Бесрамна нагодба

Прво су криминалци ударили шамар судству. Онда је тужилаштво узвратило шамаром. Само не онима који су признали да су крали, већ запрепашћеном пуку, овом народу који ће изгубити и оно мало поверења у државу и њене институције.

Нагодба Тужилаштва са Светланом Ражнатовић је бесрамна! Није то „велика победа“ како је назвао портпарол Тужилаштва. То је велика брука Србије.

Цеци је претило 12 година затвора, у „затвору“ своје виле би, окружена брижљиво скупљаном Аркановом колекцијом „успомена из рата“, требало да проведе осам месеци.

Оптужена је да је од трансфера фудбалера „Обилића“ незаконито стекла четири милиона немачких марака и три и по милиона долара, а држави ће на име казне исплатити 1,5 милиона евра.

Ризикујем да ме неки ентузијаста иконе ратних деведесетих, турбо-фолк скандал-фудбал диве сачека с циглом иза ћошка, али не могу, не желим да се помирим са чињеницом да је држава – после пијачног ценкања – пристала на нагодбу, споразум како га званично зову. И то само 15 дана после подизања оптужнице.

Импресиониран сам ефикасношћу реформисаног српског судства. У мери у којој се Тужилаштво импресионирало могућношћу да инкасира милион и по евра. Па да држава у здрављу и весељу тај новац потроши на болнице, школе, социјална давања. Или, мож’ бити, на изравнавање силеџијских трошкова неког новог Миладина Ковачевића.

Шта се све догађа око нас? И то тако учестало да ми теме измичу јер им је фреквенција дневна, не чак ни недељна.

Нови шибицарски покушаји варања Венецијанске комисије поводом посланичких мандата. Онда Влада од себе прави пачавру понудом Аустријанцима да још мало размисле око куповине „Телекома“. Сточна пијаца.

Шта је посреди? Да ли то власт губи нерве што не стиже новац унапред калкулисан за – шта мислите? Завршетак Коридора 10? За друге инфраструктурне пројекте? Ма хајте, немојмо се замајавати.

И деца упркос скраћеним часовима знају да је новац неопходан за куповину социјалног мира и финансирање предизборне кампање.

Пошто посао с „Телекомом“ виси о концу, пошто буџетске рупе не успевају да закрпе ни најбољи кројачи ММФ-а, нека барем проради самоуслуга у Тужилаштву. Мало ли је 1,5 милиона евра. Чист ћар.

Споразум Цеца–држава је, објашњавају, резултат коинциденције два интереса. Њен ми је јасан: укради и уживај. А државни?

Могу да причају шта хоће, о уштеди због обуставе процеса, трошкова затворских дана итд., али огољено се открива да су презадовољни досад незабележеном сумом новца који држава добија у 71. нагодби откако је овај правни институт уведен.

Тужилаштво је истерало своје – окривљена је признала кривицу. Све остало је – новац. Одакле тај новац долази тужиоце не занима.

Утврдили су да је Цеца варала, па ризикују да се Тужилаштво претвори у перионицу криминогеног новца. Да, да, баш тако.

Не, не, узвратиће они. Новац је чист. Цеца уредно узима кредит из банке. Каква играрија.

Тужилаштву не пада на памет да се припита шта то неко мора све да има да би добио толики кеш кредит. Не занима их ко је и како је пристао на њено „банкарско избављење“. Пред новцем губе интересовање за част, морал, чак и правду.

Кажу ставићемо јој електронску наруквицу, не схватајући да су пристали да узму финансијску наруквицу. Како сутра да им верујем?

Зашто и Дарку Шарићу не предложите нагодбу? Да лепо све призна, да му годину и по дана ставите исту такву наруквицу. Све уз обавезу да не сме да напусти због њега испражњен хотел од шест звездица на Маурицијусу – наравно уз право да сме да оде до плаже.

Шарић ће, сигуран сам, одвојити можда и свих пет милиона евра. Па га славите као великог доброчинитеља сиротог српског правосуђа. Можда му дате и статус ктитора.

У каквој то земљи живим? Какве примере дајемо деци? Не чуди ме што неки младић у коментару пише: „Нешто ми се (ово) више исплати од пет година факса, просека 9,4 и осам сати за 500 евра“.

Који је ово век кад ме све неодољиво подсећа на средњовековне индулгенције, опроштаје грехова који се по тој католичкој доктрини могу откупити новцем код за то овлашћених лица.

Ако си довољно богат не мораш да размишљаш шта ће бити пред теразијама Светог Петра. А изгледа да може да се прво напљачкаш па онда мањим делом плена купиш слободу и безгрешност.

Само да подсетим, висока цена индулгенција изазвала је толики гнев да је умногоме допринела настанку протестантизма и других реформаторских цркава.

Много тога ме подсећа на етичке дилеме Италијана око пентита, ухапшених мафиоза који су прихватили да сарађују с властима у замену за блаже казне (иако морају да одлеже најмање трећину).

Овом проблематичном покајничком друштву држава плаћа боравишта, правну помоћ, захвате пластичне хирургије, док породице жртава мафијаша ретко добијају икакву помоћ.

„Нема опроштаја, не ни за сведоке државе“, изјавила је својевремено удовица једног од тројице полицајаца убијених 1992. када је страдао познати антимафијашки судија Ђовани Фалконе. „Ја плаћам порезе да би се издржавали пентити. Држава треба да обезбеди мене. Осећам се понижена и повређена ставом система правде који пентите награђује уместо да их кажњава.“

Тако се и овде сада осећа обичан човек. Не може а да не буде бесан. Понижен је покушајем Тужилаштва да му индулгенцију продаје као тековину савремене демократије. Народ је сиромаштвом осуђен да у пуној мери искајава грехе које почини. Што не важи за богате, славне и утицајне, оне са разгранатим мрежама по надземљу и подземљу. За криминалце по сопственом признању.

С ретким изузецима, политичари ћуте. Комесар ЛДП-а за људска права Марко Караџић се као редак приближио народу називајући споразум „увредом за здрав разум и за правду“. Јавио се и Веља Илић, онај што брани право да се „крадуцне“. Сматра да је Цеца оштећена! Остали ни речи. Ваљда рачунају да ће, ако затреба, моћи да се окористе преседаном који је Тужилаштво увело у наш правни систем.

Светлана Ражнатовић, својевремено хапшена у акцији „Сабља“ под сумњом да је скривала вође „земунског клана“ који су убили Зорана Ђинђића, победила је.

Показало се, поново, колико је држава слаба. Како лако може да потпадне под утицај управо оних који су је учинили слабом. Зато је јавност тужитеље претворила у тужене. Мада, да не грешим душу унапред, коначну реч о овом „споразуму“ има суд.