“Neodrživa nejednakost” svakog dana je sve veća!

Kisindžer je rekao da MMF djeluje “kao ljekar, specijalista za boginje (koji) pokušava da liječi sve bolesti jednim lijekom”. . .

izvor: republika.co.rs, piše: Immanuel Wallerstein 

Petnaest do dvadeset godina, koliko je Vašingtonski konsenzus vladao govorom u svetskom sistemu (otprilike 1975–1995), siromaštvo je bila tabu reč, iako se širilo u ogromnim skokovima. Svima nam je ponavljano da je jedino važan ekonomski rast i da je jedini put u ekonomski rast dati “tržištu” da vlada bez ikakvog “statističkog” mešanja – osim, naravno, mešanja Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Trezora SAD.

Gospođa Tačer iz Velike Britanije dala nam je opštepoznati slogan “Nema alternative”, pri čemu je mislila da nema alternative ni za koju državu osim za SAD i, pretpostavljam, za Ujedinjeno Kraljevstvo. Neuke zemlje globalnog Juga morale su da napuste svoje naivne pretenzije da kontrolišu vlastitu sudbinu. Ako tako učine one će jednog dana (ko bi rekao kad?) biti nagrađene rastom. Ako ne učine, osuđene su – usuđujem se da kažem – na siromaštvo.

Slavni dani Vašingtonskog konsenzusa davno su za nama. Stvari se nisu popravile za većinu ljudi na globalnom Jugu – sasvim nasuprot – a buna se oseća u vazduhu. Neozapatisti su se bunili u Čijapasu 1994. Socijalni pokreti su izazvali prekid sastanka Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 1999. (od čega se nikada nije oporavila). A Svetski socijalni forum počeo je svoj ekspanzivni život u Porto Alegreu 2001.

Kada je tzv. azijska finansijska kriza eksplodirala 1997, prouzrokujući ogromnu ekonomsku štetu na istoku i jugoistoku Azije, šireći se na Rusiju, Brazil i Argentinu, MMF je izvukao iz džepa svoje stare zahteve za ove zemlje, ako žele bilo kakvu pomoć. Malezija je imala hrabrosti da kaže ne, hvala, i – Malezija se najbrže oporavila. Argentina je čak bila odvažnija, nudeći da isplati svoje dugove za oko 30 centi za dolar (ili, inače, ništa).

Indonezija je, međutim, revno prihvatila sve što je traženo i, ubrzo zatim, dugotrajna, tobože vrlo stabilna diktatura Suharta, okončala se narodnim ustankom. Tada je niko drugi do ličnost kakva je Henri Kisindžer zaurlao na MMF rekavši, u stvari – kako možete da budete toliko glupi? Važnije je bilo za svet kapitalizma i SAD da održavaju prijateljskog diktatora na vlasti u Indoneziji, nego da imaju zemlju koja sledi pravila Vašingtonskog konsenzusa. Povodom znamenitog jubileja 1998, Kisindžer je rekao da MMF deluje “kao lekar, specijalista za boginje (koji) pokušava da leči sve bolesti jednim lekom”.

Prvi put su Svetska banka, a zatim i MMF, naučili svoju lekciju. Prisiljavanje vlada da prihvate neoliberalne formule kao svoju politiku (i kao cenu za finansijsku pomoć kada su njihovi državni budžeti u nevolji), može imati opasne političke posledice. Iz toga sledi da, posle svega, ipak ima alternativa: narod može da se pobuni.

Kada se sledeći balon rasprsnuo, i kada je svet ušao u finansijsku krizu od 2007. ili 2008. godine, MMF je postao, ipak, prilagođeniji tim neprijatnim masama, koje ne znaju svoje mesto. I – gle, gle – MMF je otkrio siromaštvo. I ne samo otkrio siromaštvo, već se dao na posao da obezbedi programe za “smanjenje” siromaštva na globalnom jugu. Vredi potruditi se da se razume ta logika.

MMF izdaje slatkorečiv, kvartalni magazin pod imenom Finansije i razvoj. On nije namenjen profesionalnim ekonomistima već široj publici političara, novinara i preduzetnika. Broj iz septembra 2010. donosi jedan članak Rodnija Ramcerena, čiji naslov sve govori: “Nejednakost je neodrživa”.

Rodni Ramceren je “stariji ekonomista” u afričkom odeljenju MMF. On nam govori o novoj liniji MMF – da “ekonomska politika koja se prosto fokusira na prosečne stope rasta može biti opasno naivna”. Na globalom jugu velika nejednakost može “da ograniči rast – precenjivanje fizičkih i humanih kapitalnih investicija i rasta ima za posledicu možda nedovoljnu redistribuciju”. Ali, čak i gore, visoka nejednakost “daje bogatima relativno veći glas od manje homogenizovane većine”. A ovo, sa svoje strane, “može dalje da ugrozi distribuciju prihoda, da okošta politički sistem i da odvede čak u opasnije političke i ekonomske posledice na dugi rok”.

Izgleda da je MMF konačno čuo Kisindžera. Dospeli su do toga da se brinu i o musavim i neukim masama, posebno u zemljama velike nejednakosti, i o njihovim elitama, koje takođe odlažu “progres” jer žele da održe svoju moć nad nekvalifikovanim radom.

Da li je MMF iznenada postao glas svetske levice? Ne budite šašavi. Ono što MMF želi, kao što to žele svetski prefinjeniji kapitalisti, jeste stabilniji sistem u kojem vladaju njihovi tržišni interesi. Ovo zahteva zavrtanje ruke elitama na globalnom jugu (i čak na globalnom severu) kako bi dale malo svojih nepošteno stečenih zarada “sirotinjskim” programima koji će umiriti sve veći broj siromaha da ne misle na pobunu.

Možda je suviše kasno za ovu novu strategiju u radu. Haotična kolebanja su toliko velika. A “neodrživa nejednakost” svakog dana je sve veća. MMF, međutim, i oni čije interese predstavlja, neće prestati da pokušavaju.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Immanuel Wallerstein, osnivač svetsko-sistemske analize, jedan od najcitiranijih i najznačajnijih naučnika u oblasti društvenih nauka u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka, rodjen je 28. septembra 1930, u New Yorku, u SAD, u porodici sa korenima, odnosno poreklom austrijskih Jevreja. Diplomirao je 1951, magistrirao 1954, a doktorirao 1959, sve u oblasti sociologije, na poznatom njujorškom Columbia University. Stekao je i počasne doktorate univerziteta u Parizu, Jorku, Briselu i Meksiku. Od 1958. do 1971. zaposlen je na Department of Sociology na Columbia University, gde je, zajedno sa Herbertom Marcuseom i drugima, i neposredni učesnik velike intelektualne i univerzitetske pobune 1968. Pod pritiskom neokonzervativizma, najpre se, izvesno vreme, povlači u Kanadu, na McGill University u Montrealu, gde je profesor sociologije od 1971. do 1976, a potom se, 1976, vraca u SAD, na State University of New York at Binghamton, gde je do današnjeg dana »distinguished professor« sociologije na Department of Sociology i direktor istrazivačkog Fernand Braudel Center for the Study of Economies, Historical Systems and Civilizations.