izvor: tacno.net, piše: Miloš Vasić
Ovo bi imao biti jedan mali ogled iz socijalne parazitologije, koja je – kako sama riječ kaže – znanost o nametnicima.Počnimo od mog mačka: taj je bio predsjednik mjesne zajednice i ponosni otac bezbrojne mačadije u mirnom predgrađu. Stoga je svakoga proljeća i ljeta dolazio da se žali na krpelje. Prvo sam ih čupao tankim kliještima, a onda mi je neki pametni veterinar sugerirao Frontline. To vam je tekućina koja se mačku nakapa između lopatica i nakon toga tri mjeseca svaki nametnik, buha, krpelj i to, krepa čim ga ubode. Jednostavno.
Nema, na žalost, toga Frontlinea kojeg bi se moglo nakapati među lopatice Novaku Đokoviću, velikom tenisaču. Da ima, cijela bi Srbija ostala bez svojih elita: političke, umjetničke, intelektualne, crkvene itd. Slava je već sama po sebi teret težak koliko i ugodan, ako ne i teži. Još kad vam se natovari čopor političkih i socijalnih parazita i marketinških umjetnika – to postaje strašno. Osim toga, to je ružno i sramotno. Od Novaka Đokovića – ni krivog, ni dužnog – napravili su sveca-zaštitnika i nadomjestak svim svojim neuspjesima. U Facebook napadu na onu neku američku TV komičarku Chelsea Handler (nikad čuo), čak je i srbijanski ministar obrane Šutanovac potegao ‘Noleta’: pokazat će on njima tko su bili Pupin i Tesla, samo da mahne reketom. Sv. Novak od Wimbledona spasitelj je Srpstva vaskolikog, vjere pravoslavne, sačuvat će im Kosovo, dokaz je rasne superiornosti, pokazat će on MMF-u, proslavio je već Srbiju kao ‘brend’, je li, a to je tek početak… Onda je neki tabloid Novaku nalijepio brkove i usporedio taj Photoshop-uradak sa slikom Nikole Tesle: eto, molim, vidite li? Pljunuti Tesla.
Kada je sletio prije neki dan u Beograd, bilo je kao kada je drug Tito dočekivao Haila Selasija (cara Afrike i Azije): autocesta bila je zatvorena za sve (u oba smjera!); policajci na motorima ispred kolone, oduševljene mase kliču dok Novak maše s otvorenog turističkog autobusa. Doček ispred Skupštine, svirala se himna, falio je još samo počasni bataljun garde. Cajke su pjevale na bini, sve je bilo divno, televizije su prenosile uživo; zbog njega su nene sjekle vene.
Neka, što ja marim; neka se narod raduje. To me ne smeta. Smeta me, međutim, nametništvo, kićenje tuđim perjem, nisko iskorištavanje tuđeg uspjeha u svrhu vlastitog marketinga. Predsjednik Tadić skakao je po toj wimbledonskoj VIP loži kao da je na Cecinom koncertu. Kompletan marketinški združeni sastav Demokratske stranke, a sve u sklopu predizborne kampanje, zario je rilice u Novaka Đokovića i drži se pandžicama. Rekao bi čovjek da su pravi pobjednici i prvi na listi ATP Demokratska stranka, Srbija, pravoslavna crkva i prateće falange. To je kao da je kojim slučajem nogometna momčad (vrsta?) Sjeverne Koreje pobijedila na svjetskom prvenstvu: tko je zaslužan? Kim Jong Il, Veliki Vođa.
Novak (ni)je Srbija
Uozbiljimo se sada; više nije ni smiješno. Novak Đoković postao je veliki tenisač vlastitim talentom i mučnim radom, uz pomoć obitelji i stanovitih talent spottera s Levanta, koji su ulagali u njega kao u dobru investiciju i bili su u pravu, pa sada dijele profite. Nikakva Srbija niti politička stranka s tim uspjehom nemaju svečano ništa. Običnim ljudima, puku, milo je da je netko njihov postao najbolji tenisač na svijetu i to je normalno. Nije, međutim, normalno – niti je lijepo – uzimati sebi zasluge za taj uspjeh. Država, Crkva, nacionalna inteligencija i estrada nisu za Novaka Đokovića ni čule, a nekmoli nešto učinile dok nije postao netko i nešto u planetarnom tenisu. Onda su se avizali i skočili mu na leđa. Novak i njegova obitelj također su shvatili smisao igre i korist od nje u obiteljskom teniskom obrtu. Oni, naime, imaju stanovite investicijske ambicije u Srbiji. Tako je odjednom zamijećeno da Novak ‘ističe nacionalne simbole’ (grb i zastavu), pa je prema tome istinski domoljub i Srbenda. Došlo je odmah do povratne sprege: on je naš, mi smo njegovi! E, sad: zaboravlja se da korporacija Đoković svoj novac drži u Monacu, poznatom poreznom utočištu, a – kazat će vam svaki hrvatski poreznik – porez se plaća državi koju voliš, zar ne? Pravo je Novaka Đokovića da voli Monaco (i ja bih na njegovu mjestu), ali to je još jedna slutnja da je domoljublje zapravo industrija. Nagodba kao da je sljedeća: ja vam ističem ‘nacionalne simbole’, igram u vašim javnim cirkusima i svako malo ponavljam da sam Srbin, a vi to eksploatirajte dalje; novac je, pak, drugo.
Istini za volju, Novak Đoković barem je izbjegao stanovita poniženja. Prije svega zahvaljujući Providnosti koja Borisa Tadića nije obdarila žarkom željom za igranje tenisa, jer da se tak šika. Zamislite da je – kao siromah Goran Ivanišević – još morao igrati tenis sa šefom države! Daleko bilo! Pa da još nakon svega osjeti potrebu da priča kako Tuđman (pardon! Tadić!) sjajno igra!Novak je Đoković sjajan tenisač, tu dvojbe nema. Pritom je još i pristojan i lijepo odgojen dječak, koji svoje protivnike uvažava i hvali. Do sada nije nijednu krivu riječ rekao i nadamo sa da ni neće. Ove nametnike trpi na sebi jer mora: posao je posao i obrt je obrt.
Mada ponekad pomislim da bi bilo dobro i korisno pronaći taj neki Frontline i za sportaše…
Podsjećanje na članak Borisa Dežulovića u aprilskom izdanju Jutarnjeg lista.
izvor: jutarnji.hr / buka.ba, 09. 04. 2011.
Bili su nekad McEnroe i Lendl također broj jedan i broj dva, i odigrali mnoge od epskih mečeva teniske mitologije, uključujući do danas rekordnih dvadeset ATP finala. Jedno od njih bilo je i mitsko finale Roland Garrosa 1984.
Taj put činilo se kao lak posao za Big Maca: već četvrtu sezonu zaredom bio je svjetski broj jedan, te je godine već četiri puta u četiri finala pobijedio Ivana Groznog, pa onda i peti put dva tjedna ranije, na Svjetskom kupu u Dusseldorfu, izgubivši pri tom u svih pet mečeva jedan jedini set.
Prošlo je, uostalom, pola godine, a Amerikanac nije izgubio nijedan jedini meč, nanizavši do pariškog finala osam turnira i trideset devet uzastopnih pobjeda. Izgledalo je da ga više nitko do kraja godine neće pobijediti, da ga neće pobijediti nitko do kraja ATP Open ere, i da preostaje jedino ukinuti ili Johna McEnroea ili tenis. Izgledalo je tako i nakon prva dva seta, koje je Big Mac lako dobio sa 6:3, 6:2.
Onda se, kod rezultata 1:1 u trećem, začuo glas iz slušalica televizijskog snimatelja kraj terena. U jednom od nezaboravnijih trenutaka iz povijesti tenisa, iznervirani je McEnroe gotov poen zakucao forhendom u mrežu, pa otišao do televizijskog boksa, oteo prestravljenom kamermanu slušalice s mikrofonom iz ruku i najstrašnije se izderao u njih.
Živce nije uspio smiriti do kraja finala. Izgubio je taj gem, uspio napraviti još jedan ljutiti brejk i povesti 4:2, a onda konačno pukao. Ivan Grozni nanizao je četiri gema i dobio treći set, pa mu u sljedeća dva okrutno oduzeo posljednje servis gemove za dva puta po 7:5. Tako je završio najdulji pobjednički niz na početku sezone u povijesti modernog tenisa.
Danas se takvi tenisači više ne proizvode: igrači koji će pobijediti u trideset devet mečeva uzastopno, u četrdesetom voditi 2:0 u setovima i 4:2 u trećem setu, pa iznervirani zbog televizijskog snimatelja izgubiti set, meč, turnir i cijelu karijeru. Iako je, naime, te godine uzeo i US Open i Wimbledon – kada je Jimmyju Connorsu ostavio cijela četiri gema, uz tri neprisiljene greške u cijelom finalu – odigravši do danas najbolju godinu u povijesti ATP-a, sa 82 pobjede i samo tri poraza, Big Mac će kasnije priznati da se od traumatičnog pariškog finala nikad nije do kraja oporavio. U Stockholmu je nazvao suca šupkom i zaradio suspenziju, izgubio od Lendla finale US Opena, i ostatak karijere krčmio staru slavu. A bilo je slave za još punih osam sezona.
Lendl je bio McEnroeva aritmetička suprotnost. Hladni Čehoslovak izgledao je poput kiborga, istog liofiliziranog izraza lica i kad se odmara na klupi, i kad šalje paralelu iz punog trka, i kad prima pehar: mrcvario je protivnike i lomio ih forhend spinovima s osnovne crte, onako kako će to mnogo godina kasnije raditi Nadal. Roland Garros 1984. bio je njegov prvi Grand Slam, i početak jedne veličanstvene karijere.
Već 1986. godinu počeo je s pet turnira i dvadeset pet pobjeda zaredom, prije nego što ga je u finalu Chicaga konačno zaustavio jedva punoljetni wunderkind Boris Becker, senzacionalni pobjednik Wimbledona. Tako je završio drugi najdulji pobjednički niz na početku sezone u povijesti modernog tenisa.
Dvadeset pet godina prošlo je otada, i nitko se više nije ni približio rekordima dvojice najvećih tenisača osamdesetih, iako su sljedeće dvije dekade obilježila dvojica najdominantnijih igrača svih vremena: Pete Sampras je početkom 1997. nanizao sedamnaest, dok je Roger Federer u 2006. ušao sa šesnaest pobjeda. Razlog izgleda jednostavan – Ivan Lendl je svoj drugi najbolji start svih vremena postavio u posljednjoj sezoni koja nije počinjala Australian Openom. Od sljedeće godine otvoreno prvenstvo Australije je s travnatih terena Kooyonga u prosincu, krajem sezone, prebačeno na tvrdu podlogu Melbourne Parka u siječnju, na sam početak sezone.
Dvadeset pet godina prošlo je otada, sezonu su pobjedom u Australiji počinjali i Wilander, i Becker, i Courier, i Agassi, i Sampras, i Federer, i Nadal, ali nijedan nakon prvog Grand Slama sezone nije uzeo više od dva sljedeća turnira.
Kad je stoga Novak Đoković ovoga siječnja pobijedio Andyja Murraya i s jednim jedinim izgubljenim setom osvojio Australian Open, još uvijek nije izgledalo da se događa nešto veliko, iako je prije Nove godine s dvije pobjede donio Srbiji Davis Cup, a u polufinalu Melbournea, nakon tri uzastopna poraza iz prethodne godine, slomio i Rogera Federera.
Ipak, bio je to Noletov drugi Australian Open i napuštanje sudbine koju su mu zbog mentaliteta predviđali mnogi teniski stručnjaci – sudbine još jednog iz dugačke kolone prolaznika koji su uzimali po jedan Grand Slam i tiho nestajali. Tko se danas sjeća, recimo, Briana Teachera ili Vitasa Gerulaitisa? Osim, dakako, još manjepoznatijih Warwicka i Lloyda, koji su ta finala gubili? Ivanišević je, kao u svemu, izuzetak: on je svoj jedini Slam uzeo nakon što je tiho nestao.
Kad je Đoković mjesec dana kasnije osvojio i Dubai, možda još uvijek nije izgledalo da se događa nešto veliko, ali je bilo jasno da se nešto u međuvremenu ipak dogodilo: preko noći, baš nekako preko novogodišnje noći, od autodestruktivnog Balkanca – srpskog Gorana Ivaniševića koji se samoironično smijulji i razbija rekete – Nole je izrastao u tenisača koji se u finalu protiv najvećeg svih vremena, Rogera Federera, hladnokrvno vadi iz 2:5, upisujući dvanaestu pobjedu u sezoni, i drugu uzastopnu nad FedExom.
Onda je u Indian Wellsu nanizao još četiri. Iza ugla, u polufinalu, ponovo je čekao Federer. Treći put u jedva mjesec i pol dana. I treća Đokovićeva pobjeda, glatko, 6:3, 6:3, onako kako je nekad Roger dobijao ostatak svijeta. Sad je već slutilo na nešto veliko: bila je to Novakova sedamnaesta uzastopna pobjeda, i izjednačen Samprasov rekord iz 1997. Za osamnaestu, kako je i red, čekao ga je u finalu svjetski broj jedan, Rafael Nadal. Veliki Rafa dobio je prvi set, i to je bilo otprilike sve od njega: cijeli se teniski svijet sada okrenuo Novaku, brojeći njegov nevjerojatan niz.
Nastavilo se u Miamiju. Bez izgubljenog seta, ispustivši samo osamnaest gemova, Đoković se prošetao Key Biscayneom do dvadeset treće pobjede. Sad je konačno bilo jasno da se zaista događa nešto veliko. A u finalu, kako je još uvijek bio red, Rafael Nadal, spreman za osvetu. I opet: dobio je prvi set, i to je bilo sve od njega. Nole je upisao dvadeset četvrtu pobjedu zaredom, treći najdulji pobjednički niz na početku sezone u povijesti modernog tenisa. I jedini koji još traje.
Nije teniski svijet do tada vidio ništa slično – nije se još vidjelo da netko ubija Rafaela Nadala forhendima s osnovne crte, nije se vidjelo da je netko iscrpio Nadala, koji se po legendi umorio samo jednom, igrajući protiv Chucka Norrisa. Nitko do tada nije vidio Rafu da iznureno puše jedva stojeći na nogama, kao što se kod 2:5 u tie-breaku odlučujućeg seta, noktima se držeći za meč, u jednom trenutku potpuno iscijeđen oslonio rukama o koljena, halapljivo hvatajući vlažni zrak dok mu se znoj u tankim slapovima cijedio s lica.
Bila je to nadrealna slika: Novak Đoković, koji je nekad Nadalu klinički mrtav predavao mečeve na Roland Garrosu i Wimbledonu, sad je skakutajući iza osnovne crte čekao da klinički mrtvi Nadal dođe k sebi i pokuša nešto odservirati.
Dva najveća igrača svog vremena Đoković je pobijedio pet puta u tri mjeseca i teniski se svijet sad već pitao gdje se taj čovjek gasi. Posljednji meč izgubio je na Masters Cupu u Londonu u studenom prošle godine, u ono davno doba dok je Richard Holbrooke još bio živ i zabrinut zbog korejskog sukoba. Hajduk je – možda ćete se sjetiti – još imao šanse proći grupu Eurolige kad je Nole posljednji put izgubio meč!
Što se to dogodilo s igračem koji je još jučer bio “vječni treći”, osuđen da u polufinalima gubi od Nadala, a u finalima od Federera? Što se dogodilo s tenisačem koji je bio tek karika koja nedostaje između te dvojice, što godinama igraju svoj privatni ATP Tour, i ostatka iz Top 10, ili Top 200, svejedno, teniskog Intertoto Kupa u koji se, što se njih tiče, mogao upisati tkogod hoće?
Što se dogodilo s igračem koji je do jučer samosažaljivo gledao u nebesa i praznih pluća predavao finalne mečeve, izazivajući sumnjičavi podsmijeh kolega iz Intertoto Kupa, talentiranim mladićem od kojega neće biti ništa, i koji je znao u Montrealu nanizati trećeg igrača svijeta Andyja Roddicka u četvrtfinalu, drugoplasiranog Nadala u polufinalu, i vječno prvog Federera za titulu, pa četiri dana kasnije u prvom kolu Cincinnatija glatko izgubiti od Carlosa Moye, koji je za tu priliku pobjegao iz staračkog doma?
Da je baba Vanga živa i da je pred Novu godinu rekla kako će jedan igrač nadmašiti Lendlov niz nepobjedivosti na početku godine, a da to neće biti ni Nadal ni Federer, veće šanse od fizičkog i mentalnog Balkanca Novaka Đokovića imali bi čak i John Isner i Nicolas Mahut, koji na wimbledonskom terenu broj 18 valjda još uvijek igraju onaj lanjski peti set.
Razne su teorije o tome što se u međuvremenu dogodilo. Po jednima, Novak je konačno fizički spreman za mečeve duže od sat vremena, po drugima je najzad nabavio dobar prvi servis. Po trećima, opet, za čudesni Đokovićev preobražaj odgovoran je tajanstveni doktor Igor Ćetojević, koji je uspio pospremiti nered u njegovoj glavi i napraviti mjesta za samopouzdanje. Na Balkanu se djeca, poznata je stvar, rađaju ili bez trunke samopouzdanja, ili – češće – sa golemim, samoubilačkim viškom: valjda jedini sportaš s uravnoteženim samopouzdanjem u cjelokupnoj povijesti Balkana bila je Janica Kostelić.
Što god da je razlog, tenis je nakon mnogo godina dobio ljudsko lice. A dugačak je put taj sport prevalio od kad je posljednji put imao takvo lice, postavši u tom dugačkom međuvremenu ozbiljna industrija u kojoj čak i Nikolaj Davidenko, koji je najbliže besmrti bio u polufinalu Roland Garrosa, danas ima veću lovu nego John McEnroe sa svih svojih sedamdeset i sedam naslova, uključujući sedam Grand Slamova.
Od one proljetne nedjelje 1984., kad se iznerviranom Big Macu na Lendlovu drugu meč loptu rastvorio teren crven, pust i širok kao Nubijska pustinja, a on čisti servis volej poslao preko cijele pustinje u Sudan, tenisom su zavladali mrki momci kojima nije bilo do zajebancije. U novom teniskom svijetu, barem u organima vlasti, nije bilo mjesta za mangupe, šoumene i zajebante. Tipovi poput McEnroea i Nastasea ostavljeni su romantičnoj teniskoj la belle epoque, a novi farabuti, poput Ivaniševića, u industrijskom su tenisu bili samo dvorske lude, pepeljuzi koji samo u bajkama osvajaju Wimbledone.
Loza Lendlovih – kiborga posvećenih prebacivanju mreže i gađanju bijelih linija – nastavila se Edbergom, Courierom, Samprasom, Federerom i Nadalom, sjajnim i posve različitim igračima kojima je zajedničko bilo samo ono što nisu imali: emocije su pokazivali samo nakon meč lopte, i to one dobijene.
Oni su igrali veličanstveni tenis i pisali povijest, ali nikad nisu lomili rekete i grizli loptice, nisu se svađali sa sucima i zabavljali publiku između gemova, nisu zavodili linijske sutkinje i prepuštali reket sakupljačima lopti, nisu se zajebavali s protivnicima i poput ludog Nastasea maltretirali ih na aerodromu prerušeni u carinike, i nikad, baš nikad nisu otišli do jebenog televizijskog boksa, uzeli jebenom kamermanu jebene slušalice iz ruku i sasuli u jebeni mikrofon sve što mu spada do sedmog koljena.
Tek ponekad, kad bi Sampras otišao na godišnji odmor, krunu broja jedan mogli su kriomice, da gazda ne vidi, na koji tjedan staviti obješenjaci poput Andrea Agassija ili Marata Safina. Takvi se šampioni, međutim, više ne proizvode: pizdarije se u modernom tenisu rade samo na sponzoriranim ekshibicijama, pažljivo režirane za bogatu publiku.
Novak Đoković je, čini se, spreman da prekine taj dvadeset pet godina dugačak Lendlov niz: on je zajebant koji igra ozbiljno, šoumen sa smrtonosnom bekend paralelom, sazreli Goran Ivanišević s ugrađenim samopouzdanjem, Zec na Duracell baterijama koji je konačno izašao iz sjene oba svoja samprasa, obješenjak koji je noću provalio u Nadalov i Federerov ekskluzivni privatni ATP Tour. Čovjek koji je u genetski modificirani tenis današnjice vratio malo ljudskog.
Nole je pokazao da se u tom mrkom sportu može imati dvadeset tri godine a biti pametan, biti pametan a dobro se zabavljati, dobro se zabavljati a igrati ozbiljan tenis.
Kad je vrijeme za zajebavanje, i kad ne treba biti osobito odrastao i zreo, tu je prvi. Proslavio se svojim imitacijama teniskih legendi i suvremenika, igra tenis na krilima aviona u letu, dramatično defektnog sluha besramno pjeva i snima spotove, na francuskoj televiziji gol do pojasa urla “I will survive”, izlazi na teren maskiran kao Groucho Marx, pleše s voditeljicama i zajebava se s publikom.
Kad nije vrijeme za zajebavanje i kad treba biti odrastao i zreo, opet je prvi. U Montrealu će spikeru, koji ga je greškom najavio kao Hrvata, s osmijehom poručiti kako se ne ljuti, jer “to je ista stvar”. Zarana naučivši lekciju na kojoj su pali mnogi balkanski šampioni – onu da je prvak svijeta jednako prvi u Čadu i Kazahstanu kao i u svojoj kasabi – Nole ovih dana, u krupnim kadrovima svih prijenosa, ne nosi natpis “Kosovo je Srbija”, već “Support Japan”.
Kad je, doduše, vrijeme za tenis, tu je drugi. Još neko vrijeme. Tek možda malo dulje nego što će mu trebati da sustigne Lendla, samo dvije pobjede do dvadeset šeste.
Gledat će valjda sljedećeg tjedna Big Mac i Ivan Grozni to drugo kolo Monte Carla, gledat će sigurno i finale, i u sebi se smješkati. Bit će šteta ako ne budu, jer propustit će veliku stvar. A priča o Johnu McEnroeu i Ivanu Lendlu zgodan završetak.
*** ***
Redakcija portala javniservis.me čestita srpskom teniseru !
izvor: b92.net
Najbolji teniser sveta Novak Đoković osvojio je Vimbldon pobedivši u finalu dvostrukog šampiona u Londonu Rafaela Nadala sa 6:4, 6:1, 1:6 i 6:3.
Đoković je tako u samo dva dana ostvario oba svoja sna pošto je u petak plasmanom u finale obezbedio prvo mesto na ATP listi.
U velikom finalu Novak je odigrao maestralno, imao je pad samo u trećem setu, ali je na kraju potvrdio da je trenutno bez dileme najbolji teniser sveta, i to ubedljivo.
Ovo je bio 28. međusobni duel dva najbolja tenisera sveta, 12. pobeda Đokovića i peta u isto toliko mečeva u 2011. godini. Ono što je još važnije, Đoković je prvi put u karijeri u šestom pokušaju pobedio Rafaela Nadala na nekom Gren slem turniru. Novak je nakon dva Australijan opena osvojio i treći Gren slem trofej u karijeri u šestom finalu. Ovo mu je 26. titula u karijeri a osma u 2011. godini u kojoj ima neverovatan skor 48-1.
Pred finalni duel nismo hteli da baksuziramo sa nekim statističkim podacima, ali sada možemo. Rafael Nadal nikada nije odbranio neku titulu a da to nije na šljaci i nikada nije osvojio turnir na kojem se sastajao sa Mardijem Fišom (sada ima 0-7).
Španac je servirao fantastično tokom većeg dela meča i pobeda Đokovića je zbog toga još vrednija. U najavi duela napisali smo da će pored Novakovog riterna ključno biti ko će osvajati veći broj dužih razmena udaraca i upravo to se i dogodilo. Đoković je prosto dominirao tokom prvog, drugog i četvrtog seta, i samo je potvrdio da je potpuno ‘pročitao’ Nadalovu igru.
Đoković će od ponedeljka biti prvi teniser sveta prvi put u životu, ali to se znalo i pred finale. Ono što se nije je da će imati velikih 13285 bodova na ATP listi, čak 2015 više od drugoplasiranog Nadala.
javniservis.me 
Зашто се данас многи од нас осјећају као шампиони? Зато што је један од нас, наш човјек, дијете из комшилука – на крову свијета. Наш понос и дика. Човјек који нам уљепшава животе.
ХВАЛА ТИ НОВАЧЕ!
WE ARE THE CHAMPIONS!
Bravo majstore, zadovoljstvo je vidjeti da jedan tako normalan momak, a pritom i pravi profesionalac, moze ipak iznici sa ovih prostora.
SVAKA CAST !
INDUVIDUALAC,
Da, sa jakim osjećajem pripadnosti zajednici.
i zajednica sa jakim osječajem/potrebom za poistovječivanjem sa pojedincem/idolom i njegovim uspjehom
Bravo momce !! Svaka cast, Novace ! Zasluzeno najbolji . A ovaj “perfektni” nije sav svoj , majke mi . Zamislite “gidnoga njega” kakav javni orgazam . Zamislite kakva frustracija .( kao da mu se nakupilo od 21-og maja prije 5-6 godina. Nije ga njemu kukavcu lako . No naviknuce se , vremenom . Najgore je to prva 2-3 vijeka .
Cestitke:
cilj u tenisu mi je da postanem prvak !
mali mali !!!
Analitika je krajnje stidljivo objavila vijest. Zasto, bas me zanima.
Svaka čast Djokoviću. Jedan od rijetkih vrhunskih sportista koji mi ne izgleda i ne ponaša se kao mašina. Ima emocije, zna se šaliti, uživati, provoditi, nije rob svojih vrhunskih rezultata, slave i enormnog novca. Jedino mi se čini da se njegovi rezultati, ovdje, kod nas, koriste u političko – nacionalnim prepucavanjima, kojim on, mislim nesvjesno, pomalo dporinosi.
Skoro mi je ispričao jedan poznanik sledeće o njemu.
Neka eskurzija iz Pogorice je bila, u Pariz valjda. On je bio tamo(valjda je bi Rolan Garos), čuo kako ova grupa, njih 14-oro priča naški. Prišao im je i pitao ih odakle su. Kada je doznao da su iz Podgorice, obradovao se, pozvao ih da večeraju u restoran. Za večerom se družio sa njima na ravnoj nozi, neusiljeno šalio…
Poslije večere im je rekao otprilike sledeće:
“Pariz je veoma skup grad, nemojte se uvrijediti, želio bih da vas častim po 100 eura da imate za trošak”
Ovi su odbili i zahvalili mu se, oduševljeni njegovim ponašanjem, neuobraženošću, srdačnošću.
Više nego nesvakdišanj i neuobičajan gest planetarno poznatog sportiste kome su otvorena vrata najprestižnijih društava, klubova, lokala, džet-seta…
Pored svih provoda koji mu se svakodnevno nude i pružaju, on je odlučio provesti veče sa nekim tamo nepoznatim momcima i djevojkama iz Podgorice, koji su se tu ,u Pariz, slučajno zatekli, i koje uopšte nije poznavao.
Ma, nije on blesav! Kao, nesvjesno je mahao sa bilborda za vrijeme popisa u Crnoj Gori, pozivajući Srbe da budu Srbi! Njegovi i dilovi njegove porodica sa Borisom Tadićem…
O kakvom bilbordu je rijec? Ja to nisam primijetio.
Mislim da takvoj prici ovdje nije mjesto.
Djukanovicu sta je lose u tome sto neko poziva mrave da budu mravi, delfine da budu delfini, ili je to sto si rekao odraz stanja u Montenegru dje svi trebju biti sto ti kazes. Ajd’, batali pricu!
Mrave niko ne treba da poziva da budu mravi. Oni znaju ko su!
Ne shvatam da Djokovic treba da poziva Srbe u Crnoj Gori da budu Srbi. Sto ce mu to, ne razumijem.
Dokazao je – svjetski (prvak), a nas (balkanski kamenjarko)!
Genije, a sta cemo sa bilbordima sa njegovim likom koji su upotrebljavani u predizbornoj kampanji u BJRM?
Boris Dežulović o Đokoviću:
http://buka.ba/tenis-sa
sport je MAJKA zdravlja, ako ne rachunamo istegnuca, zategnuca i iscashenja. Srbija do vimbldona, i natrag! pokushajte shvatiti OVO kao sportski uspjeh. prosta rachunica kaze da je lakshe naci 1(ili 2) uspjeshnog sportistu izmedju 5.000.000 nego medju 500.000. bez euforije.
splendido Novace! splendido junace!
Odličan je pisac Dežulović, ali o tenisu pojma nema. Između ostalog i zbog toga što ne zna da je Novak imao sjajan servis i kada je počinjao profi karijeru.
Dezulovic je dobar KARIKATURIST, samo shto koristi rijechi umjesto crteza. dobar, naravno!
s ljudskim likom, vaskoliko! ali shto pase travu…malo je … nejasno.
Nejasno ti je, jer očigledno nikad nisi potrčao za balunom i osjetio taj naboj.
On je osvojio Vimbldon, ej, V I M B L D O N
dok sam bio balavac jurio sam za balonima. neshto kasnije jurcao za krepnjachom i pritom chesto pada’ nosem u travu. priznajem, medju nama, jesam chachkao zube slamkom ponekad, ali nishta vishe od toga… nikad me nije povukao iskonski nagon da pasem travu, jer moji davni preci najvjerovatnije nijesu bili travari nego lovci.
by the way…AIKIDO.
Posebno su me dojmila djeca iz Čaglavice sa zastavom istkanom od starih čarapa, čestitka svetog Sinoda takođe, kao i tradicionalni doček ispred skupštine.
Slobodan Antonić, Đorđe Vukadonović i Kosta Čavoški – Otac , sin i duh sveti – u lencunima odnešeni u KBC, ukrućenih penisa nakon višesatne masturbacije potla Noletovih uspjeha. Nisu padali…
Simbolika
A tebi je Stano pala potencija od Noletovog uspjeha, pa ti jezik laprda:)) Nemoj da te srcika opali poslije US Opena, dje bismo bez tebe.
zavist je to moj “lataj”, malih, neostvarenih kozaka i stana, sto jezikom umiju sve, ali im je pamet kratka, ka’ i ona stvar, pa ih bog obdari jedino pakoscu. Tu je stana kozakova sampionka, bez dileme.
Za paradu pijanstva i kica ispred Skupstine ne krivim Novaka Djokovica. Jos je mlad, shvatice.
da nije od “trave”?
Stanin humor i vokabular me je naveo na ideju da bi trebalo uvesti funkciju higijeničarke edicije Javni WC.
Slazem se sa Neonom, jer Stanin post je nabijen nacionalnom mrznjom. U javni WC!
Da, kad se nabijaju na ćunu fašisti sa NSDM, onda BUDALE tu vide nacionalnu mržnju…
Koje ste nacije , pa da vas mrzim ? Pleme Dalabu !?
Da li je čestitke Noletu Našem uputila i Klara Mandić, ili se možda i Smilja Avramov odlučila na dolazak isprd skupštine ; Milijana Balegić i Verica Radeta sigurno…?
Čeda Antić…
Ukrajinac je mislio na NSPM, pretpostavljam,.. Užasan je bezobrazluk, ali i neznanje, nazvati Đorđa i Slobodana fašistima. Ovo za “budale” ne bih komentarisao, upravo zbog neobrazovanosti koju ispoljava komentator Stana, odnosno njen alter ego Kozak.
Ovaj put sam ozbiljan, jer čovjek vrijeđa moje prijatelje.
Баба-Станин пост набијен националном мржњом? Чуди ме то од ње! Ја сам је одувијек сматрао за пристојну и толерантну бабетину.
Ево да и ја апелујем на редакцију, ако може, да сваки пост овога Планка избрише и трајно му онемогући могућност коментарисања. Ја сам против било које врсте цензуре, али морају да постоје изузеци. Не само због мржње, иако она доминира у већини његових постова, већ из чисто естетских разлога. Много су ружни, брате, ти коментари! Човјек овдје дође понекад да прочита нешто интересантно, па случајно налети на то грдило, па му аутоматски дође жеља да никада више не укључи рачунар.
Или можда да се стави опција да само он може да чита своје коментаре? Ако је технички изводљиво, то би било идеално.
realnost je bolna.
ako sam ja jedina smetnja srpsko-crnogorskom plemenskom dogovoru za stabilnost Lelejske… nek me Crni djavo nosi… s ovog igralishta.
i da mi zabrani ulazak u Crnu goru!
Planncino,
reket u ruke pa pokazi sta znas! Tako ces slomiti srpskocrnogorske plemenske ugovore:)) Lopticu u zube, pa zaigraj.
PC, ja tvoje komentare ne chitam, zaobidji i ti moje. jel’ pochteno?
http://6yka.com/djokovicklon
Što se tiče novčanica:
“Sweden’s Riksbank has ended months of speculation by announcing who’ll feature on the country’s bank notes from 2014. Hammarskjöld (The former UN secretary-general Dag Hammarskjöld) will appear on the 1,000 kronor note, opera singer Birgit Nilsson on the 500 kronor, film director Ingmar Bergman on the 200, Greta Garbo on the 100 and musician Evert Taube on the 50 kronor note.
…
Bookies had offered odds on a slew of Swedish celebrities being chosen for the honour, including the chemist Alfred Nobel, footballer Zlatan Ibrahimovic and Björn Borg.”
http://www.btheremag.com/2011/05/01/business-trends-55/
Dostojanstveno je bilo da su iz komšiluka otćutali na uobičajena i očekivana medijska glupiranja nakon Noletovog trijumfa ali dostojanstva zavidnici iskompleksirani nemaju.
‘Bliži ‘ rodijaci Noletovi, inače jako aktivni učesnici u diskusijama na ovom cijenjenom blogu, se odmah javiše kako bi nenavijanje za Noleta, i potpunu ambivalentnost prema imperativnom praćenju Noletovih uspjeha, proglasili “nacionalističkom mržnjom”.
Zašto ? Jer su čobani, neko će reć.
Jesu čobani, ali ja tu ne mogu ništa nego da, mučenica Jorgaćeva, samo objavim kako ima nas Srbkinja i Srba ( svi, svi smo mi…) koji ne ‘moramo’ baš pratiti svaki Noletov potez, iako cijenimo Noleta, i sve Noletovo, od Nikšića Noletovog, preko Čaglavice i Hilandara – Noletovog – pa sve naovamo…
Milo mi poradi Čede Antića…izaće mu daska iz fašističkog dupeta, valjda…
Svi smo mi Nole ( kao što smo bili svi Sloba, Ratko i Radovan)
Iz Čedinog fašističkog dupeta mogla bi da izroni tvoja matora glavica Stano. Toliko mrziš jedan narod da izgleda kao da potiskuješ neki strašan kompleks. More bit da su tvoji šljegli ovamo iz odnekud iz Srbije pa bi da se dokazuješ tako što ćeš da pljuješ po zavičaju i sunarodnicima?
Kojem zavičaju ? Dva odgovora imaš za domaći :
a. Kad sam pljuvao zavičaj ?
b. Kome je što zavičaj ?
Koji sunarodnik ?
Dobićeš pet ako daš valjani odgovor. Plus odgovor koji te vodi u Svetu Mokru Goru : “Moramo li baš svi navijati za Noleta, i ako ne moramo jel to u skladu sa svetosavskom poveljom i uzusima lijepog ponašanja u Srba ?
Ceda Antic fasista, hahahah, sta sve covjek nece procitati. Slabo nesto vladas terminima.
Inace, spin majstori iz ex Idola su ovo docekali kao premiju, pa su max iskoristili Djokoviceve pobjede. U Boga se nadam da im nikakve spin igrarije nece pomoci.
Ja se samo nadam da će se ovaj momak brzo uzdići iznad nacio-kiča i balkanske dnevno-političke romantike, jer on je veći i pametniji od toga. Njegovo vrijeme tek dolazi, on je vrhunski sportist, nije on kriv što je odrastao u ova kukavička i fukarska, nacional-šovinisticka vremena, vremena gluperdi…
nebi se reklo…nemamo mi problema da prihvatimo Novaka sportistu, tenisera…. nego, ne moramo cutke da progutamo sve sranje kojim se okruzuje. poslije, mi jopet krivi?
u vrijeme Olimpiakos igara su prestajali ratovi, sukobi, zadjevice…opravdano. lokalno je podredjeno globalnom.
sport bi trebao biti vezivno “tkivo” za sve narode svijeta, i Nole teniser bi trebao biti slavljen od svih naroda svijeta. bez rezerve.
kakve veze ima Isus X i tenis? da li je veoma degutantno uvoditi Isusa X na igralishte tenisa? vi napaljeni mali lokaci sa globalnim pogledima!
http://www.buka.ba/djokovicklon
Tabloidi rade svoj tabloidan posao, a autor kolumne čiji link si postavio i portal Buka liječe svoje komplekse
http://www.pobjeda.me/citanje.php?datum=2011-07-07&id=213450
citat:”U nekoj našoj kafani jedan katolik Albanac i musliman grlili su ekran televizora i ljubili ga presrećni.”
koji uvlakachi!
ne reche novinar vrli jesu li se pritom ukrutili toliko da su ih morali hitno prijebachit na Hitnu.
definicija uvlachenja: uvlachenje je kad se nekome uvuchesh u zadnji “trap” toliko duboko da postanesh nevidljiv a vide ti se samo dva prsta kojima pridrzavash cigaretu. i pushish.
Sjajan tekst, Milose Vasicu!
Dvije istine pokriju deset laži… I ovdje se Mikeli držao te taktike. Zna on tu tehniku. Sve je to bizmis. Zato je onomad izvukao nagradu od Bogoljuba Karića. A i zaradio povjerenje Bebe Popovića (dal` se isplatilo kao Bogoljubovo?), koji je, by the way, bio dugogodi[nje “duboko grlo” autora ovog teksta. Pitam se dal` se i Bebi (i Canetu) dopao ovaj tekst? Milu, Ranku i čučuk Kozaku, jeste 101%.
Изгледа да се ова вијест о Новаквом освајању Вимблдона свако мало овдје надопуњује новим текстовима, па да искористим да нешто кратко кажем о овом фестивалу баналности у облику текста који нам је изнио извјесни Милош Васић. Дакле, бесконачно понављање тривијалности, у разним медијима у региону, како се Новакови успјеси користе за лијечење сопствених неуспјеха, почиње да бива дегутантно.
Прије свега, нико није открио Америку саопштавајући нам, рецимо, да одређене државе, политичке партије, друштвени чиниоци било које врсте покушавају да користе успјехе врхунских спортиста за сопствену промоцију. То је сад, као, нека нова друштвена девијација пристигла на ове просторе са Новаковим успјесима? Ма хај'те, молим вас! Тога је увијек било, и биће, и примјећивање такве врсте је, као што рекох, фестивал баналности. Уосталом, Новак је тренутно први српски бренд и ако његове подвиге користе неки “маркетиншки умјетници” које помиње аутор текста, то је више него повољна вијест за националну економију. Рецимо, ако због Новака дође само пар процената туриста више, извезе се неколико процената више неких препознатљивих националних производа – то је као неко “срамотно кићење туђим успјехом”? Мислим да има превише мудросера који коментаришу ова питања.
Но, хтио сам овдје да се осврнем на једну другу ствар. Много смета некима, превише, што обичан пук прати Новакове успјехе са посебним одушевљењем. Па се јављају коментари, типа: “кићење туђим успјехом”, “лијечење сопствених комплекса”, “надомјештање сопствених неспособности”, итд. Колико су такви коментари ниски, безочни, непоштени… Ми добро знамо да огроман број људи на овим просторима није задовољан сопственом ситуацијом. Многи живе у тешким околностима, нијесу успјели да остваре своје снове, из разних разлога: недостатка среће, због спољашњих околности, недостатка капацитета, талента, итд. И значи, ако се неко од тих појединаца усуди да се радује успјесима неког врхунског спортисте, зато што је тај спортиста из исте земље, припада истом народу, или је из истог града, или се једноставно допада из било којег другог разлога – њима треба рећи: “срам вас било, ви нијесте имали успјеха и немате права да се радујете успјесима другог!”. Значи, у једном бивствовању пуном незадовољстава, горчине, плача – треба људима ускратити и неке минималне тренутке задовољства (колико год то задовољство неком спољном посматрачу изгледало рационално или ирационално). То се зове нискост.
Perfekt, moraš da razumiješ Vasića – čovjek je zemio dobru lovu na tom antinacionalnom transu. To je bio super plaćen posao u godinama kada se front finansirao iz raznoraznih fondova za otvorena društva.
Ali, onda se poklopilo da je nekako u isto vrijeme i da je Cane prestao da bude državni partner u Srbiji, i da je Sorošu prekinuo sa svojim megasponzorstvima.
Beba & Bebini su tada shvatili da im je jedini izlaz da se pod plaštom stare “borbe za otvoreno građansko društvo” pokokaju sa novim neprijateljima (prvo je to bio Koštunica, pa onda Tadić). Našli su potporu u starom savezniku Don Milu i Don Milovcima. Vojislava su tukli gotovo isključivo arsenalom iz antinacionalno-anticrkvene (antipravoslavne) kategorije, Tadića su morali da napadnu sa malo raznolikijim arsenalom. Đoković je uletio kao kec na 11 – em će tako da ospu po puku koji ne razumije nihove “principe”, em će da razotkriju režim, em će da malo jb.m. teniseru jer se drznuo da bude suviše nacionalan.
Vasić je samo jedan u tom vodu posrnulih, lakopodmitljivih, uvijek u polupijanom agregatnom stanju, ogorčenih na vaskoliko jer Soroš i Cane ne šalju više honorare ko nekad. Ostao im je još Milo.
PS
S nestrpljenjem iščekujem da se u sklopu “omaža” Đokoviću na ovom portalu pojavi i tekst Pere Lukovića. A možda se i čučuk Kozak dovati pera da skribne po neku o Novaku. Da se isprazne emocije zbog onih predpopisnih plakata sa Noletovim likom u Tivtu.
Potpuno se slažem Perfect.
Иначе перфектни и неон су имали исте овакве ставове кад је приређиван дочек ватерполистима ЦГ. Толеранција и досљедност су њихове препознатљиве врлине, од скора овог првог красе и неке одлике тројанаца. Занимљива битка у зачетку са Славком Перовићем, изненадни ‘очински’ обррррт… јад га нађе од ‘очинских’ савјета па ми скаче као јо-јо лоптица, али да ће на Славка да крене овако… ех, ко би реко'… Све за ”ињоранство”, и ОБРАЗ ако треба, ”ињоранство” низашта, осим за ”оца свих очева” оф корс.
Ko pronađe vezu mojih komentara pod ovim tekstom sa bilo kakvim stavom vezanim za doček crnogorskih vaterpolista u Podgorici, shvatiće razmjere tvoje inteligencije Tajoviću. Da ne govorimo o otkrićima vezanim za tvoje moralne odlike :)
Kad već pomenu doček cg vaterpolista, aj da budem toliko ličan pa ti priznam da ga nisam ispratio jer sam bio u teškoj žalosti zbog poraza Srbije u finalu EP u Malagi.
Ма и за очекивати је било од тебе да изведеш овако ‘логичан’ суд тј да не схватиш ништа. Ипак је смишљање што увредљивијих израза твоја дисциплина. Тако и не можеш говорити о својим ‘открићима’ осим на нивоу баналног и простог али ћеш сигурно наћи пар ријечи оправдања за ‘открића’ поводом твог другара, но зеза вас минули рад. Ко зна, можда се и појави да ти опет баци појас за спасавање да се ‘силом савезници’ не наљуте.
Dok sam čitao Ladov odgovor pade mi na um poslovica da je Bog najpoštenije podijelio pamet, pošto su manje-više svi zadovoljni količinom koju su dobili… Iz ove perspektive treba razumjeti nalete sujete koji se kod Tajovića prepoznaju u njegovim uvredljivim komentarima.
Tajoviću, a šta se moglo očekivati od tebe do još jednog prostačkog odgovora :) Možda si ovog puta, istina, malo pretjerao sa lažuckanjem i podmetanjem (“silom saveznici” i sl),.. Ali O.K. i to je očekivano, s obziorm na tvoj kalibar.
Nego, što se tiče onog o mojoj “omiljenoj disciplini”, tačno je – ponekad smislim nadimke za nekolicinu dokazanih luperdi i profitera. Dok se ti trošiš na vrijeđanju ljudi koji, samo za svoj groš, iznose ovdje svoje stavove.
Страшно. Ја сам шокиран количином увреда од овог младог човјека :-) Перфектни, реагуј… обећа’ си.
Не могу да реагујем сунашце. Жао ми те је, али стварно. Знам да ти је тешко, да би желио више, и боље, али не иде. Ајде сад попиј чашу млијека, па на спавање. И немој више да се оптерећујеш овим стварима, тако се само сјекираш па не можеш послије да спаваш. Једног дана ће бити све у реду… Сада те бацам на “ињор”, али то је само за твоје добро, вјеруј ми. Ћао лептирићу шаренићу…
хе, хе, хе… пелфектни длугал мој, вилтуелни… шта сам река'… тек ће вам ‘флекни казат’ поса'… у име оца, сина и светога ињора… амин.
п.с. мораћеш богами на хемијско, много си ми се уфлекао… мада ти ја једно прање мјесечно увијек одрадим, још када упалим центрифугу… ух…
п.п.с. чујем ускоро стиже шлепер нових постова, биће да се пејстује… иха…
Tajovicu, stari prevarantu, vazda li podmeces: Da se precizira: nijesu crnogorski vaterpolisti, nego Bokeljski, jer nema niti jedan u repki koji se izjasnjava kao Crnogorac. Ili su Srbi, ili Hrvati. Da se precizira Lado, stari prevarantu.