Mada se, možda, po ponašanju Skupštine i članova vlade ne bi reklo, ali izbori su nam svakako sve bliži, a predizborno vreme je pravo za inicijative svake vrste. Stranke nam u kampanjama to svakodnevno pokazuju, pa je red i da neorganizovani pojedinci uzvrate.
Moj skromni predlog je, a partije mogu da ga bez naknade ugrade u svoje inače detaljno razrađene i promišljene programe, da sledeća vlada mora biti jača bar za jedan resor – nazovimo ga radnim naslovom Ministarstvo za gubljenje vremena. Ne bi tako teškim besmislicama morali da se bave u više ministarstava, pa da se još angažuju koordinatori, već bi sve žongliranje lepim željama i prodaju magle najviše izvršno telo skoncentrisalo na jednom mestu, a da to ipak nije preopterećena fotelja potemkinovskog premijera.
Da takvo ministarstvo Srbija ima, gde bi joj kraj bio. Ne bi, tako, ministar poljoprivrede, šumarstva i još ponečeg morao da o trošku poreskih obveznika zapošljava šumare za privatne gajeve i lugove, kojima se ni ne zna broj (ne zna se ni za državne ali ajde-de).
Niti bi ministar ekonomije morao lično da se pravda zašto su se u Torinu tako bezobrazno igrali mastilom sa paragrafima kopije ugovora kada ih je vlada lepo zamolila da ga njenim sopstvenim građanima prikaže i potvrdi koliko para će Srbija dati za italijansku fabriku u Kragujevcu.
Analogno vladinom ustrojstvu, odgovarajuće telo bi morala da ima i Skupština. U skupštinskom Odboru za gubljenje vremena sedeli bi svi oni poslanici koji nemaju gde drugde da gube vreme dok, sa majčicom Srbijom, ne stasaju za kuloare Evropskog parlamenta. Zbog realno velikog obima materije kojom bi ovo telo moralo da se svakodnevno nosi, ovi poslanici bi bili pošteđeni da raspravljaju o, za srpsku skupštinu, rutinskim pitanjima kao što su budžet, poreska reforma ili reforma svih reformi pravosudnog sistema.
Benefit za ono malo narodnih predstavnika koji svoj posao shvataju (pre)ozbiljno, pa čitaju sve papire koje im službe dostave, bi bio nemerljivo velik. Za oslobođenje od čitanja, razmatranja, prigovaranja, davanja amandmana i „dizanja ruku“ za zakone kakav je recimo srpski, podvlačim srpski, zakon o pomorskoj plovidbi, sa čijim odredbama su se ovih dana s pregalaštvom nosili izabranici građana.
Stvar nije mala niti za potcenjivanje jer kako čovek iz kontinentalne zemlje čije zastavice na jarbolu nema ni na jahtama njenih najvećih tajkuna, a koji pitanje bezbednosti plovidbe na moru meša sa, njemu mnogo bližim, plutanjem na dušeku tokom dve nedelje odmora u Grčkoj, može da pojmi svu kompleksnost „sposobnosti brodova za plovidbu, pitanje posada, zaštite mora od zagađenja sa brodova, nadzor i druga pitanja koja se odnose na bezbednost pomorske plovidbe“.
Novo ministarstvo – nema tu druge.
izvor: Ekonomist magazin
javniservis.me 
pod itno!