Prijateljska ping-pong utakmica između vlasti i tajkuna

. . . u kojoj nikome nije stalo da pobijedi, samo je bitno da ne izgube

izvor: e-novine.com, piše: Milan Marinković 

Uglavnom, predsednik i tajkuni su u najnoviju fazu hladog ping-pong rata ušli sa devizom: ja tebi Bile Gejtsu, ti meni Barače Obamo; ja tebi Vladimire Putine, ti meni Oleže Deripasko, ali samo mi znamo ko smo (i šta smo) u stvari. Tako će nam tajkunozna vlast po svoj prilici prodati još jedan kontingent prvoklasne domaće magle, dok joj se mlekce – Imlekovo ili uvozno, pitanje je sad – sve vreme naivno sliva niz bradu

Nisam siguran pod koju bih sportsku disciplinu podveo duel Tadić vs Tajkuni, čiji prenos pratimo poslednjih meseci, mada najviše liči na ping-pong. Utakmica je doduše više prijateljska nego takmičarska, premda se igrači polomiše da ostave obrnut dojam. Kao da nijednoj od strana nije baš naročito stalo da pobedi, ali je zato svima itekako stalo da ne izgube. Za očekivati je da će se još izvesno vreme dobacivati spinovanom lopticom, sve dok publici do te mere ne dosade da ih ova izgustira i raziđe se svojim kućicama – svojim slobodicama.

Sve je nekako počelo kad se onomad Stanko Subotić telefonski uključio kod Jugoslava Ćosića u emisiju, a lice osvedočene poštenjačine Nebojše Medojevića iznenada stalo da menja boje. Od tada su u međuvremenu ponovo najavljene sve moguće borbe protiv korupcija, organizovanih kriminala (i inih antisrpskih zala), dok je The Predsednik konstatovao da u Srbiji postoje nepristojno bogati pojedinci, pozvavši pritom iste da sagrade tajkunski most i tako pred napaćenim ali nadasve nebeskim narodom iskupe svoju zemaljsku & nenarodnu dušu.

P(r)ozvani pojedinci su, međutim, na Tadićevu inhomenioznu ideju ostali kako gluvi tako i nemi sve do pre koji dan, kad je jedan od dvojice najp(r)ozvanijih među njima, Milan Beko, odlučio da posredstvom kamera televizije B92 The Predsedniku izađe na crtu. Beko je tokom emisije ostavio utisak dosta samouverene, na momente i bahate osobe, što se uostalom i uklapa u predstavu kakvu veći deo javnosti o njemu kao najmoćnijem čoveku u državi ima. Indikativno je ipak da je upravo na pitanje koje se tiče optužbi gorepomenutog Stanka Subotića na njegovu adresu dao najnemuštiji odgovor da bi potom odbio svaku dalju diskusiju u vezi sa Subotićem, a takođe je simp(tom)atična bila i grimasa koja se spontano pojavila na Bekovom licu kada je voditelj pomenuo ime Dragog Mićovića.

Okej, možda oko te grimase malo i preterujem. Za razliku od predsednika, ja ipak nisam psiholog, te kao takav – to jest kao netakav – mogu i da pogrešim u proceni. Možda sam, na kraju krajeva, neopravdano pristrasan u pogledu gospodina Beka i celog tog nepristojno bogatog društvanceta. Možda sam, eto, instinktivno sklon da više verujem tamo nekoj Verici Barać nego bilo kome od njih. Uostalom, u jednoj pravnoj državi je za tu vrstu problematike ionako jedino nadležno pravosuđe koje je, jel tako, u svom radu potpuno nezavisno. A znamo da je zahvaljujući briljantno sprovedenoj reformi naše pravosuđe, u koje i sam Beko – po sopstvenoj tvrdnji i očito s pravom – ima puno poverenje, nezavisno taman onoliko koliko su Vojislav Koštunica i družina Neumešanih u Đinđićevo ubistvo.

Nego da vidimo mi šta je nakon Bekovog TV nastupa imao da saopšti Boris Tadić. The Predsednik je, naime – a sve u skladu sa svojom strogom ali pravičnom ličnošću – do pola pretio, a od pola bio konstruktivan. Što se tiče pretnje, ostavljam mu da to razreši sa gospodom tajkunima kojima je ista bila upućena, a ja ću se – uz rizik da budem svrstan među nekonstruktivne kritičare sklone cinizmu na koje se Predsednik nedavno žalio – radije pozabaviti njegovim kompromisnim predlogom nepristojno bogatim drugovima.

Predsednik je dakle tajkunskom društvu iz ćoška poručio sledeće: „Gospodo, vi koji ste ovladali velikim kapitalom tokom devedesetih godina, sada bi bilo veoma dobro da sami nešto učinite i pokažete odgovornost kao i bogati ljudi u svetu”, a potom je od Vlade zatražio da “pronađe mogućnosti da kroz zakonska rešenja i poreski sistem, ljudi koji su danas najbogatiji u Srbiji podnesu teret ekonomske krize i da jedan deo njihovog bogatstva bude uključen u stvaranje novih šansi za građane otvaranjem novih radnih mesta, kao i za školski i zdravstveni sistem”.

Da li zbog toga što sam po prirodi sklon zluradim interpretacijama, tek imam utisak da je poruka više bila upućena sirotinji raji (koja globa davati ne može, ni trpeti tajkunskog zuluma) negoli samim tajkunima. Jer ni izbori nisu više dovoljno daleko, pa nije na odmet pojačati populističku retoriku od čijeg viška predsedni(č)ka glava ionako nikad ne boli. Sem toga, ta nepristojno bogata gospoda još kako zna da bude od koristi, naročito kad se kampanja zahukta i stoga ih nije baš uputno previše ljutiti. Naprotiv, mnogo je zgodnije dogovoriti se s njima da lepo udele određenu svoticu dok se prašina malko ne slegne. A i reformisano će pravosuđe sutra, zlu ne trebalo, svakako umeti da ceni jedan takav gest kao izrazito olakšavajuću okolnost. I predsednik sit, i tajkuni na broju, i – mirna Luka. Pardon – Bačka.

Uglavnom, predsednik i tajkuni su u najnoviju fazu hladog ping-pong rata ušli sa devizom: ja tebi Bile Gejtsu, ti meni Barače Obamo; ja tebi Vladimire Putine, ti meni Oleže Deripasko, ali samo mi znamo ko smo (i šta smo) u stvari. Tako će nam tajkunozna vlast po svoj prilici prodati još jedan kontingent prvoklasne domaće magle, dok joj se mlekce – Imlekovo ili uvozno, pitanje je sad – sve vreme naivno sliva niz bradu.

Uzgred, primetiste li da je Beko izazvao Verana Matića na poligrafski dvoboj? Uh, ala bi to tek bila poslastica.