Bez politike u akademskoj sredini!

piše: Vladimir M. Vukićević

Izbori za studentske predstavnike su zakazani za decembar 2004. godine. L, u svom maniru šahovskog velemajstora, označio je suštinu problema: izbori će se održati po fer i poštenim pravilima ili ih neće ni biti. Nekoliko nedjelja se vodila prava tuča sa starim snagama, sa sterilnim kontinuitetom i lošimponavljanjem. Na jednom od brojnih sastanaka sa dekanom, konačno su dogovoreni uslovi: glasaće studenti koji su na zvaničnom spisku izvučenom sa računara službe fakulteta, živi studenti, sve četiri godine, dakle one koje biraju svoje predstavnike, imaće svoje posebne izborne komisije koje će činiti članovi svih kandidata koji su na izbornim listama, na čelu centralne izborne komisije biće neko iz reda asistentskog kadra, svi glasovi će se brojati javno pred očima svih, par dana prije čina glasanja održaće se javno predstavljanje kandidata i njihovih ciljeva i programa rada. Postojao je i niz drugih malih/velikih uslova koji su morali biti ispunjeni da bi izborna trka bila ravnopravna, da bi se u nju uopšte moglo i- ući. Iz priča starijih studenata lako se moglo zaključiti kako je sve to izgledalo do te jeseni i jasno se povući paralela sa izborima na nivou Republike- nefer, nepoštenim i nedemokratskim. Iako tek na samom početku druge godine studija, što je za ustaljene i jadne žabokrečinačke uslove bilo opterećenje i limit, L. je organizovao ljude, izvlačio iz njih maksimum, u dogovoru sa Chavezom pronašao najboljeg kandidata, gotovo svakog potencijalnog glasača, onog nezainteresovanog ineopredijeljenog,  zainteresovao za probleme i potrebe i naveo na- opredjeljenje. Tih nedjelja se osjetio život na fakultetu. Danju-noću sanjala se-Pobjeda. Preokret, nešto novo, do tada nezabilježeno. Nekoliko dana pred dan izbora, Vladimira je, nakon što je u holu fakulteta razgovarao sa studentima i studentkinjama i ubjeđivao ih zašto bi trebali da daju glas Chavezu, pozvala lokalna aktivistkinja mafijaške DPS, dobro pozicionirana, i postavila čuveno ključ-pitanje:

‘’Vlado, da li je ovaj vaš kandidat naš član?’’

‘’Čiji član?’’, pitao je Vladimir, lako dekodirajući jeftino pitanje i bogati odgovor.

‘’Pa, naš. DPS-a?’’

‘’Ne.’’

‘’Pa, mislila sam da jeste, da organizujem ove moje, da plate par autobusa i dovedu studente sa strane, iz drugih gradova, da glasaju. Pobjeda će vam Vlado biti zagarantovana.’’

Vladimir se vaspitano zahvalio na nepristojnoj ponudi koja se može i mora- odbiti. Izbori su održani. Chavez je bio ubjedljivi pobjednik. Slavilo se do duboko u noć. L. i Vladimir su često te noći, u polu šali  isticali da su ti izbori, održani na Pravnom, bili do tad prvi i jedini, pošteni i fer izbori održani na teritoriji Crne.

Poslije formiranja studentskog Vijeća i pisanja statuta, L. i Vladimir  su se okrenuli onom što se njima činilo važnim: osnivanju nezavisnog lista studenata. L. se interesovao da li je u prošlosti postojalo nešto vrijedno njihove pažnje, nešto na čemu bi se njih dvojica kao urednici mogli osloniti. I pronašao- ništa.

’’Vlado, razmišljao sam o imenu lista. Čini mi se da je Argument  najbolje rješenje, slažeš li se?’’

’’Da. Pravo. Pravno.’’

Već na toj prvoj stepenici, testu studentske aktivnosti, aktivnog učešća, a ne čekanja, zainteresovanosti za svijet oko sebe i u sebi, ogromna većina njihovih kolega/inica je- pala. Na konkurs koji je danima visio na oglasnim tablama fakulteta, javilo se samo par ljudi. Muk. Tihi bojkot. Gotovo sve tehničke i organizacione stvari, pa i pisanje tekstova morali su rade njih dvojica.

Početkom marta 2005. godine izašao je i prvi broj lista. Zeleni, kako su ga zvali zbog boje na koricama. Istog mjeseca su krenule i otvorene tribine na kojima su učestvovali visoki predstavnici parlamentarnih stranaka. Žive debate, mala posjećenost. Vladimir se tih martovskih dana sreo i sa Slavkom Perovićem, tražeći od njega da se i on pojavi u amfiteatru kao bivši potpredsjednik Liberalne internacionale i održi studentima čas Demokratije. Slavko Perović je prihvatio poziv, ponavljajući Vladimiru pitanje da li je siguran da će amfiteatar biti slobodan. Dogovorili su se da termin odrede po završetku predstojećih lokalnih izbora u Nikšiću. Nekoliko nedjelja kasnije, Liberalni savez je održao poslednju Konvenciju i prekinuo svoje političko djelovanje. M. je kasnije, saznavši za cijelu priču, u svom stilu govorio Vladimiru:

’’Eh, moj dobri Perović. Spasio te, jado, najurili bi te s fakulteta!’’

L. je u drugom broju, crvenom, na briljantan način matirao jednog profesora-akademika, koji je na pitanje šta misli o osnivanju privatnih fakulteta, odgovorio da sve više ’’postaju naša stvarnost.’’ Koju godinu kasnije, Akademik će zajedno u društvu šefa Mafije i jednog preduzimača biti osnivač Univerziteta Donja Gorica. Otvoreno postati njihov i- stvaran. Otvaranje ’’univerziteta’’ će svojim uhom uveličati i šef crnogorske UDBe.

Na jesen iste godine, izašao je i novi broj Argumenta. Crni. Slučaj je htio da se u njemu, kao prvi pojavi tekst o raspodjeli sredstava dobijenih od enormno visokih školarina, i kao svaka raspodjela u kleptomanskim crnogorskim prilikama, napravi pravi mali haos na fakultetu. Dekan je bio ljut.

’’Vladimire, pa kakav je to način?! Još na naslovnoj strani poručuješ kako svima imaš nešto važno da kažeš!’’

Vladimiru su bile važnije neke druge informacije: ’’odbrana’’ magistarske teze brata šefa Mafije, analiza lažnog političkog sistema, nedemokratski izbori, ućutkani Univerzitet, uspavana mladost, kafkijanski procesi…Dekan je u razgovoru vrlo brzo otkrio karte i upotrebio bijedni sofizam koji su odavno, u različitim formama, koristile njegove kolege:

’’Ne želim više i neću dozvoliti politiku na fakultetu. Ovo je akademska sredina.’’

Na sjednici nastavnog vijeća, jedan od rijetkih koji je digao svoj glas protiv ”odbrane” magistarske teze brata šefa Mafije, bio je profesor krivičnog prava Tomković, nazivajući je- Padom. Dnom dna ustanove u kojoj predaje studentima decenijama.

Acov mentor i u rikverc, profesor Ustavnog prava, ljubio je samo- pare. I bio omiljen među studentima. Naplaćivao im je, a njih je bilo na stotine, udžbenik, svojevrsnu kompilaciju autora- ustavnopravnih autoriteta bivše Jugoslavije- i uslovljavao ih izlaskom na ispit kupovinom tog, njegovog ’’udžbenika’’. Neopisivo neposredan, ogoljen do kože, tipičan kleptovitez Crne. Na njegovim ’’predavanjima’’ moglo se čuti kako je Lenjin ’’jevrejska podvala ruskom narodu’’, kako je kralj Nikola ’’bježao preko njegovog sela’’,  kako je važeći Ustav Crne ’’diktirao Ratko Marković na Žabljaku’’, bio je to koktel nesuvislosti bez reda i poretka. Vladimir je primijetio da je jedino prema mafijaškoj DPS bučno ćutljiv. Ali, na jednom od svojih ’’predavanja’’, polusvjesno je otkrio svoj ideal, svoju viziju svetog profesorskog poziva navodeći primjer- Kolumbije.

’’Eh, moje mlade kolege, znate li Vi da u Kolumbiji profesori imaju velike stanove i vile, da su pod cjelodnevnom zaštitom policije, da žive kao bogovi!’’

U dnevnoj štampi Vladimir je naišao na informaciju da je od opštinske komisije koja dodjeljuje novac (ne)vladinim organizacijama ”profesor” dobio velika sredstva za projekat- Crnogorska omladina na referendumu! Vladimir je shvatio to kao nagradu za mentorstvo. Omiljenu Vladimirovu profesorku je na nevaspitan i primitivan način, pred stotinama studenata bukvalno istjerao iz amfiteatra. Istog dana Vladimir je osjetio potrebu da je na svoj način zaštiti, da na svoj način  podere masku tog lažnog profesora šticung formata, te ga je u sred predavanja nazvao kukavicom, prodanim profesorom, običnom mafijaškom krpom.