Slučaj Bojana Zlatkovića
“Maltretiraju me, zastrašuju, dolaze mi kući da me legitimišu iako znaju da lična dokumenta nemam, MUP nam već četiri meseca ne vraća dokumenta – ni meni, ni supruzi, ni deci. Ne mogu da ostvarim najelementarnija prava zbog toga. Više ne živim, vegetiram”. Ovo su reči Bojana Zlatkovića, bivšeg pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice, koji je do jula 2011. godine bio zaštićeni svedok na suđenju pripadnicima vojske i policije Srbije zbog zločina na Kosovu. Ministar policije Ivica Dačić obećao je Jelku Kacinu pre mesec dana da će se Zlatkovićevoj porodici vratiti dokumenta, međutim, od tog obećanja nije bilo ništa.„Svedok sam najtežih ratnih zločina na prostorima bivše države SFRJ. Pred tužilaštvom za ratne zločine sam govorio o jezivim zločinima na teritoriji Kosova koje su počinili policajci iz Posebnih jedinica policije – PJP – po naređenju komandanta 37. odreda PJP Radoslava Mitrovića i komandira Četvrte čete PJP, Nenada Stojkovića. Govorio sam o mnogobrojnim ubistvima civila, dece, silovanju žena, sistematskom spaljivanju čitavih sela i organizovanoj pljački imovine Albanaca. Najviše takvih zločina, a čiji sam ja očevidac, počinjeno je u okolini Orahovca, Prizrena, Suve Reke, Mališeva”, za e-Novine počinje priču Zlatković.
Bojan Zlatković je bivši pripadnik SAJ, svedok je niza zločina koje su srpske snage počinile na ratištima na Kosovu. Nakon demokratskih promena u Srbiji, pomislio je da se nešto suštinski menja i da je vreme da progovori o zločinima kojima je svedočio a koje su počinile njegove kolege. Taj trenutak, koji bi u svakoj drugoj civilizovanoj zemlji bio označen kao herojski čin, Bojanu Zlatkoviću život je pretvorio u užas. Kada je pristao da svedoči u Tužilaštvu za ratne zločine Srbije, prihvatio je i predlog da sa porodicom uđe u program zaštite svedoka. Prema sopstvenom priznanju, to je bio trenutak kada se njegov život pretvorio u pakao.
„Dve godine smo moja supruga, dvoje maloletne dece i ja trpeli maltretiranje i ucene od strane pripadnika Jedinice za zaštitu svedoka, s ciljem da povučem izjavu i odustanem od namere svedočenja u postupcima za ratni zločin protiv mojih bivših kolega. To traje i dan danas i ja više ne znam kako da se od toga odbranim. Obraćao sam se i najvišim državnim organima preko Fonda za humanitarno pravo. Međutim, i pored svih pokušaja i ogromnog zalaganja Nataše Kandić, situacija se nije poboljšala ni malo. Bez novca, ličnih dokumenata, elementarnih životnih uslova, uz strah od ponovnog nasilja i linča kojem sam bio izložen u maloj sredini kakva je u Vlasotincu, ja ne znam više šta da radim i kome da se obratim, osim javnosti”, rekao je u svom prvom javnom obraćanju, u dnevnom listu Danas početkom septembra. Na ovaj tekst reagovao je glavni tužilac za ratne zločine Srbije koji je izjavio istom listu da “stanje u Jedinici za zaštitu svedoka MUP Srbije jeste zabrinjavajuće, ali Tužilaštvo, na čijem sam čelu, samo je, tako da kažem, korisnik usluga Jedinice”.
Posle objave tog članka Bojanu Zlatkoviću se javio zaštitnik građana Saša Janković koji je obećao da će mu pomoći da dobije dokumenta za sebe i porodicu, nakon čega se više nije javljao niti je odgovarao na pozive.
U oktobru je, zajedno sa još dvojicom kolega učestvovao na konferenciji koju je organizovao Fond za humanitarno pravo. Cela jedna sesija je bila namenjena problemima svedoka iz redova MUP i vojske, koje Jedinica za zaštitu, umesto da štiti, zastrašuje konstantno. Na upozorenja šta se dešava sa svedocima, država uopšte ne reaguje, čime se šalje jasna poruka da svedočiti u Srbiji o ratnim zločinima nije poželjno. Takođe, tada je bilo i reči o Tužilaštvu za ratne zločine, jer je, prema svedočenjima sve trojice svedoka, njihov iskaz dat Tužilaštvu u veoma kratkom roku procurio do osoba protiv kojih su svedočili. Zamenik tužioca za ratne zločine Srbije, Bruno Vekarić, tada je rekao da su svesni problema oko nadležnosti nad Jedinicom za zaštitu svedoka, ali da se taj problem trenutno ne može rešiti.
„Tužilaštvo za ratne zločine sam više od dest puta molio i preklinjao, usmeno i pismeno, da me zaštite od torture Jedinice za zaštitu svedoka, ali u tužilaštvu su konstantno izbegavali susret sa mnom. Kada bi me na kraju i primili, govorili su mi ‘budi dobar prema pripadnicima Jedinice pa će i oni biti dobri prema tebi’, explicitno stavljajući do znanja da odustanem od daljih iznošenja istine o ratnim zločinima srpskih bezedonosnih snaga iz razloga ugrožavanja države. Prema meni su se odnosili neljudski i s podsmehom mi govorili da želim pogaču preko hleba, jer zahtevam da se meni i mojoj porodici vrate lična dokumenta”, kazao je Zlatković.
Nakon konferencije Fonda za humanitarno pravo, usledio je sastanak sa izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju Jelkom Kacinom koji je tražio od ministra policije Ivice Dačića da se Zlatkoviću, njegovoj ženi i deci dokumenta vrate. Dačić je obećao, ali već mesec dana od tog obećanja nema ništa.
„Jedinica za zaštitu svedoka Srbije mi nije vratila ni jedan lični dokument, meni i mojoj supruzi i deci, tako da imam probleme na svakom koraku, od toga da ne mogu da ostvarim bilo kakva Ustavom zagarantovana građanska prava, do toga da ni deca ne mogu da se leče jer nemaju zdravstvene knjižice. Ne mogu ostvarim ni pravo na rad jer su nam radne knjižice takođe oduzete. Mi sad vegetiramo, ne živimo, jer nemamo od čega da živimo, nemamo nikakvih prihoda, nemamo elementarnih prava da se krećemo….”, ponavlja sagovornik e-Novina.
Nakon bekstva iz programa zaštite u julu, Zlatković se sa porodicom vratio u Vlasotince. Čim je pristao da uđe u program, iz MUP su tražili da vrati radnu knjižicu, tako da je izgubio posao. Povratak u Vlasotince je doživeo kao poraz, obzirom da je celo mesto znalo šta se desilo i da su ljudi protiv kojih je svedočio pušteni iz pritvora i sada mora da živi među njima, bez ikakve zaštite. Sredina u kojoj živi, zahvaljujući opštoj klimi koju formira DS sa koalicionim partnerima, Zlatkovića smatra izdajnikom i tako ga tretiraju svi – počev od države, preko pravosudnih organa, a onda naravno i njegovih sugrađana.
„U poslednjih desetak dana patrola policije u Vlasotincu dolazila mi je kući i tražila ličnu kartu, legitimisala me… Ti policajci me odlično znaju, radili smo skupa. Cinično su mi tražili ličnu kartu, rekao sam da je nemam. Rekao sam im da pitaju ministra policije Ivicu Dačića jer on zna gde su moja dokumenta, izvestio ga je Jelko Kacin. Dačić je obećao da će se potruditi da mi se dokumenta što pre vrate, ali do dana današnjeg ništa od toga. Deca imaju problem na svakom koraku. Neki dan su sva deca imala sistematski pregled, samo moje dete nije dobilo potvrdu da li je zdravo samo zato što nema zdravstvenu knjižicu. Dete je trebalo da ide na ekskurziju ali nije otišlo jer ne može da dobije potvrdu. Mojoj deci nisu vraćene zdravstvene knjižice, moje dete nije moglo da se vakciniše, sva deca su primila vakcine, ali moje dete ne može. U Beogradu mu nisu dali vakcinu jer mu je karton bio u Vlasotincu, a ovde ne može da dobije jer ne znaju da li je primio vakcinu u Beogradu”, pojašnjava Bojan Zlatković.
Bojan Zlatković je danas žrtva one Srbije koja odbija da se suoči sa zločinima za koje je odgovorna, Srbije koja se lagano ponovo ušuškava u omot devedesetih, u krvi do kolena nasmejana gleda u šljokice turbofolk kulture koja blješti sa malih ekrana i iz skoro svih značajnijih koncerttnih prostora u glavnom gradu, Srbije koja se ne srami svoje odgovornosti za ratove na prostoru bivše SFRJ i Srbije u kojoj decu uče da su heroji ratni zločinci koji su pobili više stotina i hiljada civila. Broj ubijenih je u ovoj zemlji omjer herojstva. I po tome se dobija prostor u medijima. Jer patriotske medije, a takvih je većina, priča Bojana Zlatkovića i drugih svedoka koji su progovorili o ratnim zločinima srbijanskih vojnih i policijskih jedinica, ne zanima.
U takvoj zemlji, moralni čin Bojana Zlatkovića, koji je uspeo da progovori o jezivim zločinima kojima je bio svedok i Tužilaštvu za ratne zločine da dokaze protiv organizatora i počinilaca masakra civila na Kosovu, izdajnički je. I za svaku osudu. Dok oni protiv kojih je svedočio, danas, umesto iza rešetaka, žive slobodno u Srbiji. A to im na prvom mestu omogućava država i njen pravosudni sistem.
izvor: e-novine.com
javniservis.me 
Komentariši