Valutni rat, trgovinski rat, pa pravi rat

U toku je intenzivan valutni rat na svetskom finansijskom tržištu, koji će se pretvoriti u trgovinski rat najvećih svetskih ekonomija. To bi, na žalost, moglo dovesti i do pravog rata, što je prećutana, ali svima jasna poruka samita G-20

izvor: standard.rs, piše: Siniša Ljepojević 

Lideri vodećih zemalja su u Seulu još  jednom pokazali da oni nemaju ni politički kapacitet ni snage da dogovorom zajednički razreše nagomilane probleme i da su, što je još  važnije, u postojećim okolnostima, u uslovima ekonomske krize, njihovi interesi nepomirljivi. Dogovor nije moguć, a jedina saglasnost je da nema saglasnosti. Formula “da je postignuta saglasnost da nema saglasnosti” je postala simbol savremenih međunarodnih odnosa. U ne tako davnoj istoriji već viđeno iskustvo, ali, nažalost, i njegov tragičan rezultat. Minulih skoro tri godine, kako je ekonomska kriza i zvanično obznanjena, mada ona traje znatno duže, ništa nije učinjeno da se otklone njeni uzroci i razreše problemi. Naprotiv, preduzimane su mere koje su krizu samo produbljivale i pravi krizni haos tek dolazi. Naravno, reč je o onima koji su i izvorište krize, Americi i vodećim zemljama Evropske Unije. Obično se prst upire samo ka Americi, ali ne sme se zaboraviti i uloga evropske elite. Izvorište krize je u takozvanom anglo-saksonskom modelu globalizacije ili, kako se to još zove, neoliberalnom kapitalizmu. Taj model je, zahvaljujući političkoj moći Amerike u minulih 20 godina, nametnut silom ili milom velikom broju zemalja. U osnovi američkog i britanskog modela se iza pompeznih imena globalizacije i neoliberalizma i navodnih civilizacijskih dostignuća krije vrlo jednostavna formula – živeti od tuđeg rada i tuđeg novca. Zahvaljujući dolaru kao osnovnom sredstvu plaćanja na svetskom finansijskom tržištu i glavnoj valuti državnih rezervi širom sveta, to je do sada bilo moguće.

Vremena su se, međutim, promenila i taj model je doživeo kolaps. Ali najteže je priznati poraz, pa elita u Americi i EU ne odustaje. Zapadne vlade, koje su tokom sprovođenja tog modela praktično privatizovane, su kompletan izlazak iz krize prepustile bankarima, onima koji su i vinovnici krize. A bankari i krupni kapital imaju svoju logiku i njih ne zanima sudbina države i njenih građana. Pokazalo se da to ne zanima ni ministre i lidere privatizovanih vlada. Tako se, umesto rešavanja krize, krenulo u štampanje para kako bi se namirile banke, kako bi banke naplatile svoje gubitke bahatim poslovanjem širom sveta.

PRODUBLJIVANJE KRIZE Amerika je prva odlučila da štampa novac bez pokrića, sledile su je Velika Britanija, ali i Evropska Unija. Niko javno ne zna koliko je tačno novca štampano jer zvanična saopštenja nisu tačna. U Americi je, po nekim procenama, do sada štampano oko sedam hiljada milijardi dolara. Taj novac, međutim, nije išao za oživljavanje privrede nego, naprotiv, usmeren je tamo gde je i izvorište krize – u banke i na finansijsko tržište. Spekulacije su nastavljene. Tačnije, usmeren je za održavanje modela da drugi rade a Amerikanci troše ono što ti što rade zarade. Pojednostavljeno govoreći, to znači da, na primer, radnik u Kini marljivo radi za malu platu i još marljivije štedi zarađeno. Onda ta njegova ušteđevina i zarade odlaze u Ameriku kao jeftini krediti kojima Amerikanci kupuju tu robu koju je kineski radnik proizveo i žive na visokom standardu. U Americi je to značilo da se životni standard i ekonomija ne temelje na proizvodnji i zaradi, nego na jeftinom kreditu. Umesto od plate, živi se od jeftinog kredita.

To, međutim, ima svoje limite jer pozajmljeni novac mora da se vrati, ali američke banke ne odustaju. Uz podršku administracije u Vašingtonu, Federalne rezerve, koje funkcionišu i kao američka centralna banka, štampaju milijarde dolara bez pokrića i daju ih bankama po godišnjoj kamatnoj stopi od jedan odsto. Onda te banke te dolare plasiraju kao kredite u druge zemlje, gde su kamatne stope znatno veće. Te ogromne zarade se slivaju u američke banke, a ne u američku privredu. Istovremeno, štampanje dolara smanjuje vrednost te valute i obezvređuje vrednost ogromnih dugova koje Amerika ima prema drugim zemljama koje su godinama kreditirale Ameriku. To je, u stvari, nastavljena pljačka drugih zemalja i preuzimanja njihovog ekonomskog suvereniteta. Profesor Univerziteta Misuri u Kanzas Sitiju Majkl Hadson upozorava da je to u stvari finansijska agresija, ono što se nekada radilo vojnom silom – porobljavanje tih zemalja.

To su ogromne zarade. Međunarodni monetarni fond procenjuje da će samo najrazvijenije zemlje biti prinuđene da u 2011. godini pozajme 10 triliona (dest hiljada milijardi) dolara. Izuzev Japana, sve te zemlje imaju više kamatne stope nego u Americi, pa se može pretpostaviti kakve su mogućnosti zarade američkih banaka. A njihove mogućnosti količine dolara su praktično neograničene jer one dobijaju dolare od Federalnih rezervi, koje nemaju ograničenja u štampanju para.

FINANSIJSKA OKUPACIJA To je sadržaj kapi koja je prelila čašu sa najnovijom emisijom od oko 600 milijardi američkih dolara. To je cilj štampanja tog novca. I to je dovelo do aktuelnog valutnog rata. Kada se ti dolari plasiraju kao krediti u neku zemlju, to dovodi do povećane tražnje za lokalnom valutom što povećava njenu vrednost. Povećanje vrednosti ugrožava konkurentnost njene privrede i polako urušava privrednu sliku te zemlje. Vremenom, ta zemlja postaje zarobljenik američkih kreditora, koji iz nje izvlače i poslednju paru. Zauzvrat dobiju medijsko saopštenje iz Vašingtona da “napreduju u ekonomskim reformama i razvoju demokratije”. U nekim zemljama se čak političkim pritiskom Vašingtona unapred povećavaju kamatne stope, posle kojih dolaze krediti američkih banaka plaćeni u Americi samo 1 odsto. To se desilo u Australiji.

Valutni sukob je na globalnom nivou a trenutno je najintenzivniji američki rat protiv evra. Najaktuelniji je slučaj Republike Irske, koja je minulih godina bila neka vrsta šampiona neoliberalnog modela, a sada je postala “Trojanski konj” američkog valutnog rata. Iako Irska vlada ima dovoljno rezervi da ispuni svoje obaveze sve do sredine iduće godine, kampanja je već sada krenula. Uz to, problem u Irskoj nisu uopšte državni dugovi nego krediti koje su banke nemilice davale “Keltskom tigru”. Već viđenim mehanizmom stvara se panika preko američkih agencija za kreditni rejting pa potom podizanjem kamatnih stopa na kredite, u ovom slučaju Irskoj. Cilj je višestruki. Prvo, banke, mahom američke, nastoje da preko novca poreskih obveznika i porobljavanja zemlje naplate svoje loše investicije a potom urušavaju valutu, u ovom slučaju evro. Izvesnu podršku za tu tehnologiju američke banke imaju i u Evropskoj Uniji, pre svega nemačkih banaka, koje na isti način naplaćuju svoje gubitke. Sve to nema nikakve veze sa “spasavanjem” Grčke ili Irske, a možda već sutra Španije i Portugalije, nego samo sa naplatom banaka i rušenjem evra. Evro, a ne kineski juan, je za američke banke postao najveći problem jer veliki broj zemalja planira da svoje devizne zalihe iz dolara prebaci u evro i mnoge to već čine.

Mnoge zemlje su već preduzele mere kako bi se koliko toliko zaštitile. Na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza praktično je regionalna valuta ruska rublja, u Jugoistočnoj Aziji kineski juan, a u južnom delu Južne Amerike postoji zajednička obračunska valuta. Ili, na primer, Švedska koja je uvela da se sva međunarodna plaćanja, njen izvoz ili usluge, plaćaju u njenoj valuti, kruni, a strani kupac kupi krunu na berzi. Dominacije dolara više nema.

Posle valutnog rata sledi trgovinski rat, u kojem će mnoge zemlje, a to je Brazil prvi javno najavio, uvesti ograničenja ulaska stranog kapitala, čitaj američkog dolara, i uvoza strane robe. To, naravno, neće tako jednostavno ići i naredni korak, mnogi strahuju, bi mogle biti nove oružane intervencije, novi, pravi ratovi. Nećeš milom hoćeš silom.

To je ono što je samit u Seulu nagovestio.

SVI SE NAORUŽAVAJU Sve je, u stvari, već viđeno, samo što je sada malo komplikovanije. Takozvana globalizacija je, bez obzira na svoj neuspeh, ipak integrisala svetsku ekonomiju u do sada neviđenim razmerama. Tu je osnovna razlika između kriza u 20. veku, posebno one tridesetih godina, i ove sadašnje krize, što budi strahovanje da bi zato i njene posledice mogle biti mnogo veće. U sadašnju krizu je upleten daleko veći broj država nego u ranijim krizama. Treba podsetiti da ovo nije bio prvi pokušaj globalizacije. Prvi put je to bilo početkom 20. veka posle bankrota Britanske imperije 1901. godine. Taj pokušaj nije ekonomski spasao Britansku imperiju, ali je doveo do dva svetska rata koji su samo odložili ono šta je bilo neminovno. Ponovni pokušaj u poslednjim decenijama 20. i prvoj deceniji 21. veka je takođe doživeo neuspeh, što je zvanično potvrđeno i na samitu u Seulu. Do čega će dovesti sadašnja nefunkcionalna globalizacija?

To je pitanje od čijeg odgovora celi svet strahuje ali se, izgleda, mnogi na taj odgovor i pripremaju. Amerika izdvaja 30 odsto svog budžeta za oružane snage, Kina je već deset godina najveći kupac oružja i vojne opreme u svetu, Rusija, Brazil i još neke zemlje intenzivno razvijaju novu tehnologiju naoružanja, a izgleda da i Nemačka u tajnosti razvija nuklearnu vojnu tehnologiju. Mnogi hroničari i poznavaoci prilika procenjuju da novi ratovi nisu više u znaku “da li” nego “kada i gde”. Ratne pripreme su, izgleda, već poodmakle. U Adenskom zalivu je već nekoliko godina pod izgovorom borbe protiv pirata ogromna koncentracija zapadnih pomorskih snaga, ali i Kine, Rusije pa čak i Malezije i Indonezije. Pirati u tom delu imaju čak svoj informativni centar u Londonu, iz kojeg redovno sapštenjima snabdevaju novinsku agenciju Rojters, pa se nameću mnoge sumnje ko stoji iza njih. Mnogo je, međutim, ozbiljnija situacija u Južnom Kineskom moru gde je, takođe pod izgovorom borbe protiv pirata, koncentrisana ogromna vojna sila Amerike. Američki vojnici presreću i pretresaju trgovačke brodove, mahom kineske, i to na otvorenom moru, što je zakonom zabranjeno. U osnovi, to je, prema međunarodnim konvencijama, akt rata. Zvanični Peking je saopštio da “pomno prati razvoj situacije” i – kupuje oružje.

Da bi se takav razvoj aktuelne ekonomske krize izbegao, neophodan je odlučan i radikalan zaokret pre svega u politici Amerike i zapadnih zemalja. Ali savremeni političari na Zapadu nemaju taj kapacitet. Vremena su se promenila i ekonomska kriza je pre svega simbol tektonskih promena u svetu. Ti ljudi su deo krize i oni jednostavno ne mogu da budu rešenje. Oni mogu samo da slede svoje gazde, krupni kapital i banke. Na toj osnovi je i vršena njihova selekcija, a izbori su samo paravan savremene demokratije. Ratovi su, nažalost, postali realna perspektiva.

Za mnogog čitaoca ovi redovi mogu da izgledaju kao nerealna procena, nešto kao “teorija zavere”. Na žalost, to je realnost savremenog sveta koju ne može promeniti ni na brzinu proglašeno venčanje budućeg engleskog kralja, princa Vilijema. Po istoj logici je bilo upriličeno i venčanje njegovih roditelja princa Čarlsa i pokojne princeze Dajane, 1981. godine, ali nije pomoglo tadašnjoj krizi. Situacija je zaista veoma ozbiljna.