo da ustoliči – nepravdu. I u onim srećnijim društvima, istorija za dnevne potrebe katkad bude simplifikovana do te mere da postaje način manipulacije. Razlike međutim postoje između srećnih i nesrećnih društava. One se nalaze u društvenim težnjama i namerama: težnji jednih da pokušaju da spoznaju istorijsku istinu, da je kritički obrađuju i propituju, da iz nje crpe parametre i putokaze, i namerama onih drugih, da je pretvore u “šibicarsku igru” u kojoj će građanin uvek debelo platiti svoju naivnost. U ovim prvim društvima, i pravosudni sistem ima cilj da uspostavi bar privid pravde, da bar stvori sistem koji će ubediti građanina da je moguće doseći normalan i smislen život, da je moguća njegova i bezbednost njegove imovine. A u ovim drugim – da unapred obesmisli i ismeje čovekov imanentni zov pravde.

Doživljaj sadašnjosti uveliko zavisi od našeg pamćenja, odnosno od našeg znanja o prošlosti – to je tako prosta stvar. Zajedničko pamćenje veoma često je kohezioni element zajednice, koja reaguje na nove pojave – slično kao i tzv. ljudska jedinka – uzimajući, svesno i nesvesno, u obzir iskustva (iz) prošlosti. Ali, šta ako pamćenje ne postoji, ako je ona jedna utvara i opsena, jedan mitski, paranormalni fenomen, kojim se plaše deca i odrasli? Da li takvo pamćenje uslovljava strah od novih pojava, da li tada strah postaje glavni motiv naših života? Da li u tom snatrenju mi tragamo za onima koji će nas zaštititi od istorije, od prošlosti i budućnosti, od stvarnosti i sadašnjosti? Da li onda društvo postaje raspadnuto društvo, raspuklo i zamagljeno ogledalo po kojem gazimo u somnabulosti?

Predstava prošlosti određuje sadašnji društveni poredak, koji opet podržava predstavu prošlosti. Verovatno su začeci tumačenja i proučavanja prošlosti vezani za očuvanje društvenih odnosa i socijalnih razlika, kako bi ljudi, po inerciji, bili stavljeni u potlačeni položaj, o čemu su pričali njihovi stari, čemu su ih učili razni mnogobožački ili monoteistički propovednici. Predstava prošlosti ima i eksterne efekte, ona određuje neprijatelje, trasira linije fronta, određuje granice. Da li su Srbiji mogle da se dese devedesete i dvehiljadite, i potpuno političko rasulo i ljudsko poniženje, da je postojala drugačija predstava prošlosti? Šta bi se desilo i šta bi se dešavalo da se – umesto skupa tmurnih i nedorečenih predstava o veličanstvenom i drugačijem narodu koji je kroz istoriju bio žrtva mračnih, htonskih sila maltene rukovođenih iz galaksije ili iz zemljinog jezgra – u školama izučavala drugačija, kritička istorija, da su se kroz narodno predanje prenosile drugačije poruke?

Stvar sa nacionalističkom kvaziistorijom je jasna, ona je potrebna da bi se učvrstila, raspojasala i centralizovala vlast, koja uvek ostaje u sferi mitskog. Nacionalistička kvaziistorija prepoznaje samobajkovitu povest moći i nasilja, vlasti i vlastohleplja, odnosno – ona kao ni nacionalistička politika nema vremena niti prostora da se zeza sa tamo nekim „građaninom pokornim“, običnim čovekom, ljudskim bićem, odnosno njegovim žudnjama, potrebama, snovima i morama. Obično ljudsko biće nacionalizmu nije potrebno, ono zbog svoje nesavršenosti postaje samo smetnja. Zbog toga svi veliki nacionalisti upravo preziru svoj narod, obične građane, koji nikako ne uspevaju da ispune očekivanja „neuroze savršenstva“, koju nacionalistički vođi baštine.

Sa nacionalističkom kvaziistorijom još jedna stvar je jasna. Osim što ne trpi činjenice i ljude i što ima, jedino i samo, „upotrebnu vrednost“, ona predstavlja i – ritualni sistem. Ona je istorija bez sećanja, istorija u koju zapravo skoro niko i ne veruje, pogotovo ne oni koji je propagiraju. Propagatori kvaziistorije, ukoliko nisu plod mahnite prirode, takođe preziru… preziru i svoju „istoriju“, a pogotovo one koji je sa pažnjom gutaju. Ipak, taj ritual širenja istine o prošlosti beskonačno se ponavlja, ritual ispražnjen od sadržine, ogrezao od nelogičnosti i blasfemije, skončan u siromašnom jeziku bez ideje, u praznim frazama kojima je rok trajanja istekao pre nego što su prvi put izrečene.

Manipulativna moć kvaziistorije izuzetno je velika, a mnogi žele da učestvuju u tom ritualu, kao manipulanti ili manipulisani, počesto menjajući ili objedinjujući te uloge. Ritual podrazumeva robotsku prirodu i upravljanje. U njega se mnogo ulaže, ali to je i dobra investicija. Ubrzo počinje da daje rezultat: ubrzo više nije potrebno ulagati mnogo novca jer zajednička laž počinje da vraća uloženo. U pitanju je trener trenera, koji potom volonterski prenose „istinu“ od usta do usta.

Nedavno istraživanje “Novosti iz prošlosti”, koje je za Beogradski centar za ljudska prava sproveo tim istoričara predvođen Dubravkom Stojanović, a koji je imao cilj da istraži znanje o istoriji i vrednosne sudove građana Srbije, govori o katastrofalnim posledicama istorije laži koje imaju tako dug vek truljenja (kao i druga plastika!). Lažna istorija ostavlja duboke tragove kao što to ostavlja i nivo nepismenosti jedne zajednice, možda čak i pogubnije. Osim o elementarnom neznanju, autizmu i ksenofobiji jednog društva, ovo istraživanje svedoči i o onome što smo i sami uglavnom znali ili čega smo se potajno plašili: u istorijske falsifikate i slobodne interpretacije više veruje tzv. elita obrazovanih nego običan svet. Taj podatak izaziva jezu, on cementira dato stanje stvari za dugi niz godina i decenija. Jednom reči, narod koji ima takvu elitu, ne treba da brine za svoju budućnost – ona je garantovano loša i izvesno traumatična.

Bez obzira na internet i prečice do znanja koje on omogućava, bez obzira na večitu težnju mladosti da ospori stavove i ponašanje starijih, istraživanje govori da i mladi pate od istih zabluda kao odrasli. Taj teret kvaziistorije i rituala koje nose na sebi… oni postaju starmali. To se vidi i po načinu ponašanja, po ukupnoj spoljašnosti, po svojevrsnoj odbacivanju svake alternative. Nove generacije poručuju da nade nema ni tamo gde smo je možda ipak, barem u retkim talasima nade, očekivali. Oni poručuju da kritičkoj istoriji ovde nema mesta, da će svako ko drugačije tumači stvarnost i prošlost biti proganjan i likvidiran, barem odstranjen iz mejnstrima. Izvesno je da nas uskoro ponovo očekuje organizovani lov na veštice i da su mladi već regrutovani za tu akciju, ritual koji se na ovim prostorima održao u životu svih ovih godina, menjajući samo korisnike, ciljne grupe, vrstu oružja i metodologiju.