ACTA – Jedna važna lekcija

Veoma je teško setiti se, tačnije najverovatnije i nema ni jednog međunarodnog pravnog dokumenta koji je u javnosti, i stručnoj i onoj najširoj izazvao toliko kontroverzi, dilema, a posebno toliko žestokih reakcija kao što je to slučaj sa ACTA.

ACTA je skraćenica od Anti-Counterfeiting Trade Agreement. Reč je dakle o trgovinskom sporazumu protiv falsifikovanja. U pitanju je, znači, jedan multilateralni međunarodni sporazum, iz čije preambule, u kojoj definišu ciljeve, proizlazi da je namenjen suzbijanju trgovine falsifikovanim i piratskim dobrima, pa samim tim i zaštiti prava titulara intelektualne svojine.

U čemu je problem

ACTA se po svom “izgledu” praktično ne razlikuje od sličnih, istovrsnih dokumenata. Sastoji se iz šest glava: (1) uvodne odredbe i opšti pojmovi; (2) pravni okvir za zaštitu prava intelektualne svojine; (3) prakse pravne zaštite; (4) međunarodna saradnja; (5) institucionalna pravila i (6) završne odredbe.

Jasno je, dakle, da proklamovanim ciljevima, koji su lako prepoznatljivi kao legitimni, a bar na prvi pogled, ni formalnom strukturom, “ACTA” ne mogu da se objasne već pomenute kontroverze, dileme i žestoke reakcije. Naravno, da ne mogu jer problem i nije u ciljevima, već u nečem sasvim drugom. Problem je u načinu na koji su “autori” ACTA želeli da ostvare te ciljeve.
U načinu koji je za mnoge bio toliko kontroverzan da je kod njih izazivao i sumnju u iskrenost proklamovanih ciljeva.

Stoga, iako i “na drugi pogled” proklamovani ciljevi ostaju relativno nesporni, to nakon nešto pažljivijeg čitanja definitivno nije slučaj i sa sadržinom ACTA. I nije slučajno da su za mnoge autore pojedine odredbe ACTA bile najblaže rečeno kontroverzne, da je bilo mnogo onih koji su ukazivali da se tim odredbama ugrožavaju mnoga ljudska prava, pre svega pravo na privatnost, sloboda izražavanja, prava na lečenje (pristup medikamentima) i pravo na pravično suđenje, te da se tim odredbama dovode u pitanje neke civilizacijske pravne tekovine i da se umesto prezumpcije nevinosti uvodi prezumpcija krivice, a da se organima izvršne vlasti (carina ili policija) daju ovlašćenja koja su tradicionalno rezervisana za sudove.
Konstatujući da povod za kritike nisu čvrste, krute, eksplicitne formulacije, već upravo obrnuto, fluidne, rastegljive, brojnim različitim tumačenjima podobne odredbe, ne bih se ovom prilikom bavio daljom i širom elaboracijom primedbi pravne prirode koje su se pojavljivale u stručnoj i široj javnosti. Samo ću konstatovati da je o njima dosta toga napisano, i s tim u vezi kao posebno informativan preporučiti npr. tekst “Opasne pravne posledice ACTA” prof. dr Vesne Rakić-Vodinelić.

Po meni je u vezi sa ACTA posebno zanimljivo nešto drugo. Nešto što je, bar po mom mišljenju, dalo možda i najveći doprinos kompromitaciji ovog dokumenta u javnosti.

Tajnovitost pripreme

Reč je o praktično shvatljivoj tajnovitosti svih aktivnosti koje su se odnosile na pripremanje ACTA. Pogotovo što je sama geneza ACTA trajala prilično dugo. Službeni pregovori započeli su negde 2007. godine a neformalni, između SAD i Japana i nešto kasnije EU, i pre toga – 2006. Pa ipak, prva verzija ACTA (jedna od vezija, ne aktuelna, poslednja) pojavila se u javnosti tek 2008. A i tada je ACTA postala dostupna javnosti na (i)legalan način, tako što ju je obelodanio famozni Vikiliks.

Vrlo je indikativno da su obe administracije SAD za čijeg mandata su vođeni pregovori i utvrđivana sadržina ACTA, i ona Džordža Buša i ona Baraka Obame, odbijale da razne verzije ACTA učine javnim čak i uprkos nastojanjima pojedinih članova Kongresa koji su zahtevali da se ukine status poverljivosti. Ne manje indikativno je i to da je francuski poslanik u Evropskom Parlamentu, inače upravo izvestilac za ACTA tog parlamenta, odmah nakon potpisivanja sporazuma podneo ostavku ocenivši pri tom da je ceo proces usvajanja ACTA bio totalno netransparentan i da on ne želi da učestvuje u toj, kako je rekao, “šaradi”.

I tvorci ACTA su, u trenutku kad su verovali da je stvar već završena, morali da se suoče sa otporom koji je rastao iz dana u dan. U tom kontekstu od velikog specifičnog značaja bila je činjenica da pet članica EU među kojima uz Holandiju, Estoniju, Slovačku i Kipar, i izuzetno važna i uticajna Nemačka nikada i nisu prihvatile ACTA.

A 22 članice koje jesu prihvatile ACTA suočile su se sa neuobičajeno snažnim reakcijama javnosti, civilnog društva, građana. U nekim od njih, na primer u Poljskoj, demonstracije su poprimale dramatične razmere, u njima je učestvovalo više hiljada ljudi. A rezultat tog građanskog otpora bio je fenomen da su vlade još pet zemalja, koje su, kao što rekoh, prethodno prihvatile ACTA, objavile da njihovi parlamenti neće ratifikovati ovaj sporazum.

Konačno, glavna vest je stigla iz Evropske komisije koja je takođe saopštila da odlaže, za jun ove godine planiranu, ratifikaciju ACTA u Evropskom Parlamentu, te da ratifikacije neće ni biti dok Evropski sud pravde kome će ACTA biti upućena na mišljenje ne da svoj stav o sadržini ovog dokumenta.

Lično se nadam, zapravo verujem, imajući u vidu stavove koje je Evropski sud pravde zauzimao u nekim situacijma za koje bi se moglo reći da su slične, da se može očekivati odluka suda kojom će ACTA, bar što se EU tiče, biti stavljena ad acta.

Ali, nešto drugo mi izgleda pođednako važno. Reč je o načinu na koji je Evropska komisija javnosti saopštila da odustaje od planirane ratifikacije ACTA, načinu koji pokazuje da je razumela lekciju koju su joj uputili građani evropskih država.

Briselski portal Euobzerver objavio je priznanje Evropske komisije da je usvajanje kontroverznog sporazuma, a da prethodno nije oslušnut glas naroda, bilo “greška”. I uz ostalo citirao potpredsednika Komisije Maroša Šefkoviča koji je izjavio da je Brisel bio iznenađen masovnim protestima protiv ACTA, kao i neverovatnim talasom komunikacija preko društvenih mreža i da ga je to nateralo na priznanje greške i povlačenje.

A to bi trebalo da znači da je vlast, na jednom veoma važnom mestu u EU razumela važnu lekciju koju su joj dali njeni građani – “malo verovatno da je nešto u opštem interesu ako se radi bez učešća javnosti i daleko od njenih očiju.”

Rodoljub Šabić

izvor: Tanjug