Nauka je, po mnogo čemu, jedinstvena ljudska djelatnost. Izazivačica uma, sahraniteljka praznovjerja, brisačica granica mogućnosti. Iznjedrila je gotovo sve sastavne komponente onoga što čini svakodnevnicu u materijalnom životu. Ona, međutim, unapređuje i duhovni aspekt bitisanja – prosvjetljuje, osvaja svojom (ne)intuitivnošću, predočava zamamnosti vaseljene i “običnom” covjeku popularnim jezikom. Da bi se dotle stiglo, imao se preći mukotrpan put od “dječjih bolesti” oličenih u slabostima podataka, dokaza i – ponekih karaktera.
Iako međusobni konflikti, posebno oni do kojih dolazi usled sučeljavanja dva jaka, autoritarna duha, mogu dovesti do potpunog zastoja u napretku jedne oblasti, svojom kolosalnošću se često ispostave potrebnim – čak i presudnim. O plodnosti naučnog tla verovatno najslikovitije govori fakat da osim njega ne postoji ijedan primer gde su rivalstva predstavljala toliku korist i u toj meri gurala saznanje i poimanje sveta u pravom smeru. U dva nastavka ovog feljtona seciraćemo neke od najživopisnijih istorijskih momenata profesionalnih sujeta odvedenih do krajnosti, ponekad smešnih, ponekad poražavajućih.
Runda 1: Rat kostiju – Cope vs Marsh
Već u startu narušavam pravilan hronološki poredak kojim sam hteo ići. Naime, priču o Newtonu i Leibnizu ostavljam za sledeći put, jer sam mišljenja da je pripovest najuputnije otvoriti na zabavan i bombastičan način. A ne može mnogo zabavnije i bombastičnije od duela Edward Drinker Cope-a i Othniel Charles Marsh-a. Verujte mi na reč. Ili, bolje nemojte, već nastavite da čitate. Monumentalna kompetitivnost dvojice paleontologa, iako razorna, paradoksalno je dovela do najvećeg pomaka u poznavanju daleke geološke istorije Zemlje. Ovo je priča o ključaloj tastini, mržnji, podmićivanju, krađi i uništavanju fosilnih dokaza. Filma vredno!
Događa se i najboljima od nas: počeli su kao prijatelji, i to najbliži od najbližih. Svetlo vlastite slave nesebično su presijavali na drugog, a hvalospevi koji su jedan drugom upućivali graničili su se sa ljubavnom poezijom. A onda, jednog dana tokom kurtoazne posete, jedan nesmotreni i bezazleni (da li?) Marshov komentar na račun pravilnosti sklepanog skeleta tek otkrivenog elazmosaurusa, pokrenuo je točak praistorije. Kao i njihov beskrupulozni rat.
Ovoga puta je lično
Čak i njihovi koreni ukazuju na suprotstavljenost: Cope je poticao iz imućne porodice kojoj nije nedostajalo sredstava da podmiri njegove rane aspiracije ka prirodnjačkoj nauci. Bio je neo-lamarkista i prikladno arogantan i ratoboran u svojim uverenjima, što je oteralo mnoge saradnike na drugu stranu. Ipak, bio je plodan naučnik, sa više od 1400 objavljenih radova i monografija.
Marsh, sa druge strane, je rastao u daleko siromašnijim uslovima i tek je uz pomoć svog bogatog ujaka uspeo da ostvari svoj pun potencijal, i to na Yale-u. Bio je radikalni darvinista, umešan u političkim vodama i snalažljiv kada se trebao prisvojiti tuđi trud za sebe. Iako neproduktivniji od Cope-a, bio je metodičniji i pažljiviji u svom radu.
Na njihovom vrhuncu intelektualne moći, zaposedali su krajnji zapad SAD u zamašnim ekspedicijama između kojih su svim silama radili na diskreditovanju onog drugog. Copeov brzopleti rad dovodio je do mnogih grešaka i brljotina za koje su bile potrebne decenije da se razmrse (jednu jedinu vrstu je otkrivao i imenovao približno 20 puta!), dok je Marsh sporiji ritam rada nadomešćivao optužbama za plagijat i pseudonauku, u čemu mu ni sam Cope nije ostajao dužan. Isprva,njihovom sukobu mogli su da svedoče samo probrani uživaoci retkih naučnih magazina, ali se požar dva nesnosna duha u koliziji proširio i na dnevne novine, da i smrtnici mogu da se zabave nečim uzvišenim.
Marsh je, generalno, imao više sreće sa akademskim priznanjima i osvojenim položajima. Kasnih 1880-ih dospeo je do vrha hijerarhije jedne od najelitnijih institucija naučno-vladinog tipa u SAD, dok je Cope svoj imetak trošio na otkupljivanje svakog primerka časopisa u kojem je iznet njegov užasan gaf sa loše konstruisanim skeletom sa početka priče.
Iscrpljeni i istrošeni
Joseph Leidy, treća najznačajnija figura pelontologije Amerike u XIX veku i mentor samom Cope-u, našao se u nebranom grožđu između njih dvojice i ubrzo se povukao, nemavši želudac za njihove podlosti. Nalazi i oktrića su pljuštali kao sa neba, što nije važilo i za njihove budžete – dovevši se do finansijskog istrebljenja u pokušajima da obesčaste jedan drugog, njihovom ludilu nazirao se kraj. Konačno, po okončanju višedecenijske bure i frenetičnog rada, svet je bio bogatiji za čak više od 142 nove vrste dinosaurusa i daleko veće interesovanje javnosti za nekadašnje gigante koji su vladali planetom.
Njihovi životi su, sa ove istorijske distance, daleko prepleteniji nego što bi iko od njih ikada poželeo: jednostavno, nemoguće je pričati o dostignućima jednog bez spominjanja drugog. Gorka ironija za njih, a za nas pouka o uspešnosti jedne nauke kroz nezapamćeni antagonizam.
Runda 2: Richard Owen vs Mantell / Darwin
Engleski biolog i komparativni anatom iz XIX veka, Richard Owen, bio je zaslužan za mnogo toga: skovao je termin “dinosaurus” i bio idejni tvorac koncepta muzeja kakve danas poznajemo. Pre nego što se on založio da ulaz u njih bude javan, muzeji su služili kao istraživačko-kolekcionarske institucije kojima su isključivo pristupali naučnici. Otvoreno je debatovao sa Darwinom sa kim se nije u potpunosti slagao, što mu nije teško padalo jer, neslaganja, u globalu, za njega su bila način života. Bio je najomraženija akademska ličnost svog doba.
Slede razlozi zašto. Osim uobičajenih karakternih manjkavosti u vidu “sitnica” poput preuzimanja tuđih zasluga za sebe, posebno bolna epizoda iz te serije bilo je dodeljivanje Kraljevske medalje Owenu za jedan rad o izumrloj vrsti cefalopoda. Ono što je zaboravio da napomene Kraljevskoj komisiji kada je rad predstavljao je da je njega, zapravo, napisao biolog amater Chaning Pearce, i to četiri godine ranije! To ga je koštalo članstva u Kraljevskom i Zoološkom društvu.
Karikatura Richarda Owena
Njegova malicioznost i nepoštenje su se samo pogoršavali. Pokretan arogancijom i ljubomorom, neretko je ispoljavao istinske akte sadizma. Čuveni engleski Geolog, Gideon Mantell, rekao je da je “prava šteta da neko tako obdaren talentima bude istovremeno najpodliji član ljudske vrste.” Imao je zašto reći tako nešto: Owen ga je diskreditovao za otkriće Iguanodona i za to ovenčao zaslugama sebe. Svoj uticaj u Kraljevskom društvu je iskoristio da Mantellovi radovi nikada ne budu objavljeni. Konačno uništenje napaćenog Mantella načinjeno je nakon što je teško stradao u nesreći sa konjskim zapregama, te je Owen iskoristio invaliditet kolege da preimenuje neke vrste koje je on otkrio i poturi lažne dokaze da je do njih došao upravo on. Nakon što je Mantell preminuo, u fizičkoj i duhovnoj patnji, Owen ga je u sramnom posthumnom govoru nazvao “tek prosečnim istraživačem čiji je doprinos nauci bio zanemarljiv.”
Iako je odnos sa Darvinom započeo na prijateljskoj osnovi, Owen je ubrzo zauzeo oštar kritičarski stav ka Postanku vrsta, najvećim delom zato što se Darwin u ovoj krucijalnoj naučnoj knjizi nije pozivao na neke njegove teorije. Još jedan razlog ovoj kritici, smatra se, je što su svoje momente apsolutne popularnosti u to vreme imalu ljudi poput Darwina i T.H.Huxley-ja. Ta vrsta infantilne zavisti mu je mutila um te je 1860., u članku napisanom anonimno za Edniburg Review, nadmašio samog sebe. U tekstu, Owen je omalovažavao Darwinova dostignuća i, u trećem licu, pažljivo se trudeći da mu se slučajno ne omakne njegov pravi identitet, hvalio samoga sebe.
Potonja savremena mišljenja o ovim burnim vremenima glase da je Owen, možda, pristrasno portretisan kao maligna ličnost. Činjenica ostaje da je u prvoj polovini svoje karijere bio slavljen kao jedna od najvećih figura doba, dok je u drugoj njegova reputacija okaljana. Ostaje, međutim, takođe činjenica da tamu njegove ličnosti nije uspeo da izdrži ni njegov vlastiti sin koji je pribegao suicidu. Osim toga, njegovo neslaganje sa postulatima doktrine evolucije mu je mnogo više štetilo nego koristilo. Nikada više nije povratio uvažavanje koje je imao u mlađim danima, ali ogromno biološko, geološko i kulturološko nasleđe koje ga je nadživelo – rekoncepcija muzeja, nebrojene otkrivene vrste – ostaju zauvek.
izvor: frenzyspark.com
javniservis.me 
Komentariši