izvor: info.rs, piše: Vladan Batić 
Vremena se menjaju, vlasti se menjaju, ali kampanja protiv crnogorskog premijera godinama, moglo bi se već reći decenijama, ne prestaje. Doduše, ona danas nema onu dimenziju koju je imala u vreme Miloševića ili Koštunice, ali animozitet i zluradost i danas su prisutni.
Mislim da je to stvar naše naravi, koja ne prihvata da neko koga smo uvek tretirali kao mlađeg brata ima pravo na svoje mišljenje. Ne znam zašto nam to treba jer imamo dovoljno svojih problema i dovoljno onih koji nam tradicionalno nisu naklonjeni da bi stvarali nove neprijatelje tamo gde bi trebalo da bude obrnuto.
Valja se podsetiti da je još pre više od 20 godina Milo Đukanović sa tada jedinstvenom DPS najpre pobedio staru crnogorsku komunističku nomenklaturu. Potom je unutar svoje partije pobedio Momira Bulatovića. Tada počinje hajka Miloševićevog režima na njega. Šta sve taj režim nije pokušavao da bi uklonio crnogorskog premijera – od priča da je izdajnik, strani plaćenik, najveći kriminalac, do pokušaja falsifikovanja raznih izbornih rezultata, ali uzalud. I njega je pobedio, kao i opoziciju na svim mogućim izborima svih ovih godina.
Za vreme vlade Zorana Đinđića situacija je bila drugačija, odnosi normalizovani, ali je onda na red došao Koštunica i kampanja je nastavljena s novim žarom. U priče o njegovim kriminalnim aktivnostima u vezi za trgovinom duvanom zajedno sa njim uključen je i pokojni premijer, a glavni promoter ovakvih teorija bio je pokojni Ivo Pukanić.
Prava histerija nastala je kad je najavljen referendum za samostalnost Crne Gore. Umesto da još na početku jugoslovenske krize Srbija upita svoje građane u kakvoj državi žele da žive, sve bivše jugoslovenske republike organizovale su referendume o nezavisnosti. Samo je Srbija bez referenduma pokušavala da ostane u zajednici koje više nema. Bilo je to vreme neviđene hajke, čak je i EU nametnula određene uslove Crnoj Gori vezane za izjašnjavanje građana, ali je, vođena sadašnjim premijerom, Crna Gora i te uslove ispunila.
Sada kada su te velike teme iza nas, ostala je zluradost. Kao da je za nas najvažnija stvar na svetu da li će i kada će Milo Đukanović otići s vlasti. I dalje su ovde u medijima dragi gosti razni njegovi beznačajni oponenti, od kojih su neki bili na platnom spisku „zemunskog klana“.
U poslednje vreme lansirana je priča da mora da ode pod pritiskom evropskih zvaničnika. Međutim, tu nešto nije u redu. Tvrdi se da će sa mesta premijera otići na neku značajnu funkciju u EU ili u NATO, što je potpuni apsurd jer ispade da mu se odaje priznanje, a ovamo žele da ga uklone. Takođe, Crna Gora će narednih dana i zvanično postati kandidat za EU, pa tvrdnja da je to nekakav mafijaški eldorado sa Alibabom i njegovim hajducima na vlasti opet ne pije vodu.
Zato mi se čini da treba da se bavimo sobom i da te stare navike, averziju, mržnju i animozitet, ostavimo za sobom. Kada će neko da ode iz politike, to je njegova odluka.
javniservis.me 
Komentariši