Intelektualac u tranziciji

izvor: Dnevni glasnik, piše: Zlatko Paković

Marksovska istina i kantovske zablude

Od intelektualca se očekuje angažman. Da bi se potvrdio, intelektualac nije obavezan na to. Odličan primer je književnik i teatrolog Jovan Hristić (1933-2002).
Kad govorimo o angažmanu intelektualca, uobičajeno podrazumevamo nešto drugo od pukog intelektualnog angažmana. Kad govorimo o angažovanom intelektualcu, onda, uglavnom, podrazumevamo oblik javne aktivnosti drukčiji od naučnog, publicističkog ili umetničkog delovanja (što je, inače, neophodan uslov intelektualne legitimacije). Pod neospornim autoritetom intelektualnog svojstva (naučnog, umetničkog, publicističkog), angažovani intelektualac, kao istaknuti glas javnosti, učestvuje u sferi politike urbi et orbi, zalažući se, potpuno ili delimično, za ukidanje, promenu ili poboljšavanje institucionalnog sistema države, društva i međunarodnih odnosa. Nije retko da delo i društveni angažman intelektualca budu u diskrepanciji. Kod nas o tome najbolje svedoče primeri značajnih književnika Milorada Pavića (1929) i Dragoslava Mihailovića (1930).

Kako promeniti svet
Treba razlikovati idejnu od ideološke aktivnosti angažovanog intelektualca. Ova dva tipa angažovane intelektualnosti najpouzdanije definišu dva kategorička imperativa intelektualnog delovanja u društvu, Kantov i Marksov. Kant tvrdi da filozofija ne otkriva istinu, nego da, u najboljem slučaju, uklanja zablude (u svetu). Naprotiv, Marks od filozofije zahteva da promeni svet. I jedan i drugi tip karakterišu zajedničke crte: racionalnost, analitičnost, kritika i etika. I jedan i drugi tip pretpostavljaju umnost, pravdoljubivost i hrabrost. Jedino se u njihovim ciljevima nalazi razlika. Jedan ukazuje na zablude u društvenoj stvarnosti, a drugi celokupnu društvenu stvarnost smatra uspostavljenom obmanom.

Kad postavimo pitanje o intelektualcu u tranziciji, šta zapravo pitamo? Pitamo li o angažmanu intelektualca zatečenog u prelasku društva iz nedemokratskog u demokratski oblik (iz komandne privrede u tržišnu i oktroisane kulture u slobodnu) ili, pak, pitamo o tranziciji samog intelektualca, o njegovom sopstvenom prelazu iz jednog tipa angažmana u drugi? Uistinu, pitamo oboje, jer posredi nije samo promena društva nego i društvene svesti.

U tranzicionom društvu, angažovani intelektualac je takođe tranzicion. On prelazi od tipa intelektualca koji sprovodi otkrivenu istorijsku istinu u tip intelektualca koji otkriva mnoštvo zabluda različitog porekla. Od Marksovog, tj. marksističkog tipa, intelektualac prelazi u tip kantovski shvaćenog angažmana. Pred njim je sada obilje zatečenih i novostvorenih, upravo produkovanih zabluda, prevara, fantazmi… koje treba da detektuje i javno analizira. On ukazuje na logičke greške u javno propagiranim stavovima, na moralne nesolidnosti u postupcima ljudi od moći, razlučuje autentično od neautentičnog u kulturi, svestan sada da ne može sve to da postigne sam i da je ono što je postigao – bitno podložno doradi i prerađivanju. Zadatak njegovog angažmana nije ništa drugo do demonstracija razuma i savesti, logike i dijaloga, kritike i tolerancije.

Moralne misli o vremenu
Dominantan oblik opozicione angažovane intelektualnosti u Srbiji tokom jednopartijskog sistema i dominacije marksističko-lenjinističke ideologije (tu i tamo omekšanog, a u nekim segmentima i operetskog, oblika staljinizma sa elementima privatnog preduzetništva) bio je ideološki – bilo da je reč o kritičkim oblicima levog radikalizma, evro-levice ili ideologije desnice, koja je podrazumevala veću konspirativnost angažmana.

Međutim, i u to vreme kod nas je, u manjini, postojao tip idejnog angažmana koji je podrazumevao pluralizam. Tipičan predstavnik angažovanog intelektualca koji ukazuje na ideološke zablude, a ne propoveda otkrivenu istinu, bio je filozof Nikola Milošević (1929–2007). S partijskim angažmanom, Milošević je, donekle, preduzeo obrnut prelaz.

Tip intelektualca koji se i pre i posle tranzicije angažovao na otkrivanju zabluda, koji sebi nije postavio totalni, nego cilj rešavanja bitnih partikularnih problema, oličen je u delovanju etnologa Ivana Čolovića (1938), koji nam je, takoreći s lica mesta – i pre tranzicije, a naročito u tranziciji – otkrivao i tumačio mehanizme produkovanja pogubnih zabluda u medijima, popkulturi i supkulturi.

Najzad, tip intelektualca koji je svoj kritički društveni angažman preveo iz ideološkog u idejni uzorno predstavlja čovek koji je do sada, u tranzicionom periodu Srbije, učinio (i još čini) najviše, raskrinkavajući zablude, falsifikate i laži, u različitim sferama društvenog života. To je sociolog Nebojša Popov (1939). U punom smislu reči, za njegov angažman možemo tvrditi da predstavlja naše vreme zahvaćeno moralnim mislima. Ono što specifično krasi njegovu angažovanost jeste kritička benevolentnost; iz njegove analitičke kritike izostaje bilo kakav oblik cinizma. Kad razmatra određenu pojavu, bilo da je reč o zakonima, izvršnoj ili sudskoj vlasti, medijima, privredi, kulturi ili najnovijoj teorijskoj produkciji, Popov najpre utvrđuje rodno mesto maskirane krize, zatim ukazuje na njenu strukturu i na njenu socijalnu disfunkcionalnost, te prilježno obrazlaže proceduru mogućeg njenog iskorenjivanja. Građeno gotovo dvadeset godina – koliko ima od pada Berlinskog zida, kad zapravo počinje tranzicija – angažovano delo Nebojše Popova predstavlja kapitalnu vrednost za srpsko društvo u nastajanju.

Pseudoangažman

Dakako, među starim intelektualcima najviše je onih koji su i u tranziciji nepokolebljivo ostali na poziciji svog ideološkog angažmana. Dva primera intelektualaca koji su stvorili izuzetne opuse u književnosti i filozofiji, dva intelektualca koja se nalaze na različitim polovima iste ideološke matrice, jedan na nacionalnom a drugi na kosmopolitskom, jesu filozof Mihajlo Marković (1927) i književnik Radomir Konstantinović (1928).

Na kraju, ne treba zaboraviti na pesudoangažovane intelektualce i, s druge strane, na angažovane pseudointelektualce. Uprkos tome što su prisutni u medijima i što, ne bez inteligencije i zanimljivosti, govore o raznim pojavama, kod pojedinih osvedočenih intelektualaca izostaje kritički društveni angažman (književnik i teatrolog Jovan Ćirilov, 1931). S druge strane, u masi postoje, bez ozbiljnog dela na polju nauke, umetnosti ili publicistike, oni koji se društveno angažuju. Njihov angažman, ma koliko ponekad bio važan, suštinski se razlikuje od delatnosti angažovanog intelektualca.