Živjeli smo širom zatvorenih očiju. . .

„Iza određene tačke ne postoji mogućnost povratka. Do te tačke treba doći” (Alber Kami)

izvor: pressonline.rs, piše: Miloš Garić 

Poslednje istraživanje javnog mnenja u Srbiji pokazalo je ono što bi pre nepunih desetak godina spadalo u kategoriju tarantinovskog naučnofantastičnog horora.

Naime, raspali socijalizam iz vremena Josipa Broza Srbima je danas, na kraju 2010. godine, kud i kamo miliji i draži od svakog američkog kapitalizma, evropskog snobizma, ultimativnog liberalizma, šarenih izloga, šopinga, kreditnih kartica, lizinga i bezviznih pasoša.

Novogodišnja euforija i nastupajući dani besmislenih čestitanja i patetičnih želja uvek su zgodni za svođenje računa, i da shvatimo koliko smo trošni i prolazni. A mi smo začeprkali i malo jače po tom unutrašnjem mraku i došli do gadne spoznaje, da smo mnogo bolje živeli u prošlom veku! Pre 30 i više godina! Znači, u doba Centralnog komiteta, radničkih saveta, crnih „moskviča”, Kardelja i Dolanca, menica bez pokrića, bonova za benzin, kafu i šećer i planskih restrikcija struje. Ne znam šta na ovo kažu stručnjaci za ljudsku dušu, ali stvar ne zvuči nimalo naivno.

Postavlja se logično pitanje šta je uzrok tog dominantnog osećaja kod Srba, da smo tako davno živeli toliko bolje. Da li to znači da ćemo i 2050. godine žaliti za sadašnjim vremenima, ili je stvarno u doba Tita i njegovih petogodišnjih planova bilo tako dobro? Odgovor na ovo možda zna onaj sredovečni gospodin u pocepanom sakou, koga sam pre neki dan gledao kako halapljivo jede ostatke nečijeg sendviča koje je pronašao u kontejneru. Jeziva je pomisao koliko lako danas svako od nas može da se nađe u koži tog čoveka, a da toga uopšte nije svestan.

I onda ide ta poznata priča, da kod Broza nesreće nije bilo. Da je svako imao dovoljno, a da se radilo koliko je ko mogao. Blažena uravnilovka. Živeli smo širom zatvorenih očiju. Nije moralo mnogo da se brine, imao je ko da misli za nas. A onda je lažljivi maršal, iznenada i sasvim neočekivano, umro. Sa njim se, gle čuda, survala i cela ta naša kula od karata. To vam je, otprilike, kao da se zaljubite u prostitutku, ljubav cveta neko vreme, a onda se ona spakuje, opljačka vas i ode sa drugim. Vi ste očajni zbog svega, ali ne verujete u priče koje do vas stižu i sa setom se sećate srećnih vremena, nadajući se da će se vratiti…