Naša mala revolucija nije bila ništa više od simboličkog gesta. Ali, simbolički gestovi nisu prazni gestovi, a s obzirom na to kakva su bila vremena, učinili smo šta smo mogli.
izvor: nytimes.com, Paul Auster, 23. 4. 2008.
Studentske demonstracije 1968.
Bila je to godina nad godinama, godina ludila, godina vatre, krvi i smrti. Tek sam bio napunio 21, i bio sam lud kao i svi ostali.
Pola miliona američkih vojnika bilo je u Vijetnamu, samo što je ubijen Martin Luter King, goreli su gradovi diljem Amerike, i izgledalo je da se svet kretao prema apokaliptičnom raspadu.
Da budem lud izgledalo mi je kao savršeno razuman odgovor na karte koje su mi podeljene – karte koje su podeljene svim mladićima 1968. Čim budem diplomirao, biću poslat da se borim u ratu koji sam prezirao do srži svoga bića, i budući da sam već bio odlučio da odbijem da se borim u tom ratu, znao sam da su u mojoj budućnosti stajale dve opcije: zatvor ili izgnanstvo.
Nisam bio nasilna osoba. Kada se sada setim tih dana, vidim sebe kao tihog mladića, knjiškog moljca, koji se bori da nauči sebe kako da postane pisac i uronjen je u studije književnosti i filozofije na Kolumbiji. Učestvovao sam u antiratnim demonstracijama, ali nisam bio aktivan član nijedne političke organizacije u kampusu. Bliski su mi bili ciljevi S.D.S.-a (jedne od nekoliko radikalnih studentskih grupa, ali ni iz daleka najradikalnije), a ipak nisam otišao ni na jedan njihov sastanak, i nikada nisam podelio nijedan poster ili letak. Želeo sam da čitam svoje knjige, da pišem svoje pesme i da pijem sa prijateljima u baru na Vest endu.
Pre četrdeset godina održan je protestni miting u kampusu Kolumbije. Povod nije imao nikakve veze sa ratom, već sa fiskulturnom salom koju je univerzitet nameravao da izgradi u parku Morningsajd. Park je bio u državnom vlasništvu, i budući da je Kolumbija nameravala da napravi poseban ulaz za lokalno stanovništvo (uglavnom crnačko), procenjeno je da je plan za izgradnju i nepravedan i rasistički. Slagao sam se sa ovom procenom, ali nisam otišao na miting zbog te sale.
Otišao sam zato što sam bio lud, lud od vijetnamskog otrova u mojim plućima, i stotine studenata koje su se tog popodneva okupile oko sunčanog sata u centru kampusa nisu bile tu da protestuju zbog izgradnje sale koliko da daju oduška svom ludilu, da se obruše na nešto, bilo šta, a pošto smo svi bili studenti na Kolumbiji, zašto da ne bacimo cigle na tu Kolumbiju, pošto učestvuje u unosnim istraživačkim projektima sa vojnim preduzimačima i tako doprinosi ratu u Vijetnamu?
Nizali su se vatreni govori, besna masa je odobravajuće urlala, a onda je neko predložio da svi odemo na gradilište i da srušimo ogradu koja je podignuta da spreči ulazak uljeza. Masa je mislila da je to sjajna ideja, i tako smo krenuli, gomila ludih, bučnih studenata koja juriša od kampusa Kolumbije prema parku Morningsajd. Na svoje veliko iznenađenje, bio sam sa njima. Šta se desilo sa onim pitomim dečkom koji je planirao da ostatak svog života provede sedeći sam u sobi i pišući knjige? Pomagao je da se sruši ograda. Cimao je i vukao i gurao zajedno sa još nekoliko desetina drugih i, iskreni da budemo, pronašao je mnogo zadovoljstva u ovom ludačkom, rušilačkom činu.
Nakon izliva u parku, studenti su upali u zgrade u okviru kampusa, zauzeli ih i držali nedelju dana. Završio sam u Holu matematike i ostao sam tamo do kraja demonstracija, Studenti Kolumbije bili su u štrajku. Dok smo mi mirno održavali svoje sastanke unutra, kampus je uzavreo od ratobornih i bučnih utakmica i tuča, jer su oni za i oni protiv štrajka razuzdano kidisali jedni na druge. Do noći 30. aprila, upravi Kolumbije je dozlogrdilo, pa su pozvali policiju. Usledio je krvavi metež. Uhapšen sam sa još 700 ljudi – jedan policajac me je za kosu odvukao do marice, a drugi mi je čizmom nagazio na ruku. Ali, nema kajanja. Bio sam ponosan što sam dao skromni doprinos našoj stvari. I lud i ponosan.
Šta smo postigli? Ništa naročito. Istina je da je projekat izgradnje sale stavljen ad acta, ali pravi povod je bio Vijetnam, a rat se razvukao na još sedam užasnih godina. Ne možete promeniti državnu politiku napadom na privatnu instituciju. Kada su se francuski studenti pobunili u maju te godine nad godinama, oni su se sukobili direktno sa vladom – zato što su njihovi univerziteti bili državni, pod kontrolom Ministarstva obrazovanja, a ono što su uradili izazvalo je promene u francuskom životu. Mi na Kolumbiji smo bili nemoćni, a naša mala revolucija nije bila ništa više od simboličkog gesta. Ali, simbolički gestovi nisu prazni gestovi, a s obzirom na to kakva su bila vremena, učinili smo šta smo mogli.
Oklevam da načinim bilo kakvo poređenje sa sadašnjošću – i stoga neću završiti ovo sećanje rečju „Irak“. Sada imam 61 godinu, ali način razmišljanja mi se nije mnogo promenio od te godine vatre i krvi, i dok sedim sam u ovoj sobi sa perom u ruci, shvatam da sam još uvek lud, možda luđi nego ikad.
Prevela Olja Petronić
javniservis.me 
Komentariši