Основна ћелија друштва

извор:politika.rs ,пише: Радмила Лазић

Она „основа ћелија друштва” изгледа да нам је болесна на смрт. Метастазирала је и болест се шири. Мало ко се пита како је до тога дошло, и има ли спаса? И, какво је то друштво када су му ћелије болесне?

Сви се слажемо да су нам институције у кризи, али треба да признамо и да нам је породица у кризи, ма колико то било болно. Конзервативци тврде да је то зато што се више не зна „ко је газда у кући”, oдносно да је то зато што је дошло до промењених односа и улога у породици, хоће рећи – до еманципације жена. Истина је другачија, еманципација жена довела је до тога да „прљав веш” из породица, злостављање и насиље, постане јавна ствар. У великој већини случајева разни облици насилничког понашања долазе од мушких чланова породице. У великој већини случајева ако се не трпи неки вид насиља од оца, онда се трпи од партнера, брата, мужа или сина. Жена готово да не може избећи насиље, један насилник за живота готово да јој је загарантован.

Ако смо деведесетих имали епидемију самоубистава старих особа, сада имамо епидемију убистава унутар породица, делом због насилништва, делом због душевних болести. Више нема сродника који није у стању да убије другог сродника, најрођенијег. Кад је сестра убила брата, па мајка сина, и син мајку, и отац целу породицу, и отац сина, и мајка са спрата бацила децу… шта се још може очекивати? Није ли време за аларм?

Породица је одувек била чувар свакаквих породичних односа, али и табуа, и предрасуда у вези са болестима унутар породице. Скривање ментално или душевно болесних чланова породице не дешава се само у нашим забитима него и у градској средини. Иако смо постали апаурин-друштво одлазак код психијатра је још увек крајње непожељан, и срамотан. И поред тога што шарена штампа пропагира срцепарајуће срећну породицу, за породицу се све више везују патолошки односи, и патолошко понашање унутар ње: насиље, злостављање свих врста, болести зависности, самоубиства, покушаји убиства, убиства… Паралелне везе и прељубе јесу готово нешто што се подразумева у партнерским односима, и преко чега се прелази жмурећи. Разводи, ма какви били, још увек су цивилизацијски помак у односу на све друго. Између чланова породице комуникација је или површна (због заузетости, заокупљености преживљавањем или стицањем) или отежана (најчешће само због једног члана поремећеног понашања). Увек неко неког малтретира, и увек неко због неког трпи. Отуђеност, неразумевање туђих потреба, нетолеранција, сукоби, понижења, економска зависност и економска несигурност, заокупљеност преживљавањем, неиспуњена очекивања, незадовољство… у корену су породичних проблема.

Прећутно сви знамо да добар део кривице за овакво стање породица сноси друштвена ситуација (рат, транзиција…) и забрињавајући социјални статус становништва. Ако друштво није сређено, ако се институције климају, ако се не знају правила, ако закони не функционишу за све једнако, ако је скоро четвртина становништва незапослена, корупција незапамћена, криминал такође… Може ли такво друштво да усрећи појединца, породицу?

Како данас живи просечна породица у Србији – да ли се ико пита? Која врста помоћи јој је потребна ? Шта је са оном идејом о породичном лекару? Постоји ли министарство за бригу о породици, ако постоји чиме се бави, осим „трећим дететом”? То троје и оних двоје како живе, какви су им односи, коју врсту проблема имају, шта могу да реше сами, а за шта им је потребна помоћ другог, стручњака. Знају ли где треба да се обрате ако имају проблем. Јер ретко ко може бреме да носи сам.

Све чешће породичне трагедије међу најрођенијима не могу се посматрати само као изоловани случајеви; иако су породице све затвореније, изолованије. Као тврђаве иза чијих бедема не знате шта се дешава. Што болеснија, породица је изолованија, она избегава друге и други избегавају њу. Када се нешто деси у комшилуку, згради, као што се недавно десило у згради у Нишу, а пре тога на имању у Чачку, а пре тога у Новом Беогрaду и Миријеву, и Врању, Суботици, Прокупљу… чућете слична сведочења комшија: нисмо се дружили, једва их познајемо, или: одавали су утисак нормалне породице. Да, све је нормално, док она не скочи, док он не убије… Како је могуће да се тако мало познајемо? Како је могуће да толико нисмо заинтересовани за другога, онога уз наша врата. Не да бисмо му гледали у лонац него пружили прст…