Међу њима, прилично једнакима, у борби за власт не побеђује онај који нуди најбоље већ онај који покаже највећу жељу за победом.
Одавно смо престали да се љутимо. Осим безначајних брецања у аутобусу, збуњеног негодовања пуног разочарења једне житељке Јагодине да Ђоковић нимало не личи на воштану статуу направљену, од свег срца, њему у част, бескрвних примедби случајно заустављених пролазника којима је подметнут телевизијски микрофон и ситних комшијских задевица, љутња је нестала са лица мојих сународника.
Није у питању никакво будистичко достизање нирване нити мудро спознаније над законима суровог света, јер се испод провидне скраме поспаног сивила, менталне мемле и утрнулости крију најстрашније утваре о којима читамо у црним хроникама: о (само)убиствима, инцесту, силовањима. Злодуси потиснутог беса, мало-мало па искоче из мрака, на опште згражавање и тврдњу да тако није било пре (или се о томе можда није причало), али уз скривену мисао оних који знају да човек никако не може да прескочи своју сенку.
Љутњом дајемо сигнал да смо повређени, да су осујећена наша права и да нам нису задовољене жеље нити потребе. Она се јавља и кад други превише раде за нас, показујући тиме да смо неспособни и нимало вредни пажње, или кад други ништа не желе за нас да ураде. Гнев може да упозори на исти начин којим нас бол опомиње да тргнемо руку са вреле рингле. Он нас мотивише да се одупремо представи коју други имају о нама и да, захваљујући њему, послушамо глас из дубине нашег бића.
Већ дуго се женама не допушта чак ни да буду свесне да су гневне па се жене плаше да љутњу отворено изразе да не би биле жигосане као хистеричне или луде, у оба случаја непожељне. Од жена се очекује да другима зачине и украсе живот, да пружају утеху, делују помирљиво, угађају и одржавају мир. Такав прећутно прихваћен јавни став у стању је да годинама одржава поремећене односе у породици, браку, љубавној вези, као да ће показано негодовање угрозити сам живот. Кад се такав проблематичан став о суспрезању и непоказивању љутње прошири на све остале, онда смо сведоци феминизације целог друштва, спремног на фемкање – манипулацију и злоупотребу покорности, у којој сви ћуте и трпе зарад своје „женствености“. Можда је у праву извесна госпођа, која је, на примедбу продавачице да је за мужа изабрала купку и дезодоранс који користе даме, смело прорекла: Нема везе. Ионако ће на крају сви постати жене.
Свакодневно гледајући страначке кандидате и слушајући њихове приче о поштењу, правди и истини, изречене искључиво у свечаним и посебним приликама, каква је, рецимо, предизборна кампања, уз лоше одглумљену љутњу праћену реторичком драматиком најнижег реда, проналазим још нешто заједничко код свих говорника: Сви су добро избријани.
На власти је, свуда у свету, нова генерација педантно избријаних политичара, код којих је образ тако гладак да са њега склизне сваки принцип, сваку моралну скрупулу, уколико се они не уклапају у политички прагматизам.
После суморних година владавине мрачних и тешких стратега са стиснутом песницом, брадатих и бркатих диктатора, на политичкој сцени појављују се политичари лаког калибра, постмодернистичка афтер-шејв екипа коју краси опуштеност и еластични приступ. Њима владају актуелна ситуација и тренутни интереси, кокетерија у којој одлучује садашњи тренутак. Обећања која они дају само су игра завођења, обавезе које прихватају ништа не значе и брзо се, пошто избори прођу, на њих заборавља.
Занимљиво је кроз историју власти и владања пратити како се мењао тип политичара: од цезара, мудраца, суморних, осветољубивих фанатика, психопата, диктатора па све до глатких, негованих, финих, љубазних, веома драгих, који се, као и њихови претходници, љубе с децом, милују их по глави док брину како да их сви заволе.
Међу њима, прилично једнакима, у борби за власт не побеђује онај који нуди најбоље већ онај који покаже највећу жељу за победом. Одлучујућа је јачина политичке воље много више него јака обећања, јер је свима јасно да промена власти више није политичка револуција већ персонални расадних функција. Јачина воље за влашћу чини да се поразе мање концентрисани или равнодушни јер у њима нема оне снаге која плени, нема усредсређености и спремности на скок.
У њиховом понашању толико је напетости да им ми, који смо заборавили како је добро понекад се наљутити, без размишљања и без неке претеране наклоности, дајемо свој глас.
javniservis.me 
Komentariši