Pruži otpor – śedi đe si

Proziva nas ko god i đe god stigne. Glavna smo tema emisija i novinskih članaka kada se dijele umotvorine o ranjenom crnogorskom društvu. Opozicionari nas pozivaju da im se pridružimo, vlastodršcima odgovara status quo. I u Pragu smo popularni, čujem. Ne razumijemo kolege iz Zagreba i Beograda zašto spavaju po fakultetima ili nose nekakve transparente sa brojem 48 (što je to uopšte?). Nikšić se digao na noge, pravnici takođe – trajalo je tri dana (studentski izbori). Dokle seže nas uticaj? Malo nas je, a opet nas ima.

izvor: tragom.me, piše: Damir Nikočević

U nadi da crnogorsko slovo u naslovu neće izazvati dosadne i odveć poznate komentare o srpstvo-crnogorstvu ili crnogorstvo-srpstvu pišem o studentskom aktivizmu, tako da ljubazno molim one koji su mislili baciti anatemu na novo slovo ili one druge koji iste žele prozvati četničkim sotonama da NE ČITAJU TEKST.

Da razjasnimo: Što je studentski aktivizam?

Vlast: Studentski aktivizam podrazumijeva učešće studenata u društvenom životu putem studentskih organizacija, volontiranja, održavanja panel diskusija, javnih tribina, itd. (sve dok se ne petlja tamo đe ne treba).

Opozicija: Studentski aktivizam je beskompromisna borba studenata protiv organizovanog kriminala, korupcije, nepotizma, samovolje pojedinaca, itd.

Odgovor je vjerovatno negdje u sredini.

Kako je moguće da Crnu Goru 1968. godine nisu zahvatili studentski protesti?

Univerzitet Crne Gore je osnovan 1974. godine u Titogradu, dok su studenti iz Crne Gore mahom studirali u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu…

Zašto se glas studenata u Crnoj Gori danas ne čuje, makar i da pohvali nešto, ako i ima što?

Niko ne zna.

Ko smo mi?

„Studentarija” kao virus koji nije sezonski, već koji je hronična bolest, u Crnoj Gori opstaje duži niz godina, decenija. Prespavali smo (barem većina) nesrećni dubrovački rat i deportacije, prespavali smo govor mržnje, prespavali smo hiperinflaciju i pet maraka mjesečne plate, prespavali smo sankcije, prespavali smo Beogradski sporazum, prespavali smo protest cetinjskih gimnazijalaca (barem većina), prespavali smo smanjivanje budžeta Univerziteta Crne Gore, prespavali smo najave izjednačavanja državnih i privatnih univerziteta, izgleda da ćemo ponovo prespavati uskraćivanje finansijske podrške, ionako budžetski urušenom, Univerzitetu Crne Gore od strane Vlade. Ukratko, koga to i zanima?

Evolucija i demokratizacija jednog društva počinje od nas, običnih građana. U Crnoj Gori je obrnuto. Uče nas demokratiji, toleranciji, „evropskom” duhu i zajedništvu, svemu onome što bi mi sami trebalo da znamo. Dijele nas na euroskeptike i euroentuzijaste, na Miraševe i Ristove, na Milove (sada već Lukšine), Mandine i Srđine. U svoj toj zbrci koju nam realpolitika nameće svedeni smo na statistiku. Mi smo obični brojevi, procenti za koje se politički direktori i portparoli grabaju kao što su se naši devedesetih grabali za litar mlijeka, ili manje. Živi smo za vrijeme kampanja, ostatak perioda samo dišemo. Da li studenti mogu da kažu ono što misle distancirajući se od bilo kakve politike ili govorimo o science fiction-u? Nesvrstani stradaju i malo ih je. Oni koji „govore” već su u partijama.

Medijima smo uglavnom interesantni kada treba da rušimo vlast ili kad se između sebe potiremo. Prostor u istima za dobre studentske projekte jedva i ima. Ipak, danas se sve plaća.

Učestovanje u bilo kojem studentskom projektu je nezanimljivo jer sa sobom najčešće ne nosi i finansijsku dobit. To nije posao vrijedan pažnje, neka to rade dokoni štreberi.

Iako imamo narav majke Tereze što se studentskog života tiče, svi smo mi Fidel i Če kada nam fali koji bod za prelaznu ocjenu na ispitu. Ima i mladih studenata koji su na dobrom putu da postanu intelektualke i intelektualci, Jovanke Orleanke svoga vremena, kojima ništa ne valja, od fakulteta, do ocjena, do human index developmenta u Pakistanu i tajfunskih vjetrova u Kini pa su im uzori kvaziborci za slobodu običnih ljudi, kritičari radi kritike. Nekad takvi umiju i sami sebi da smetaju.

Što nas zanima?

Ništa!

Možda jedino studentski izbori nisu nezanimljivi. Uz „fotelju” i kratkoročnu popularnost, tu su i žurke, pravnijade, politijade, ekonomijade. Zarada! Ukoliko se povjerenik dobro pokaže, možda i ostari na toj poziciji (učio je od najboljih). Prividno interesovanje za probleme studenata i apelovanje za popravne kolokvijume i dodatne rokove je ključ svakog studentskog izbornog programa. Opučismo se od ispita, gutaju nas, pa nam eto zatrebao i popravni kolokvijum. Sa obavještenjem za javnost putem medija gdje će se deklarativno zalagati za prava studenata urađen je „ogroman dio posla”. Potpisivanje npr. peticije protiv smanjivanja budžeta Univerzitetu ne dolazi u obzir. Zašto bih se zamjerao? Trebaće svi oni kad se završi ovaj fakultet. Svi ćemo se mi na izdahu pretvoriti u prah, kao što bi gospodin Marović rekao. Najveći problem je što dozvoljavamo sebi da nas drugi već sada mrve.

Śedi đe si! Kraj. Crnogorski studentski život je odavno u komi, dok pored njega prolazi još jedan voz kojeg je morao zaustaviti.