Predsjednik DPS-a Milo Đukanović je aktuelnu priču o „sanaderizaciji’ u Crnoj Gori nazvao glupošću političkih igrača koji, kako je kazao, ne znaju na drugi način da promjene vlast.
-Priča o sanaderizaciji je izraz jedne političke gluposti ljudi koji su očigledno inferiorni i bez ideja kako ostvariti svoje ciljeve. Ciljevi su im da promijene vlast u Crnoj Gori, pa pokušavaju da se ugledaju na neka druga iskustva. Jednog dana je to „sanaderizacija’, drugog „gadafizacija“, a to sve skupa govori da je riječ o nedoraslim političkim osobama, političkim miševima, kojima je potrebna prije svega deratizacija umjesto sanaderizacije, kazao je Đukanović.
*** ***
Predsjednik Demokratske partije socijalista Milo Đukanović razgovaraće danas u Podgorici sa predsjednikom Srpske napredne stranke Tomislavom Nikolićem i njegovim zamjenikom Aleksandrom Vučićem, saopšteno je iz DPS-a.
Kako je navedeno u saopštenju objavljenom na sajtu DPS-a, učesnici sastanka će nakon razgovora dati izjave za javnost.
To će biti prvi zvanični susret Đukanovića i Nikolića od kako je Crna Gora obnovila državnost, a kako je nezvanično objašnjeno iz DPS-a u pitanju je sastanak predsjednika najjače političke partije u Crnoj Gori sa relevantnim političkim činiocem u Srbiji pa i u regionu.
javniservis.me 
Paz’ sad ovo?!
klasična bahanalija
Ništa strašno i neobično, samo ponavljanje istorije. Svojevremeno je negđe 1994,1995 godne pred miting Srpske radikalne stranke(Vojislav Šešelj) u Podgorici, podpredsjednik DPS-a Svaetozar Marović poslije primanja Šešelja izjavio otprilike(po sjećanjU) sledeće:
“Politika DPS-a I SRS-a su koegzistentne i na isličnim programskim osnovama”
Ne znam da li ona tada bila na “istim programskim osnovama”, ali na suštinskim – jeste.
Српски национални интерес јесу најбољи могући односи са Црном Гором и издејствовање што већих права за Србе у Црној Гори. Природно, СНС-у је најближи партнер Нова српска демократија Андрије Мандића али о отопљавању односа између две државе и побољшању статуса припадника српског народа у Црној Гори, мора се и са црногорским властима разговарати. Само мудром политиком, Срби могу остварити свој интерес. Надам се да ће Српска напредна странка завладати у Србији и радити на јачим везама између две наше државе.
Bravo, bravo. To je najbolji nacin da Srbi u CG izgube i ovo prava stobsad imaju.
@Srbin-Hriscanin,
hajde prosetaj!Jedino istinito u ovom tvom postu je “dve nase drzave”.Dvije,dvije…
pocrkajte!
“Srpska radikalna stranka optužila je prije 2 godine naprednjački dvojac da su sa Đukanovićem i Stankom Subotićem Canetom u inostranstvu dogovarali kako “da zavladaju medijskim i političkim prostorom bivše Jugoslavije”.
Nikolić je demantovao da se sastajao sa Subotićem, ali je rekao da se sa Đukanovićem sreo u hotelu u Parizu, gdje su on i Vučić “išli da razgovaraju sa ruskim investitorima o izgradnji gasne elektrane u Novom Sadu”.
Sa DPS-ovim liderima, Nikolić se sretao još 1999. godine na Svetom Stefanu dok je bio potpredsjednik Šešeljevog SRS-a. Nikolić je tada zamijenio Šešelja koji se bio naglo razbolio, a sa druge strane stola je bio tadašnji predsjednik Vlade Crne Gore Filip Vujanović.
Tomislav Nikolic se ne tako davno susreo sa muftijom Zukorlcem i Janezom Jansom u Sloveniji.”
ma da nije onamo namo u pitanju? ocelnam vracat metohiju, ilcemose morat ponovo spremat ureuregrute?
DERATIZACIONA
Veli Milo pacovi smo, pa mišomor nama sprema,
uzbičio, a pun straha, ni osmjeha više nema.
Kad podigne obrvicu i pogleda ispod oka,
tek se onda dobro vidi, nije čovjek, nego stoka ……
IN4S je najbolje protumacio Djukanovicevu poruku
Marovic je mis spremljen za deratizaciju
Moze bit, pogotovo ako se gleda kroz prizmu Marovicevih rijeci od prije neki dan:
“Naš interes je dalja demokratizacija Crne Gore i time se bavimo, bez prijetnje čak i onima koji vam o glavi rade. Jer trpjeti znači učiti, a mrzjeti znači rušiti”
tačno, marovic je prvi pomenuo sanaderizaciju, a vazda je bio tu da skuje dobru kovanicu, otac rata za mir.
Aveti božja kupi te prnje i miči se. Ne trebaš nam ni živ ni mrtav. Sram te bilo, svom narodu da se obraćaš tako. Deratizacija, je li. Deratizovalo je tebe mafijašenje u pamet, svima je to jasno.
milo
srbine
:+)
+1
Nadam se da grobar Toma nije pred novinstvom parafrazirao onu njegovu ‘omiljenu’ uspješnicu sa you tube kojom je ta crna vrana najavila smrt Zorana Đinđića :
” Poručio sam Đukanoviću da je i Sanader pred Remetinec imao izuzetnu kolekciju satova”.
Politickim misevima potrebna je deratizacija, jer je od danas ribolov u Crmoj Gori strogo zabranjen, za sto je zasluzan svakako prvi crnogorski Moby Dick, kojemu narod Crne Gore treba da bude zahvalan, jer nece biti pomor ribe, no miseva. Svaka cast. Evropa ce to znati cijeniti.
Tomislav Nikolic je brana ostanku stetocinskog G17 na vlasti i dolasku ludih radikala na vlast
@Oracle
Ja sam dio godine u Crnoj Gori, dio u Srbiji, tako je vec godinama pa se naglasci mjesaju…bice vdije drzave dok gradjani Crne Gore budu tako zeljeli, ne vidim sta je sporno, ja nijesam za nezavisnost ali vecina jeste i to je to.
@Max
To su teske lazi i neistine radikala. Radikali su usli u Djilasove upravne odbore u Beograu, dali pre koju gosinu podrsku za usvajanje budzeta koji su predlagali Demokratska stranka i G17 plus. SRS je sluga rezima DS-G17, a SNS istinska opozicija rezimu Tadic-Dinkic i real-patriotska i rusofilska u smislu da se bore za svoj narod ali ne guranjem prsta u oko cijelom svijetu i svadjanjem sa mnogostruko jacim silama (USA, Njemacka, Velika Britanija), vec iznalazenjem rjesenja koje ce nasem narodu omoguciti realni maksimum, u smislu da dobijemo sto vise mozemo, a izgubimo sto manje moramo.
A Cane i njegova ekipa podrzavaju LDP, a ne SNS…
sRBINE – hRIŠĆANINE,
Molio bih te radi boljeg apsolviranja situacije da mi malo bolje objasniš termine real -patriota i posebno ako mi možeš objasniti kako je SNS rusofilska kada se bori za svoj (valjda srbski) narod – to mi je nekako nejasno.
Inače si – po meni – sjajno analizirao političku scenu Srbije. Ovakvi koncizni analitički komentari su potrebni da razbiju određenu dozu sterilnosti u odnosima dva “bracka” naroda. Bolje rečeno radi se o “dva oka u jednoj glavi” .
Posebno mi se svidjelo kako si u uvodu naglasio da su u pitanju : ” teške laži i neistine” radikala. Jasno je da nisu samo u pitanju laži, već i neistine, što dodatno pojačava utisak o nereal – patriotizmu radikala i čedovaca i ostalih koji neće za srbski narod realni maximum.
pozdrav i Bog ti pomogao – odnosno Bog ti upomoć !
I inace, cisto da se zna, Toma i Aca su susreli i sa liderima NOVE i SNP, da ne bude radikalskih kletvobacackih “umotvorina” kako su naprednjaci “izdali Srpstvo”.
Je li moguće da još postoje oni koji drže slovo o četništvu?! Toplo preporučujem Kosovo, Crna Gora je,manje više, po tom pitanju deratizovana. Još samo čekamo kralj-pacova da se uhvati.
Deratizacija je skup mjera i postupaka koji se provode u svrhu smanjenja populacije štetnih glodavaca: štakora, miševa i mišolikih glodavaca.
Deratizaciju smiju provoditi jedino specijalizirane tvrtke za sanitarno inženjerstvo, koje su ovlaštene od Ministarstva zdravstva, a koje zapošljavaju stručnjake za sanitarno inženjerstvo (diplomirane sanitarne inženjere i sanitarne tehničare)
Suzbijanje i smanjenje populacije štetnih glodavaca provodi se biološkim, mehaničkim ili kemijskim mjerama.
Štete koje nanose mogu se podijeliti na:
zdravstvene – predstavljaju prirodne rezervoare ili prijenosnike raznih zaraznih bolesti koje mogu prenijeti na čovjeka i domaće životinje; mogućnost prijenosa bolesti je velika i stalna, budući da se uvijek nalaze u blizini ljudi ili životinja.
ekonomske – konzumiraju, oštećuju i onečišćuju velike količine hrane i druge robe.
Zbog svoje velike rasprostranjenosti, plodnosti i inteligencije, mišoliki glodavci mogu predstavljaju veliku opasnost po čovjeka i njegovu okolinu.
Treba li gospodaru potvrda od Ministarstva zdravlja kako bi nas istrijebio?Da li ce ova potvrda biti u vidu depese?
Ovo bi trebalo copy-paste na blog ili FB zid metalca Luksica.
Eh “mace malo”, dok su Srbi bili cetnici, srpska drzava je saradjivala s Velikom Britanijom, USA, Francuskom bila protiv dikatora boljsevika-komunista…a danas su u Srbiji na vlasti polu-komunisti, polu-liberali iliti liberali sa komunistickim razmisljanjem. To je najgora kombinacija, cjenim ciste liberale, desne liberale, libertarijance…a ovi levi liberali su propast za srpsku drzavu.
“Levi liberali” ne postoje, to su tranzicioni lupeži i “tehnokrate” koji sopstveni odlazak u smeće odlažu kreditima MMF-a koje će neko drugi da vraća. Već je to viđeno i to mnogo puta, i ništa tu nije ni “levo” ni liberalno.
A ti kad već “cjeniš čiste liberale, desne liberale, libertarijance”, a ti popij dvije ljute travarice, ‘nako s’ nogu za pred put, wannabe goniču robova. Put je dug a roblje nemirno… Pffft.
Ђукановић, дакле, своје политичке противнике назива политичким мишевима а затим предлаже њихову ликвидацију?
Такве пријетње треба озбиљно схватити. Позната је његова “умјешност” на пољу његових “бизниса” када је требало дератизовати пословне супарнике, обично бивше партнере.
Постоје сада два избора за грађане Црне Горе који нијесу дио режимске машинерије: прихватити улогу мишева, завући се у мишје рупе и чекати дератизацију, или показати жељу за слободом и заложити се свим демократским средствима за пад балканског тиранина и лоповског система који је успоставио.
Избор је једноставан: или си миш, или човјек.
Djukanovicev misKo Vukovic je svojevremeno upotrebio isti izraz, direktno upucen Mirjani Kuljak, tako da ovo za njih nije nikakav novi diskurs (iako je uzasan, i treba pljunut na njega). Pritom se bucni CG aktivisti nesto tada nisu pretrgli da Kuljakovoj stanu u odbranu.
Одлично се сјећам када је Мишко Вуковић употребио исти израз упућен Мирјани Куљак, то је било чини ми се прошле или претпрошле године. Утолико је Ђукановићева изјава још више застрашујућа, јер би након претходне полемике са Вуковићевим “излетом” било наивно помислити да диктатор не зна шта значи дератизација, тј. да се ради о мјерама за смањење броја, уништење неке врсте.
Надам се да ова и за “бритву” претјерана оштрина и агресивност ипак представља посљедње трзаје опкољене зверке. Помишљам да му некадашњи савезници из иностранства окрећу леђа. Чуо сам понешто о планираном бјекству птичице у Русију, као покушају избјегавања кавеза, али нећу то помињати, како ме опет неки не би оптуживали за изношење чаршијских, београдских прича :)
Misko laje, a ovaj drugi i ujeda…
Иначе, експресно се јавио др Мишко – онај који се за разлику од тамо неких дрвосјеча бави умним радом – да подржи изјаву шефа. Наравно, за овог врсног представника интелекта (међу чијим открићима је и то да је Јулије Цезар био највећи прогонитељ хришћана) – ради се само о елиминацији са “политичке сцене” непријатеља државе :) :
“Vuković je, takođe , saglasan sa izjavom Đukanovića , o kako kaze potrebi deratizacije:
“ Smatram da je Đukanović u pravu, da je stvarno potrebno izvršiti deratizaciju, eliminisasti sa političke scene one koji vode politiku “dobro jutro na sve četri strane” , koji vode politiku protiv svoje drzave.”.”
v…v…vid..d..dite l..l..li da je čovek na nečem…mm…mu b…b…belom i da mu se priviđaju b…b…beli mmm…m…miševi?
Медојевић је и изјавио да корисник хемије пријети хемијским оружјем :) Мада, кокаин није хемија, али можда чо'ек користи и неке друге ђа'оле?
Иначе, др Мишко почиње да превазилази самог себе, тј. пародију коју је створио око сопствене личности. Ово је већ пародија пародије. Посљедње изјаве овог необичног клептократског егземлара подсјећају на атмосферу из “Монтија Пајтона”, на нешто што је у толикој мјери апсурдно да га је немогуће коментарисати. Ево breaking news-а које излазе из тог бизарног менталног склопа, а тичу се изјаве портпаролке француске Владе:
“Smatram da stav Francuske nije definitivan i mislim da portparolka Vlade uz svo uvažavanje, nije saopštila konačan stav zvaničnog Pariza, već komentarisala neka trenutna razmišljanja koja postoje u toj državi…
Vuković smatra da bez obzira na najave ‘’mi sami u Crnoj Gori bez obzira na probleme moramo da budemo malo tiši i da ne treba u tolikoj mjeri potencirati probleme”.
Дакле, утишајмо се мало, не потенцирајмо проблеме, корупцију и криминал. Ако постоје одређене индиције да се диктатор из сјенке враћа старим, славним стазама решавања проблема на његов начин, својствен Ал Капонеу и Дон Корлеонеу – не потенцирати то, да случајно Европа не сазна! Да не допре до портпаролке француске Владе, јер би она, каква је неваљала, одмах обавијестила надређене о тим проблемчићима. Не причати о корупцији, зависним и неслободним институцијама, организованом криминалу, пссссссссссст… Треба се некако ушуњати у ту Европу, прошверцовати, а послије ћемо лако!
Vukoviću,smijemo li šegat drva?
Док је Мајор још говорио, четири велика штакора испузише из својих рупа и слушаху га сједећи на стражњим ногама. Изненада примијетише их пси и само захваљујући томе што су хитро јурнули у рупе, штакори спасише своје животе. Мајор подиже ногу тражећи тишину.
„Другови”, рече, „овај се случај мора ријешити. Јесу ли нам неприпитомљене животиње, као што су штакори и зечеви, пријатељи или непријатељи? Стављам то питање на гласање: Јесу ли штакори наши другови?” – Џорџ Орвел, Животињска фарма
Evo odgovora Ministra zdravlja Gospodaru
Postovani Gospodaru,
Saglasni smo da je sve neistomisljenike vladajuce koalcijie DPS-SDP(politicke miseve) potrebno (deratizovati), odnosno predati zemljama Zapadne Evrope ukoliko misle da ce im tamo bit bolje i bezbjednije.
S postovanjem, MINISTAR
Miodrag Radunovic
Dostavljeno:
– misevima Crne Gore(gradjanima)
-Gospodar, politicki lider vladajuce koalicije DPS-SDP
Eee…nije nas Gospodar nepismen.Cita’ je i on Orvela.A,moze biti da tu knjigu
drzi ispod jastuka.Pravac ima dva smjera:jedan je svjetlo.a drugi tama…i tako redom!
Dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija izvršiti pothitno, ali od vrha prema dolje, a to mogu samo EU i USA kad ih bude volja da se neka njihova ekipica bakće sa nama.
Teofil Pančić od pre neki dan..
—————–
AKO SE U SADAŠNJOSTI “NEMA ZA KOGA GLASATI”, IZLAZ ZA NUŽDU SE TRAŽI U PROJEKCIJAMA SVETLE BUDUĆNOSTI ILI BOLJE PROŠLOSTI
Dok po belom svetu “okupiraju” Vol strit i slična mesta, ovi naši “indignadosi” su se izgleda opredelili za nešto komorniji način protesta protiv vaskolike političke elite, a posredno i protiv parlamentarne demokratije, bizarnog sistema u kojem na vlast dolaze samo oni koji se em kandiduju za to, em ih nekakva većina birača izglasa. Nije ni čudo, mislim, to za sobnost pobune: možda u nekoj uređenijoj zemlji postoji realan zamor od (natrulih) institucija, pa je tu “ulica” kakvo-takvo osveženje (pre bih rekao: tek ne mnogo suvisli ventil za pražnjenje), no ovde je obrnuto: mi smo umorni od “ulice”, dvadeset godina smo bili tamo, i sad vapijemo za kako-tako solidnim institucijama. Nego, vratimo se mi našim “protestantima”. Elem, oni, našiindignadosi, naprosto neće glasati na izborima, to jest, izaći će na izbore, ali će glasačke listiće tretirati kao poligon za vežbanje verbalne, a naročito likovne kreativnosti, i tako će ti listići postati “nevažeći”. A ako tih nevažećih bude dovoljno(koliko tačno?), onda će nevažećom zapravo postati sama politička klasa, i uopšteestablišment. Nad kojim Mi, sestro slatka, odavno kršimo prste jer smo mnogorazočarani. A to će na koncu napokon dovesti do pravih, suštinskih promena (a možda i do onog mitsko-folklornog “šestog oktobra”…), a baš one, suštinske, nekako nam stalno izmiču. Briljantna strategija, kad pogledaš iz prikladnog ugla. Mora da meni sve to od početka izgleda šašavo, neozbiljno i detinjasto samo zato što sam potmulo ljubomoran jer se ja nisam toga prvi setio. Uzgred, bilo bi sjajno ako bi se ti nevažeći listići mogli posle izbora upotrebiti korisno, recimo, tako što bi najuspeliji među njima bili izloženi na Oktobarskom salonu? Ne, ozbiljno, ne zavitlavam se – šteta da tolika kreativnost ostane neprimećena i stručno nerazmotrena. Zar da onoliki estetsko-misaoni dosezi Najboljih Među Nama istrunu u anonimnosti?!
Dobro, našalili smo se malo, a sad k poslu. Pisao sam o ovom paranormalnom fenomenu koliko pre dve nedelje – i dobio što sam dobio. To jest, tačno ono što sam i očekivao. Da mi je do tetošenja sujete, trebalo bi da budem prezadovoljan, jer su sve polemičke reakcije (javne i anonimne, od poznatih i nepoznatih) samo potvrđivale zasnovanost onoga što sam napisao, te mi se – jbg, i ja sam živo čeljade, sazdano od ljudskih slabosti – sveudilj smeškao brk od pomalo perverzne naslade nad tom šaradom…
Jedina se od zagovornika likovnog izražavanja na biralištu u ozbiljno promišljanje ovog problema upustila Vesna Rakić Vodinelić, čiji tekst na sajtu Peščanika srdačno preporučujem svačijoj pažnji. Ozbiljno i studiozno – da, mada ne i ubedljivo u onoj ključnoj, zapravo jedino relevantnoj stvari: kako demonstrativno neglasanje može pomoći bilo čemu u Srbiji 2012, osim dolasku/povratku najtrulije desnice na vlast!?
Ipak, ono zbog čega se u neku ruku vraćam ovoj, za mene u osnovi iscrpenoj temi, nešto je drugo. Tekst Vesne R. V. prenele su i E-novine, pa me je napad (za mene atipične) morbidne radoznalosti nekako nagnao da zavirim u komentare čitalaca ispod. I mogu vam se pohvaliti da je ovaj put vredelo: izronio sam pravi biser. O čemu se radi?
Ljudi koji razmišljaju o javnim stvarima ne mogu tek tako biti ravnodušni prema sudbini sopstvenog okruženja. Ono što im nasušno treba je objašnjenje i opravdanjesopstvenih (ne)postupaka. Ako, recimo, “neću da glasam” jer “nemam za koga”, i to treba nekako da se dokaže, da se potkrepi nečim. Navođenje mana postojećih političara i stranaka ipak nije dovoljno: odviše je to lako, i odviše notorno. Potrebno je, dakle, markirati (ideal-tipsku) alternativu, koja je pri tome nedostižna, pa baš usled te nedostižnosti glasanje postaje “nemoguće”. Ako je, te alternative, nema u sadašnjosti (svi su Oni isti, svi su Nas izneverili, bla-bla), onda je mora biti negde drugde. Gde? Recimo, u budućnosti: jednog lepog dana, kad oteramo Ove (kaznenim neglasanjem za njih) odnekud će volšebno izroniti neki sasvim novi, mladi, sposobni, pošteni, neiskompromitovani Ljudi (koji su tu negde, iza ćoška, i samo čekaju da raščistimo teren za njih), i onda ću ih Ja (i svi Mi) radosno prepoznati i ponosno glasati za njih. Okej, to je često korišćena tehnika psihološkog samozavođenja, ali ugrađena joj je mana da operiše nečim odviše maglovitim, apstraktnim: u tome što će tek-jednog-dana-nastati nema prepoznatljivog ljudskog lica, nečega s čime bi se čovek identifikovao. Zato je prošlost mnogo bolja, upotrebljivija, humanija.
Kaže, dakle, taj internetski Komentator Sa Nadimkom da bi jedino možda vredelo glasati za Zorana Živkovića, ako bi se ovaj počem odlučio da se vrati u politiku. Opa, vidi, vidi, nešto konkretno! Podržavam! Živ čovek, aktivan, zašto da ne? Megjutoa, vredi obratiti pažnju na argumentaciju: ubedljivo najvažniji Živkovićev kvalitet u ovom iskazu je da je bio blizak saradnik Zorana Đinđića. Valjda i najbliži. Utoliko bi re-angažman Živkovića bio neka vrsta spiritističkog zazivanja Đinđića, njegovosimboličko vaskrsenje. Šta nam ovo govori? Naš komentator bi, dakle, “da je Đinđić živ”, rado glasao za njega. Međutim, eto, nije, pa se “nema za koga glasati”, osim možda za Živkovića, kad bi se pojavio na izborima, ali manje zbog njegovih ličnih kvaliteta, a više zbog snažne simboličke veze sa trajno i neopozivo odsutnim političkim ocem bez koga smo ostali, ne samo Živković nego “svi mi”.
Izneću sada jednu “drsku” pretpostavku. Ovaj anonim-komentator (čijim sesmatranjima bavim samo zato što su tipična za ceo jedan sloj ljudi u današnjoj Srbiji) vrlo verovatno NE BI glasao za Đinđića da je ovaj uistinu živ, recimo, da nikada nije bilo atentata na njega, ili da ga je preživeo; ili da naprosto vaskrsne, da stvar oteramo do neukusnog apsurda. Upravo činjenica da je Zoran Đinđić tragično, neopozivo mrtav ključan je, konstitutivan deo njegovog kičerskog i fejk uverenja da bi samo za njega imalo smisla glasati – ili možda za njegovog simboličkog zemaljskog namesnika. Zoran Đinđić je tek danom svoje smrti dobio status nekovrsnog sekularnog sveca. Živ ga nije imao, naprotiv; često još ponajmanje baš kod onih koji ga od tada ovako zazivaju. I koji sada “nemaju za koga da glasaju”, jer se, malera li, glasa samo za žive. Uzgred, svako ko je čitao Đinđića morao bi znati da bi se baš autor Jeseni dijalektike slatko ispovraćao na svu ovu falš-metafiziku!
U kriznim vremenima apolitičnost je opasna igra
Negdje tijekom posljednjih 20 godina stasala je konstatacija “svi su oni isti” i brzo se proširila među narodnim masama.
Nije samo bivši istočni blok krenuo tim putem, zapad je također zaražen cinizmom koji rezultira apolitičnošću.
“Kolektivna mudrost” uspješno je dokučila kako su svi političari korumpirani i biraju navedenu profesiju primarno zbog vlastite koristi. U tom pogledu apolitičnost je korektna i sasvim očekivan rezultat datih pretpostavki.
No apolitičnost nije gotovo nikada potpuna. Osobe bez ikakvog političkog predznanja još uvijek ne apstiniraju od velike parade poznatije kao “demokratski izbori”.
Posljednji izbori u Španjoljskoj su brutalan dokaz kako je apolitičnost opasna igra, a u vrijeme velikih ekonomskih nestabilnosti i potencijalno po život opasna igra za cijele narode.
Ako pratimo put te opasnosti, krenimo ravno ka najvećoj – Adolf Hitler je na vlast došao demokratskim izborima.
10 godina nacionalsocijalsitička ili nazi partija oscilirala je po broju fotelja u Reichstagu, od skromnih 32 predstavnika u svibnju 1924. do 288 u ožujku 1933. Uz još neke dodatne političke spletke i koalicije, koje su tako tipične za današnje sisteme, Hitler je uskoro postao apsolutni vođa njemačkog Reicha. Sve drugo je povijest.
Kriza je tada, baš kao i danas, svake godine bivala sve snažnija. Narod želi mijenjati svoje stanje mijenjajući aktualnu vlast. Kao politički tsunami koji potapa svaki razum nameće se misao da će upravo smijenom vlasti i aktualni problemi biti smijenjeni.
Naravno, demokratski izbori koji su doveli Adolfa Hitlera u poziciju da preuzme vlast nad njemačkim narodom je esktreman primjer i navodimo ga samo kao dio konteksta, ne ulazeći dublje u pozadinu koja je dovela do takvog stanja u tadašnjoj Njemačkoj (Versajski ugovor itd.)
Teško je u novijoj povijesti pronaći adekvatan primjer kada je izlaz na birališta bio dovoljan da se riješe gorući problemi.
Nažalost, tada demokracija prestaje biti politička praksa i preuzima neke elemenete senzacije i histerije.
Još uvijek su žive slike milijuna Amerikanaca koji u suzama slave dolazak Baracka Obame kao kakvog novog mesije. Taj “spasitelj” još je ubrzao rast siromaštva u zemlji, a i direktno je odgovoran za pokretanje novih vojnih sukoba koji su rezultirali tisućama mrtvih civila.
Ipak, zbog propagande ili nekih dubljih psiholoških razloga, mnogi smatraju kako je dovoljno taj “sveti” dan odšetati do izborne lokacije, zaokružiti jedno od ponuđenih imena i ponosno konstatirati kako je upravo dat doprinos boljoj budućnosti.
Paradoks već vrišti zar ne? Sva ta masa koja je – točno – zaključila da je jedini cilj profesionalnog političara osigurati sebe i svoj uski krug, jednom od spomenutih ipak će dati svoj glas. Pritom je nahođenje potpuno rudimentarno – oni koji su sada na vlasti samim svojim bivanjem na vlasti ujedno su i glavni krivci za sve loše što nam se događa, zato ćemo glas dati najvećoj opoziciji i nadati se kako će s njima sve biti bolje.
Zanimljivo je kako uvijek dobivamo tek 2 ili 3 realna izbora koji se rotiraju svakih nekoliko godina. Tko god biva većinski zaokružen po dolasku na vlast ima 2 prioriteta koja se zadovoljavaju točno ovim redoslijedom:
1)zadovolji svoje vlasnike (krupni kapital)
2)osiguraj sebe i svoj uski krug podanika
Varijacije i dodatne igre uvijek su dobrodošle, ako ništa drugo onda u svrhu stvaranja privida da postoje neke opipljive razlike između političkih opcija.
Krupni kapital uvijek pobjeđuje, koga god narod izabrao. Ako se ponovno vratimo na gornji kontroverzni primjer – s Adolfom Hitlerom su odlično surađivale najveće svjetske korporacije: J.P. Morgan Bank, Guaranty Trust, Chase Manhattan Bank, Dow Chemical, General Motors, Ford Motors, General Electric, da navedemo samo nekoliko.
Činjenica da su sporne korporacije, koje su većinom i danas najveći gospodari kapitala, sve redom iz SAD-a ne znači previše. Kapital je internacionalan, a elita koja njime upravlja identična je bez obzira potječe li iz Washingtona, Moskve ili Beča.
Neka povijest za sada ostane povijest, puno bolji primjer imamo u vidu španjolskih parlamentarnih izbora koji su održani prije samo 4 dana.
Uvjerljivu pobjedu odnijela je konzervativna Narodna stranka koju je 1989. osnovao Manuel Fraga Iribarne, inače ministar turizma za vrijeme vladavine diktatora Francisco Franco-a.
Oko 11 milijuna Španjolaca dalo im je svoj glas, novi premijer je postao Mariano Rajoy.
Apolitičnost u najboljem (ili najgorem) izdanju.
Činjenica je da su Španjolci frustrirani raspadom državne ekonomije i potrebom uvođenja žestokih mjera štednje koje im savjetuje EU, MMF i Svjetska Banka. U toj frustraciji izašli su na glasačka mjesta i dali vlast – začuđujuće – stranci koja najavljuje još žešće mjere štednje i još veća otpuštanja.
Neki novi oblik mediteranskog mazohizma? Ne, samo čista apolitičnost u svom svojem sjaju.
Onih milijun ljudi na ulicama Madrida i trgu Puerta del Sol sigurno nije prednjačilo u zaokruživanju listića, ali protiv sebe imaju 20-ak milijuna koji još uvijek smatraju da je bolji način jednom u 4 godine zaokružiti neko ime.
Demokratski izbor između nekoliko predstavnika elite jedini je politički angažman koji je konvencionalno dostupan narodu – ali nije ni dovoljan ni učinkovit.
“No dobro”, prosječni birač će ljutito uskliknuti, “Koje su nam onda alternative? Što da radimo ako ne ovo?”.
Alternative postoje i uskoro će samo njihova implementacija moći odagnati ovo teško stanje u kojem se svi nalazimo. Alternative postoje, ali se zasigurno ne smiješe s jumbo plakata.
http://www.advance.hr/vijesti/u-kriznim-vremenima-apoliticnost-je-opasna-igra/
I ja sam ponesto pisao o “apoliticnim” gradjanima u danasnjoj Crnoj Gori:
Apoliticnost moze da bude posmatrana kao vrlina u, uslovno receno, normalnim zemljama, u kojima solidno funkcionise sistem smjenjivosti na vlasti demokratski organizovanim izborima. U konsolidovanim demokratijama. Vjerujte mi, i sam bih bio apolitican da sam rodjen, recimo, u nekoj Norveskoj ili Danskoj, a utroseno vrijeme za iznosenje politickih stavova koristio bih za pametnije ili korisnije stvari.
Medjutim, ako je neko rodjen u zemlji u kojoj autokratski rezim vlada vec 20 godina u sprezi sa organizovanim kriminalom, rezim koji prezivljava na podjelama i koji sprovodi diskriminaciju na nacionalnoj osnovi – drzim da je civilizacijska duznost svakog gradjanina iznosenje stava. U suprotnom, apoliticnost, tj. pasivnost koja iz nje proizilazi, moze da bude vidjena kao neka vrsta saucestvovanja u posasti. Valja postaviti pitanje na koji bi nacin bili svrgnuti razni diktatorski rezimi sirom planete da je vecina stanovnistva tih zemalja bila apoliticna (naravno, treba imati u vidu i uticaj nekih stranih faktora u svrgavanju nekih diktatorskih rezima). Vjerujte mi, jedva cekam momenat da postanem apolitican, nadam se da ce ubrzo doci.
U Crnoj Gori, kao pandan danas pomodnoj “apoliticnosti”, postoji duboko rasprostranjena ali trivijalna vrsta politizovanosti kod stanovnistva, iz koje ne moze proisteci nista konstruktivno i koja je, u krajnjoj istanci, pogodna za odrzanje diktatorskog rezima. Necu pominjati primjere te vrste “politizovanosti”, jer je ocigledno o cemu se radi. Uostalom, karakteristicno je za pojedince s ovih podrucja davati misljenja o svemu i svacemu, narocito ako ta misljenja obuhvataju neke banalne epizode iz politicke svakodnevice ili neka istorijska desavanja. Takva vrsta politizovanosti ne samo da nije mogla da dovede do promjene vlasti u CG, vec pretezno pomocu nje (i pomocu polarizacije stanovnistva koju ona produkuje), vlast uspijeva da opstane u tako dugom periodu.
Medjutim, ja sam govorio o necemu drugom. Moramo krenuti od cinjenice (dakle, od cinjenice, a ne od neke moje procjene) da ovo nesrecno drustvo nikada u svojoj istoriji nije upoznalo mirnu smjenu vlasti (demokratska smjenjivost na izborima je ovdje jos uvijek nepoznanica), i da je od uvodjenja post-komunistickog visestranacja na vlasti iskljucivo jedna partija. Ako tome dodamo konstatacije koje sam maloprije iznio, iznosenje stava o takvom stanju (stava koji neizostavno mora da bude politicke prirode) postaje neka vrsta etickog imperativa kod pojedinca koji u takvoj drzavi zivi, ili u kojoj se rodio. Montenegrinski rezim, koji u goreopisanom smislu predstavlja neku vrstu “splendid isolation”, bar na evropskom kontinentu, je konstruisao neku vrstu virtuelnog drustva, u kome se imitira zivot.
Zamislite da je u trenucima kada su narko-karteli upravljali nekim latino-americkim drzavama, dobar dio stanovnistva tih zemalja rezonovao: “necu da iznosim stav o tom problemu, jer sam apolitican”. Ili da su u periodima aparthejda u Juznoj Africi mnogi pojedinci mislili: “to me ne interesuje, jer nijesam zainteresovan za politiku”. (Svjestan sam da se primjeri koje iznosim ne podudaraju u potpunosti s domacom situacijom, ali daju neku ideju). Misljenja sam da takva vrsta “apoliticnosti” ne bi bila opravdana s eticke tacke gledista.
Amen!