izvor: tacno.net, piše: Milan Marinković 
Iz današnje perspektive se slobodno može zaključiti da su građani Srbije koji su onomad iskreno (po)verovali u moć takozvanog „petooktobarskog prevrata“ – džabe krečili. Srećom po njih, uvek im kao uteha može poslužiti ona doskočica da “što je džabe – i bogu je drago“. Makar onima koji u dotičnog šaljivdžiju veruju njegovim neslanim šalama uprkos.
Najjednostavnije objašnjenje za krah revolucije-koja-to-nije-bila glasi da je deo tadašnjeg DOS-a, predvođen naci-šovinistom Vojislavom Koštunicom, još u startu sklopio tajni pakt sa tvrdim jezgrom Miloševićevog režima i kriminalizovanim frakcijama službi bezbednosti. Faktografski, to jeste tačno, ali ne i dovoljno da se shvati suština, pošto se zaobiliaze neki drugi, ništa manje bitni detalji.
Presudno za propast Petog oktobra bilo je to što je ogromna većina njegovih učesnika isključivo znala protiv čega (i protiv koga), ali ne i za šta se bori. Korisno bi u tom smislu bilo napraviti prigodnu paralelu sa komunističkom revolucijom za vreme Drugog svetskog rata. Tačno je da se sistem koji je njome uspostavljen na kraju pokazao neodrživim u okviru preovlađujuće geopolitičke konstelacije, ali je sa stanovišta efektivne promene pređašnjeg društvenog i državnog uređenja ta revolucija nesumnjivo bila uspešna. Tom je uspehu, istina relativnom, u najvećoj meri doprinela ideologija koja je stajala iza pomenute revolucije, i to ne zato što je bila dobra per se, već zato što je bila jasna i precizna, dakle – (samo)razumljiva.
Kod Petog oktobra, međutim, ideologije uopšte nije ni bilo. Ljudima je jedino bilo jasno da (se) ovako-više-ne-može pošto je diktatura postala preko svake mere ogoljena (prazni novčanici – a konsekventno i stomaci – bili su tek aditiv iznuđenoj hrabrosti). Ali da im je neko u tom trenutku postavio pitanje koji konkretan sistem treba uspostaviti da bi se novčanici & stomaci napunili, kladim se da bi najveći deo njih davao uzajamno totalno različite i pritom izluđujuće uopštene odgovore, dok bi mnogi naprosto samo slegnuli ramenima. Kao što su, uostalom, i psihoetički motivi za tadašnji otpor Miloševiću bili (i ostali) nepomirljivo suprotstavljeni (najubedljiviji primer tiče se odnosa prema agresorskim ratovima koje je ovaj inicirao na prostoru bivše SFRJ).
Zablude jedne relativno brojne grupacije unutar srbijanske elite sa građansko-proevropskim kulturno-političkim predznakom možda se najbolje reflektuju kroz otužnu romantiku defanzivno-(auto)sugestivne iluzije kako bi sve danas bilo drugačije da je Zoran Đinđić (ostao) živ. Verovanje da bi Đinđić, bez obzira na sav svoj optimizam i energiju, uspeo da sam, sa maltene šačicom prijatelja (i) istomišljenika, drastično promeni stvari predstavlja divljenja vredan idealizam, ali ništa više od toga. Za ostvarenje vizije koju je Đinđić personifikovao neophodno je iz temelja preokrenuti dominirajuću mentalnu matricu na kojoj počiva kolektivna svest i koja se uslovno može nazvatinacionalnim karakterom. Toga je i sam Đinđić bio bolno svestan i upravo je zato insistirao na poruci da – parafraziraću – onaj ko želi promene u društvu mora najpre sebe da menja.
Zahvaljujući groznici sveopšteg eskapizma gotovo nikome ne dopire do svesti da kompletna jednačina konstantno biva naopako postavljena. Njeno rešenje se krije u postepenom i doslednom preoblikovanju mentaliteta, a ne u dobrim ili lošim namerama nekog pojedinca na određenoj političkoj funkciji. Jednostavno, moraš prvo evoluirati da bi mogao revoluirati!
Inače spadam u one koji se potpuno slažu sa tezom da svaki narod ima vlast – i elitu u celini – kakvu zaslužuje, ali bih dodao da važi i obrnuto – svaka vlast (i elita) takođe ima narod kakav zaslužuje! Pa, nisu nam političari pali s Meseca. Naprotiv, iznikli su iz semena iste proizvodnje i serijskog broja kao i mi ostali.
Osnovna barijera koja sprečava – ili bar dramatično otežava – izlazak iz tog začaranog kruga sadržana je u odnosu pojedin(a)ca prema pojmu države. Većina na nju gleda kao na nekakav poseban, odvojen organizam, poistovećujući je sa vlašću ili, preciznije, sa vladajućom garniturom, ponekad i sa celokupnom političkom klasom u širem smislu. Vlast u očima ovdašnjeg prosečnog građanina predstavlja nužno zlo koje mora da istrpi jer je isuviše jako da bi ga pobedio, ali zato, zavisno od toga koliko je dovitljiv i fleksibilan, može u manjoj ili većoj meri kontrolisati štetu koju mu to zlo – dakle vlast – pričinjava.
Znak jednakosti koji u podaničkoj glavi stoji između vlasti i države nagoni tog nesrećnika da stalno smišlja kako da državu prevari jer samo tako može da uradi nešto korisno za sebe. Budući da se ne oseća njenim sastavnim delom, iako to hteo ne hteo jeste, dotični ne shvata da nanoseći štetu državi – automatski je nanosi i sebi. Identičan princip važi i za one koji čine vlast, samo iz obrnute pozicije. Obrazac koji inače odlično odslikava opisanu relaciju lepo se vidi kroz sistem oporezivanja: građanin – obveznik trudi se da zakine državu – reketaša gde i kad god je moguće, dok vlast alias država – reketaš zna za jadac, pa upornim smišljanjem novih i(li) povećavanjem postojećih nameta nastoji da ublaži negativne efekte u toj igri mačke i miša. Najveće žrtve ovakvog taktičkog nadmudrivanja su oni, nažalost, retki s(a)vesni građani koji pravilno shvataju smisao i svrhu države. Ironično je, ali i logično, što upravo na njihova pleća pada najveći deo tereta, u konkretnom slučaju fiskalnog.
Da ne ispadne kako se ovaj tekst sve vreme bavi nekakvim opštim mestima, izneću jedan više nego indikativan primer.
Nema te ankete u kojoj većina ispitanika pored (organizovanog) kriminala i očajne ekonomske situacije neće pomenuti i korupciju – to troje nekako prirodno idu ruku pod ruku – kao problem koji ih najviše tišti (ha, sveta srpska a susedna zemlja naprasno se obrela na začelju tabele – u zoni ispadanja, takoreći). Kako ankete nisu isto što i testovi znanja, glupo bi bilo reći da je odgovor tačan, ali je dijagnoza stanja koju građani iznose u osnovi ispravna. Sporan je jedino njihov subjektivni doživljaj fenomena zvanog korupcija. Oni pod tim terminom podrazumevaju isključivo one tipove korupcije koji su njima samima (trenutno) nedostupni, dok korupciju u kojoj lično učestvuju podsvesno isključuju iz percepcije. Najzad, evo kako to izgleda u svakodnevnom životu.
Zamislimo situaciju u kojoj tog korupcijom zgroženog građanina opravdano i u skladu sa propisima zaustavlja saobraćajni policajac zbog očigledno načinjenog prekršaja. Hoće li naš junak junački platiti zasluženu kaznu? Čast retkim izuzecima, ali će većina uglavnom pokušavati da svim sredstvima izbegne propisanu sankciju, pa i onim nedozvoljenim u slučaju da prijateljsko ubeđivanje sa postupajućim organom ne urodi plodom. Pod nedozvoljenim se, naravno, podrazumeva diskretno nutkanje simbolične svotice u zamenu za oprost, što se takođe podvodi pod korupciju, s tim da naš vrli podmićivač neće to na taj način tumačiti. Sa druge strane, međutim, neće propustiti da se, sve cokćući, užasne svaki put kad čuje ili pročita da je kakav politički glavonja od nekog tajkuna ili krimosa primio silnu lovu kako bi ovom namestio unosan poslić.
„Čekaj, bre, pa to nije isto!“– zavapiće sad taj koji se prepoznao u prethodnom pasusu. Mereno u apsolutnim iznosima, zaista nije isto. Jer šta je desetak evrića spram desetina ili stotina hiljada. Sića, batice! Ali kako će se onaj ko danas mesečno zarađuje nekoliko stotina eura i ne vidi nikakav problem u tome da počasti saobraćajca sa pišljivih desetak kako bi zaobišao zakon ponašati sutra ukoliko u međuvremenu nekim čudom uspe da zaradi milione? Dobro, saobraćajce možda više i neće podmićivati jer neće ni imati potrebe, ali će biti još kako široke ruke kad treba podmazati izvesne funkcionere radi nameštanja atraktivnih tendera, na primer. Potpuno se isto može reći i za onog koji se na nepristojnu ponudu polakomio, bilo da je u pitanju uvaženi gospodin ministar ili paksiroti trudbenik milicajac.
Nije bilo dovoljno? Hoćete malo i o nepotizmu – još jednoj pojavi od koje nam se tradicionalno ježi kosa na glavama? Svi smo uglavnom saglasni da je nedopustivo što vlastodršci pune državnu i lokalne administracije svojim rođacima, kumovima, švalerkama i inim bližnjima. Pa ipak, kad nam se posreći da na vlast zasedne neko od naših, retko ko će propustiti ukazanu mu priliku da nađe uhlebljenje preko rodbinske i sličnih veza, ekspresno zaboravljajući šta je koliko juče o takvima poput novopečenog sebe govorio (mada im se zapravo sve vreme potajno divio).
Vi kako hoćete, ali meni izgleda da nema više smisla stalno kukumavčiti nad spregom političke, finansijske i povezanih oblika moći. Jedina moć koja suvereno vlada našim životima jeste – koruptivna moć hipokrizije. Nije se onda ni čuditi što se u svakoj predizbornoj kampanji kandidati polome da nas ubede kako im je borba protiv korupcije među glavnim prioritetima. Jebiga, znaju za jadac.
javniservis.me 
Tekst je No.1