Simon Critchley: Šta je normalno?

Mi živimo usred dramatičnog i stalo rastućeg razdvajanja normalne državne politike i moći. Mnogi građani još uvek veruju da državna politika ima moć. Oni veruju da vlade, izabrane posredstvom parlamentarnog sistema, predstavljaju interese onih koji su ih izabrali i da vlade imaju moć da stvaraju realnu, progresivnu promenu. Ali one to ne rade i ne mogu da rade.

Mi ne živimo u demokratijama. Mi se nalazimo u plutokratijama: vladavini bogatih. Korporativne elite imaju ogromnu ekonomsku moć bez političke odgovornosti. Tokom proteklih decenija, uz saučesništvo i prećutni pristanak političke klase, zapadni svet je postao neka vrsta kompleksa korporacija koje su međusobno povezane novcem i koje služe jedino interesima svojih poslovnih lidera i akcionara.

Ova situacija je dovela do groznog i neprestano rastućeg jaza koji razdvaja superbogataše od nas ostalih. Državna politika na zapadu je tokom protekle četiri decenije postala mašina za stvaranje ogromne nejednakosti čija patina je ideologija beskrajno bljutavog narcisizma. Kao što nam to uverljivo pokazuje kriza evrozone, državna politika na zapadu prosto postoji da bi služila interesima kapitala u obliku internacionalnih finansija, koji stvara ljudske troškove koje Marks nije mogao ni da zamisli u svojim najluđim snovima. Bez obzira koliko ljudi pate i protestuju na ulicama, kažu, mi ne smemo da uznemiravamo bankare. Ko zna, mogao bi da nam padne kreditni rejting.

Vreme je da putem konfrontacije sa moći finansijskog kapitala povratimo politiku od političke klase. Ono što je tako inspirativno u vezi sa raznim društvenim pokretima koje svi mi olako nazivamo arapskim prolećem, je njihova hrabra rešenost da povrate autonomiju i političku nezavisnost. Zahtevi protestanata koji se mogu čuti na trgu Tahrir i drugde zapravo su veoma klasični: oni odbijaju da žive u autoritarnoj diktaturi koja je u službi interesa zapadnog kapitala, korporacija i korumpiranih lokalnih elita. Oni žele da povrate vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, na primer putem nacionalizacije glavnih državnih industrija.

Razni pokreti u Severnoj Americi i na Bliskom istoku – a čovek je prosto ispunjen divljenjem za njihovu individualnu i kolektivnu hrabrost i njihov miroljubivi otpor – ciljaju na jednu stvar: autonomiju. Oni zahtevaju kolektivno vlasništvo nad mestima gde osoba živi, radi, misli i igra se. Da stvar bude jasna: nije samo demokratija ono što se zahteva širom arapskog sveta; to je socijalizam. A taktika koja je razvijena da bi se to ostvarilo je anarhistička.

Postoji duboko paternalističko poimanje ovih protesta – uobičajeno među zapadnim političarima i njihovim intelektualnim epigonima – naime da oni žele ono što mi imamo: liberalnu demokratiju i neoliberalnu ekonomiju naših divnih režima. Naprotiv, pokrete iz Severne Afrike i Bliskog istoka bi trebalo smatrati za sjajni primer evropskim i severnoameričkim društvima onog što se odjednom čini ne samo mogućim, već sve više verovatnim: da drugačiji način shvatanja i praktikovanja društvenih donosa nije samo moguć, već je i ostvariv.

Političari na Zapadu bi trebalo da se uplaše, veoma uplaše. Sat otkucava. Ono što vidimo da se sa rastućom odlučnošću, koherencijom i jasnoćom javlja širom naših društava su pokreti koji odbijaju razdvajanje politike i moći i koji žele da povrate moć putem iznalaženja novih oblika političkog aktivizma.

Upravo u ovom duhu bih želeo da pozdravim i čestitam protestantima na volstritskim okupacijama i ljudima širom sveta koji su sledili njihov primer.

Mi ne bi trebalo da predviđamo budućnost, ali mislim da ulazimo u period ogromnih i sve većih socijalnih dislokacija i nereda koji u sebi nose beskrajne rizike, dijalektičke inverzije, poraze, opasnosti, lažna svitanja i laže poraze. Ali ja smatram da svi mi dolazimo do moćnog i jednostavnog zaključka da ljudska bića koja miroljubivo zajedno delaju na osnovu dogovora mogu da urade bilo šta – i ništa ih ne može zaustaviti.

Nešto se dešava. Nešto preokreće odnose između politike i moći. Mi ne znamo kuda to vodi, ali ideološki konsenzus koji je trajao četiri decenije i koji je prosto dozvoljavao stvaranje groteskne nejednakosti doživeo je slom, i odjednom je moguće sve i bilo šta. Ono što je sada nama potrebno je solidarnost, upornost i beskrajno iznenađujuća moć političke imaginacije.

izvor: kontra-punkt.info