Zašto u Japanu nema nereda i pljačkanja?

izvor: b92.net 

Japanci, pored sve nesreće koja ih je zadesila nakon zemljotresa, cunamija i eksplozija atomskih elektrana, ne ostavljaju utisak da padaju u očaj. Njihov moto je “Mirno i zajedno”. Japanska tradicija ne dozvoljava da ljudi izgube obraz, bez obzira u kakvim se situacijama nalazili.

Japanci, međutim, poslednja četiri dana imaju i dovoljno razloga za očaj.

Stanovnici zemljotresom i cunamijem pogođene japanske oblasti ostali su bez krova nad glavom, a mnogi još traže svoje najmilije: decu, roditelje, bližu i dalju rodbinu. Na nesreću, prete im i radioaktivna zračenja nakon eksplozija u atomskoj centrali. Međutim, na televizijskim snimcima koji kruže svetom, vidljivi su kadrovi Japanaca koji, na niskim temperaturama, mirno stoje u redu za hranu, vodu i odeću i nastoje da spasu ono što se spasti može.

Bez ekscesa i nasilja.

Kada su zalihe postale dostupne zahvaljujući različitim organizacijama, Japanci su vrlo učtivo i smireno čekali svoj red bez guranja ili svađe.

Supermarketi su drastično snizili cene proizvoda, dok su vlasnici aparata za kupovinu pića, otvorili vrata svojih frižidera za sve volontere i one koji rade u ovakvim kriznim situacijama.

Jedine vesti koje nisu stizale iz Japana su o krađi. Čini se da je pitanje zašto u Japanu nema krađe retoričko.

Naime, ljudi koji dolaze iz Japana iskazuju poniznost, dostojanstvo, ali su i okrenuti potrebi da dokažu čast svoje porodice tako što će valjano obavljati posao. U tom svetu izgleda da čast diktira ponašanje. To je vrednost kako za mlađe, tako i za starije, za ostvarenje kroz obrazovanje, ali i za poslovne domašaje.

Iako važi verovanje da u svakom žitu ima kukolja, statistike pokazaju da je kriminal u Japanu vrlo redak. Ukoliko bi neko ukrao, ne samo što bi time narušio svoj ugled, već i ugled cele porodice.

Kada poredimo ovu situaciju sa posledicom zemljotresa u Čileu ili sa stanjem nakon prirodne nepogode u bilo kojoj drugoj zemlji, videli bi da u ostatku sveta broj kriminalnih radnji raste neviđenom brzinom. Nekolicina se uvek udružuje čak i kada je katastrofa na početku.

Takođe, poznavaoci japanskog mentaliteta ističu da su Japanci veoma povučeni kada je reč o ispoljavanju ličnih emocija i da ne žele da opterećuju druge svojim osećanjima. To objašnjava i činjenicu zašto se mnogi smeškaju kada daju izjave o tome da su izgubili sve.

Za mnoge Evropljane to je neshvatljivo. Međutim, japanska tradicija nalaže da pojedinac ne sme svoja loša osećanja da prenosi na druge ljude.

Japanci su pri tom i mnogo opušteniji u odnosu na druge narode. Mentalitet, tradicija, ali i šok, razlozi su iz kojih se Japanci ponašaju ovako u ovoj teškoj situaciji.

Oni svakodnevno računaju na zemljotrese, emotivno su pripremljeni na njih i oduvek su očekivali da će se dogoditi jedan veliki zemljotres.

Japancima je važna i harmonija u grupi. Svaki Japanac je deo jedne grupe, što znači da svi moraju da slede isto pravilo – nema nedoličnog ponašanja.

Japanska filozofija je da čovek koji pravi ekscese pada na teret celoj grupi. Svi pripadnici grupe imaju isti problem, koji mogu rešiti samo zajedničkim trudom i naporom.

To što se stiče utisak da Japanci ne žele pomoć iz inostranstva, pa čak ni od japanske dijaspore, takođe, je deo njihovog mentaliteta.

U ovom trenutku, objašnjavaju upućeni, pomoć sa strane im smeta jer oni ne žele ljudima da kažu da dođu u Japan, a da prethodno ne znaju šta da urade sa njima.

Ljude sa strane treba negde smestiti, oni ne znaju jezik, ne znaju ni gde da idu, zato Japanci prvo žele tačno da vide gde im je pomoć potrebna, pa tek onda da ih angažuju.

Ove devize se pridržava i japanska dijaspora. Prvo čekaju informacije i smernice iz Japana, pa će tek onda reagovati.

Japanska dijaspora poručuje: ”Oni će nam reći šta im je potrebno, a kada nam to kažu, mi ćemo se pokrenuti. Kod nas nema pokreta samo da bi bilo akcije.”