Nedjelja, standardno…

piše: Đakomo Galanda

Ulazim  u Inpek, stajem u red iza 4-5 ljudi ne bi li došao do vrućeg hleba i zadovoljio vapaj svog stomaka. Već nekoliko dana mi se jede vrela lepinja sa kajmakom. Neki minut posle mene u istu pekaru uđe moj dobar poznanik Vorda (Davor) i stade u red zajedno sa mnom.

Pitah ga : „Gdje si ti čovječe, šta radiš??? Kako ide??? Šta rade tvoji“???

On mi odgovori: „Ma dobro je stari. Radim. Nisam više u onoj pekari. Počeo sam sa ujakom da pakujem neku kafu. U neke sam poslove sa kafom, mnogo je dobro“.

„Pa odlično, loše ti je bilo tamo, bio si nezadovoljan i loše si zarađivao. Dobro je kad si se maka’ iz onih peciva“! – rekoh, prisjećajuci se ranijih susreta po gradu i njegove fobije da miriše na hleb. Često bi me pitao da li se osjeća na parfem ili na hleb.  Bilo mi ga je žao nezavisno od toga sto je zarađivao duplo više od mene – 700 €.

„A šta konkretno radiš sa kafom“??? – pitah ga.

„Ma ništa me ne pitaj. Ako otvorimo prodavnicu biće mnogo bolje“. – odgovori mi.

Sve mi je bilo jasno. Vorda je dobar momak, pošten, ali su ga porodicne situacije spriječile da završi fax i pored toga što je u osnovnoj, koju smo zajedno završavali, bio lučonoša.  Dočepao se drugog društva i ….

„Kako su tvoji??? Majka, sestra??? Stari, ludak???  2 hleba, molim“ – pitah ga, taman dolazeći na red.

„Ma ne pitaj me, ne interesuju me. Majka je sa sestrom otisla za Novi Sad,  a stari……stari je ok. Uzeo otpremninu i otišao na selo u Pipere. Svako na svoju stranu. Jedan vrući hleb ako moze. Kako tebi ide??? Đe ekipa? Svi se zaposlili, radite, a plate jadne, a?! Džabe fax-ovi, a?!“

„Standardno, znaš“!- uzesmo hlebove i izađosmo.

Ispred nas sačekaše djeca prosjaci i moliše nas za 10 centi, za nešto sitno. Izvadismo neki sitniš i stavismo u njihove prljave, mršave ruke.  Pozdravili smo se i on udje u najnoviji pasat, ostavljen na ulici sa upaljenim „na sva 4“. Nisam zavidan, milo mi je zbog njega jer je dobar momak, a i ima nesrećnu porodicu, ali kako sam jebeni, tužni diplomirani ekonomista (izvinjavam se na ovom ekonomista!!!), znam kako to što on, a i mnogi drugi, rade utiče na hiljade nasih građana.

Vraćajući se kući, zazvoni mi telefon. Najbolji drug:

„Bratola, za 5min iskači, kupim te, idemo na fuka. Dovorio sam se sa ostalima. Nemoj da te čekam“.

Pohitah kuci sa vrucim hlebovima. Ulazeći u stan zatičem standardnu atmosferu: Otac rešava ukrstenice i sudoku u Politici, a oko novina raspoređeni računi za struju, telefon… Majka sprema đake,pokušavajući da objasni tu  svima komplikovanu hemiju. Najmlađa sestra u pidžami priča na telefon. A šta bi drugo radila. Obukoh se što sam prije mogao i „sletih „ niz stepenice.

Stojao sam na magistrali 15min cekajuci da me drug pokupi. Standardno.

Eto nas za 10min u centru grada. Sunce sija, otoplilo, podgoričke bašte pune ljudi, majke sa malom djecom, „prefinjenih“ cura sa večernjom  šminkom i tigrastim odjevnim detaljima. Podgoričani se raširili za stolovima, metnuli najnovije original naočare na oči koje su kupili prethodnih dana kod šanera. Kvote na stolovima, mobilni telefoni i ključevi, „dojč“ kafa i kisele vode. Svi izašli da se sunčaju i pokažu. Svi gledaju prelijepe djevojke koje prolaze i samo se čeka da podignu table sa ocjenama. Društvo nas je već čekalo, zauzeli centralni sto u bašti gradskog kafića.

„Gde ste drugari…. iz škole…..srednje“. – rekosmo imitaraju Pikca iz serije „Vratice se Rode“.

Narucili piće  i počeli sa standardnim temama. Sport, žene, zezanje, posao, prozivka ko ce prvi biti u mogućnosti da se ženi.

Ona polovina što radi se zeza na račun sopstvene plate. Kroz zezanje psujemo Ekonomiju, Stomatologiju, Građevinu i onu večernju školu – Diplomatiju. Druga polovina se zeza na ime svog dokoličarenja.

„Nije tebi lako Voi“. – rekoh drugaru koji ne radi, onako kroz šalu.

„Ma gde lako matori!“ – odgovori , aludirajući na Pikca.

Onako opijen proljecnim suncem, blaženim osjećajem i beskrajno zadovoljan, nisam mogao, a da ne primjetim neprijatne rasprave svuda  okolo nas.

„Sto ce Pecu srpski pasoš……. Ada crnogorskim, nego kojim…….. Svi smo mi srbi…… Ko će meni da kaže da ne postojim……… to nije crkva, nego NVO………. To sve Milo drži u svojim rukama………… Brano je najmoćniji od svih……….. A viđe li onu sramotu od navijača na vaterpolu……….. Ja ne priznajem ovu zastavu…………….“!!!!

Nisam mogao da vjerujem. Mom razumu nije zdravo da se još uvijek raspravlja o ovim stvarima. Sa druge strane:

„A što je ovo sa gorivom………… Oni zadržali krađu na racunima……………… Nigdje oglasa za posa’, što je ovo………… Ne mogu vozit’ kola………….. Dobio sam otkaz, mamu li im ………… On se zaposlio preko veze i upa’ prije mene……………….. Sto je sa ovim kreditima………….“!!!!

Svi mi normalni, nenormalni, nezadovoljni, nesvjesni, „šminke“ i buntovnici, zaposleni i nezaposleni, radnici i neradnici, svi mi smo sjedeli u baštama na prijatnom podgoričkom suncu i  pili „dojč“.

Moj stomak je poceo da se cuje, glad se oglasila. Ukus vrele lepinje i kajmaka mi se naglo povrati. Popismo kafe, pokupismo tikete, a oni sto rade platiše racune.  Mnogima od nas je falilo za kladionicu. Srećom.

Odlazeci kući, prolazeći pored  i kroz pune bašte lokala u centru, pozdravljajući mnogobrojne poznanike i prijatelje, u glavu mi se vrati nekoliko pitanja, jednako brzo kao i ukus lepinje sa kajmakom:

„Kako je  moguce da se ovdje ništa ne mijenja??? Kako je moguće da su ovdje sa dojč kafom jednako zadovoljni i oni koji imaju milione i oni koji preko nedelje skupljaju za istu??? Kako je moguće da svi glume da im je „vrh“???

Kako je moguće da ćemo svi zadovoljni otići kući, i oni koje kući čeka popara, i oni koji ce pravac u restoran, i oni kojima nema ko da spremi ručak poput Vorde, i oni koje kući čeka topla lepinja sa kajmakom, i oni koji se bune za struju i gorivo, i oni kojima je najbitnije da imaju svoju crkvu, i oni što im je najveći problem da nađu odgovarajuće gume za BMW, i  oni školovani i oni neškolovani, i oni pošteni i oni  patriote?!

Da li je kod nas uvijek standardno nedeljno popodne?!

Ima li šanse da predjemo u neki „radni dan“?!