Između govora mržnje i slobode govora

Govor mržnje nije krivično delo, osim ako sadrži pretnje ili detalje koji se mogu podvesti pod kažnjivo delo koje se zove „izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti“. Onaj ko se oseća uvređenim, ili je oklevetan, zbog nečijeg govora mržnje, može podneti tužbu zbog uvrede ili klevete, a konačno – tužba zbog samog govora mržnje moguća je po Zakonu o javnom informisanju.

Sloboda govora zaštićena je i Ustavom i Krivičnim zakonikom, ali čini se da je preširoko shvaćena i vrlo često zloupotrebljena. Postoje li pravni i drugi mehanizmi koji bi sprečili govor mržnje u javnosti i u medijima, bez povređivanja slobode govora, pitali smo stručnjake.

– Stara je istina da jezik kosti nema, ali kosti lomi. To znači da krivična dela koja spadaju u takozvane verbalne delikte ne moraju uvek biti beznačajna ili se smatrati uvek elementom prava na slobodu govora. Ne može se uvek izricanje nekih stavova podvesti pod ustavnu kategoriju slobode govora. To jeste civilizacijska tekovina, ali samo ako se na taj način ne čini krivično delo – kaže dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Različit tretman slobode govora na zapadu najočigledniji je na primeru Nemačke, gde postoji krivično delo koje se žargonski naziva „Aušvic laž“, ukazuje profesor. Sastoji se u negiranju holokausta od strane nacista nad Jevrejima.

– Ako neko u Nemačkoj negira holokaust i njegove razmere, on time čini krivično delo. Međutim, u SAD i nekim drugim anglosaksonskim državama to nije krivično delo, bez obzira na to što su te države bile članice antinacističke koalicije, jer se kod njih sloboda govora tretira vrlo široko i praktično je neprikosnovena – kaže profesor.

Kada je o Srbiji reč, ako neko na verbalan način, a to znači usmeno i pisano, napada određenu naciju ili rasnu ili versku grupaciju, može biti krivično gonjen zbog „izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti“, ali samo ukoliko reči imaju ekstremniji stepen izražavanja mržnje, smatra naš sagovornik.

Uobičajeno pričanje viceva o pripadnicima nekih nacija ili stanovnika nekih regija, ne može biti krivično delo, napominje dr Škulić. Međutim, ako se neka nacija, rasa ili vera grubo omalovažava, a naročito ako se poziva na nasilje prema pripadnicima određene grupacije, onda može biti reči upravo o krivičnom delu izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.

– U praksi je potrebno biti dosta oprezan sa tim, jer krivično gonjenje takozvanih ekstremista i vrlo oštro reagovanje na „prvu loptu“ često može biti kontraproduktivno jer kazna zatvora može nekom marginalcu doneti „oreol mučenika“ i veliki uticaj i ugled u nekim društvenim slojevima, kakav inače, bez krivičnog gonjenja i kazne, nikada ne bi ostvario. Konačno, ne treba zaboraviti da je Hitler svoj „Majn kamf“ napisao u zatvoru – kaže dr Milan Škulić.

Nastupi u javnosti kojima se ozbiljno preti predstavljaju krivično delo ugrožavanja sigurnosti, a ako se govorom mržnje poziva i na vršenje krivičnih dela, na primer ubistva, onda je reč o podstrekavanju kao obliku saučesništva, što je takođe osnov za krivično gonjenje. Plakate u obliku umrlica za televiziju B92 profesor kvalifikuje kao krivično delo ugrožavanja sigurnosti.

– Neke javne izjave mogle bi se okvalifikovati kao krivično delo pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Nekada je u našem zakonu, u vreme jednopartijskog državnog uređenja, postojalo krivično delo „neprijateljska propaganda“. Ukinuto je kao relikt socijalizma i nedemokratije, ali se i danas izjave okvalifikovane kao govor mržnje nekada povezuju upravo sa tim nekadašnjim krivičnim delom – podseća profesor.

Važno je, ističe, napraviti dobar balans između očuvanja ustavnog prava na slobodu govora i javnog izražavanja i zaštite određenih društvenih vrednosti koje se mogu povrediti ili ugroziti kada je nekom „jezik brži od pameti“’ ili kada se verbalno nastupa sa ekstremističkih pozicija.

Ne može se svaki, usmeni ili pisani, govor mržnje automatski okvalifikovati kao krivično delo. Grafiti na zidovima i spomenicima, kao onaj koji je nedavno osvanuo na spomeniku kralju romske muzike u Nišu („Stop ciganskom teroru“), u najvećem broju slučajeva su dela maloletnika koji ih često pišu u alkoholisanom stanju, ocenjuje naš sagovornik.

– To ukazuje da nije potrebno prvenstveno reagovati krivičnom ili prekršajnom represijom, već preduzimanjem svih potrebnih aktivnosti na prevenciji takvog ponašanja i razvijanjem svesti o potrebi tolerancije u odnosu na druge vere, rase i nacije, uopšte svesti o životu u multietničkom društvu. U modernom društvu generalno se teži da se što manje reaguje na verbalni delikt, ali nekada se ipak mora reagovati – kaže dr Milan Škulić.

Srbija je danas izrazito multietnička država i zapravo jedina takva država na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, ističe profesor i napominje da ipak, osim pojedinačnih ispada, u Srbiji nema nacionalističkih konflikata, a da marginalnim grupama koje takve konflikte podstiču, ne treba davati veći značaj nego što objektivno zaslužuju.

Poslednjih dana se o govoru mržnje raspravljalo povodom istupa u Raškoj i pisma Aide Rašljanin, punom neukusnih reči upućenih Aidi Ćorović, direktorki nevladine organizacije „Urban in“ iz Novog Pazara, koje je jedan beogradski list objavio kao odgovor na tekst Ćorovićeve.

– Ako neki tekst treba da bude odgovor na tekst, mora da ispunjava zakonske uslove da bude odgovor. Ne može se svaka glupost stavljati u novine u formi odgovora. U Zakonu o javnom informisanju postoje uslovi za objavljivanje i neobjavljivanje odgovora. Pismo Aide Rašljanin je zadovoljilo uslove za neobjavljivanje – kaže mr Vladimir Todorić, direktor Pravnog foruma i jedan od osnivača „Centra za novu politiku“.

Nije dovoljno da neko svoje pismo nazove odgovorom, pa da ono mora da se objavi, kaže Todorić.

– Poenta odgovora jeste da se iznesu fakti, a ne da se polemiše. Čak i polemika mora da zadovolji osnovna pravila etike novinarstva. Pisanje besmislica i uvreda nije ni polemika ni odgovor. Možda je neko smatrao da bi neobjavljivanje tog pisma bila cenzura. Međutim, jedno je cenzura, a drugo je sprečavanje da se objavi nešto što je potpuno besmisleno i pri tom uvredljivo – kaže Todorić.

Upućuje na član 38. Zakona o javnom informisanju koji govori o zabrani govora mržnje:

„Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji ili etničkog grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“.

Ekonomska kriza i govor mržnje

– Vreme velikih ekonomskih kriza je najpogodnije tle za pojavu nacionalnih i etničkih netrpeljivosti. Hitlerova propaganda u odnosu na Jevreje započela je u vreme kada je Nemačka bila suočena sa velikom ekonomskom krizom i posledicama poraza u Prvom svetskom ratu – kaže dr Škulić.