Izbor iz poezije mladog pesnika iz Mostara Gorana Karanovića (1983) „Udarnike strijeljaju”, objavljen u dva izdanja, „Thinktank Town-a” iz Leskovca i Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca, prema mišljenju Stevana Tontića „sav je u znaku postapokaliptičnih prizora i situacija koji odaju izmasakrirano i unakaženo lice života u Mostaru, sa bližom i daljom okolinom, zapravo u svakom mestu gde su ’ruke njegovane za automatsko oružje’. Ova Karanovićeva poezija govori i o srušenim dečačkim snovima, licemerju političara i ’ugaženoj piljevini istorije’. Goran Karanović završava postdiplomske studije prava. Radi kao TV novinar u Mostaru. Između ostalog, odgovoran je za nastanak informativnog portala za književnost – http://www.knjizevnost.org, kao i Književnog kluba „Mostar”, čiji je predsednik.
Vaša poezija mesto je preispitivanja mira ispod kojeg još čuči rat, „sveta koji gine od naleta napretka”, sumnje u dobronamernost donatora i raskrinkavanja lažnog morala; to je svet BiH, Balkana. I u tom poetskom okruženju birate da život vidite širom otvorenih očiju?
Živim u prelepom gradu koji je ratom razoren, ugušen poratnim dobom, koji sad nejake šačice idealista pokušavaju da trznu iz provincijske kome ili jednostavno da očuvaju sami sebe da ne pokleknu pod njom. Nasuprot stoji realnost opljačkana od privrede, zakona i morala, te društveno-politička mašinerija koja je pod idejom ovih ili onih ideologija Mostar dovela u takvo stanje, gde ga čvrsto drži. Moja knjiga „Udarnike strijeljaju” govori o toj nejakoj šačici, onih koji se protive, njihovim šansama, stvarnosti u koju su zakopani, ne samo u Mostaru, nego u svim mestima koja su deo ovog teškog vremena.
Balkan je još uvek zanimljiv i za filmske stvaraoce, pa kako Vi tumačite pokušaj Andželine Džoli da objasni ono što se ovde dešavalo tokom ratova devedesetih?
Pomalo mi je smešna fama koja se digla oko tog filma i značaja koji mu se pridaje. Neke političke, pa i verske elite, te brojna udruženja su Andželinin film uzeli kao top temu, bitnu za meritornost istorije ovih krajeva. Meni je jedna druga činjenica puno slikovitija. Posle BiH, Andželina je najavila da će snimati film u Avganistanu. I niko da pomisli kako je možda od radnje filma bitnije to što nam je država inspiracija Holivudskoj zvezdi zato što je u rangu najnesrećnijih krajeva na svetu. Po mom mišljenju, to je tema kojom se treba baviti više od filma i istorijskih istina, koje ove krajeve nisu baš daleko odvele.
Ironija je vaše glavno retoričko sredstvo. Ipak, kada kažete: „Moja generacija staće će pred zid i otvoriti prsa za rupe”, da li je to bunt, sarkastična pomirenost ili dijagnoza večite ukletosti jedne male zemlje?
Po mom mišljenju, taj revolt je, bez obzira na to da li se i na koji način manifestuje, u potkožnom tkivu svih ljudi koji su, stasavajući u posleratnom vremenu, na početku svoje „trke” ostali bez tla pod nogama. U društvima bez sistema vrednosti, u kojima su sposobni nepoželjni jer ugrožavaju one koji egzistiraju na sveopštem nefunkcionisanju zajednica utemeljenih na kriminalu i stranačkoj kontroli mehanizama vlasti. Stih, naveden u pitanju izražava shvatanje trenutne nemoći naspram te kriminogene rđe, koja je pokrila protekle decenije i sve one koji su se u njima zadesili na ovim prostorima. Ali i svest da je taj revolt nemoguće ugasiti, a sa njim i spremnost na borbu protiv očitog pogrešnog pravca kojim, plašim se, još uvek idemo.
Vaši junaci Jovan, Josip i Jusuf prikazani su kao budući polu- Kinezi, budisti, Afrikanci, samim tim ratovanje je bilo besmisleno…
Jedna moja prijateljica je Mostarka u iseljeništvu, ima dvoje dece s jednim Holanđaninom, njena sestra je udata za crnca s Kariba, imaju predivnu decu. Zdravi su, veseli, rade, deca im se školuju, putuju i žive dobro. A kod nas se još uvek vagaju neki rodoskvrni uzusi, kvartovski folklori te komšijske zavade. I što je najgore, usađuju deci u glave kao bitni.
Često putujete izvan regiona, i kada se vratite, šta vam najpre zasmeta, šta vas gane, pobudi na razmišljanje?
Najviše me gane red. Ljudi u sređenim društvima lepo žive. Na njima je vidna rasterećenost koja se teško može osetiti u ljudima koji preživljavaju na našim prostorima. Vlada pravilo da ćeš dobiti približnu meru uloženog rada i truda u dobrom životu. Ljudi puno rade, ali im je omogućeno da budu u dovoljnoj meri situirani da mogu da uživaju i u sitnicama, aktivnom životu i brizi o sebi.
Pokrenuli ste portal za kulturu koji pruža informacije o najznačajnijim događajima sa područja bivše Jugoslavije. Da li je, bar kada je o kulturi reč, među našim narodima postignuto pomirenje?
Mislim da vreme nužno radi svoje i da su obnovljene mnogobrojne pokidane i formirane nove veze ovog kulturnog podneblja čije države nužno gravitiraju jedna prema drugoj, ako ništa, zbog jezika koji svi razumeju, velikih delova zajedničke prošlosti, ali i omiljene muzike, filmova. Iako takođe mislim da u kulturi nije nemoguće blesavo pokušati iscrtati granice bilo kud. I verujem da tu imam mnogo istomišljenika.
izvor: politika.rs
javniservis.me 
Komentariši