Moderni levijatani

Bili mi na liberalnom stajalištu gde ćemo svako uplitanje države u privatan život shvatiti kao ugrožavanje sopstvene slobode i bezbednosti, ili na etatističkom, gde ćemo svaku partikularnost i poštovanje individualnih prava pojedincima shvatiti kao slabost države, moramo se složiti da izazovi savremenog vremena zahtevaju jedan kombinovani pristup problematici.

izvor: differentia-nis.org, piše: Nikola Krstić

S obzirom na rastegljivost i fluidnost, različitu teorijsku interpretaciju od strane autora, kao i neretku protivurečnost koja prati pojam bezbednost, već na početku analiziranja date problematike se susrećemo sa nekim pitanjima koja nužno zahtevaju više uglova posmatranja. Pred nama je pitanje od suštinske naučne i praktične važnosti: Da li bezbednost ima cenu? Analiziranje i proučavanje ovog pitanja u kontekstu unutardržavnih i međunarodnih odnosa nam otežava činjenica da savremeno shvatanje koncepta bezbednosti nužno vodi u paradoksalnu situaciju, gde će bezbednost za jedne predstavljati ugroženost za druge, pa se naš metodološki pristup mora zasnivati na komparativnoj analizi različitih koncepata bezbednosti, kako zbog njihove neosporne isprepletenosti u savremenom svetu, tako i zbog dinamične prirode samog pojma bezbednosti, koji se menjao kroz istoriju usled političkih, ekonomskih, socioloških, kulturoloških i mnogih drugih faktora. Reklo bi se da bezbednost, posmatrana kao lična, regionalna, nacionalna, državna, međunarodna ili globalna, nužno za sobom povlači određenu cenu, a da li je ta cena i previsoka, pokušaćemo da odgovorimo u ovom radu.

Terminološki okvir, pojmovni sadržaj i određenje bezbednosti nam može umnogome pomoći da započnemo analizu. Termin “bezbednost” dolazi od prefiksa “bez” (nepostojanje, odsustvo) i reči “beda” (veliko siromaštvo, položaj koji izaziva prezir, nevolja, nesreća, zlo)¹, a u srpskom jeziku se upotrebljava i reč “sigurnost” koja je nastala od latinske reči securitas što znači bezbrižan, bez bojazni. Bezbednost se može odrediti negativistički i pozitivistički, u zavisnosti od pristupa. Negativistički definisana, bezbednost predstavlja odsustvo svih oblika ugrožavanja, i ona se može shvatiti kao bezbednost u širem smislu, dok u ovom drugom smislu, pored toga što predstavlja odsustvo oblika ugrožavanja, bezbednost podrazumeva i prisustvo pravde, morala i kulture.²

Raspravu o bezbednosti, i to one bezbednosti koja je vezana za zaštitnu funkciju države, vodili su mnogi teoretičari staroga vremena, ali s obzirom da smo ograničeni prostorom, mi ćemo se osvrnuti samo na neke.

Tomas Hobs, jedan od tvoraca teorije društvenog ugovora, iznosi u XVII veku jedan jako bitan realistički koncept koji se tiče odnosa između pojedinca, države i bezbednosti. Naime, po Hobsovom misljenju, u prirodnom stanju, dakle stanju pre nastanka države, među ljudima vlada načelo homo homini lupus est, gde je svako svakom prirodni neprijatelj i gde je jedini zakon “zakon džungle”. U takvom anarhičnom i militantnom okruženju, pojedinac se ne oseća bezbednim, jer strahuje za svoj život. Jedini način da se premosti takvo stanje je uvođenje nečeg opštijeg od pojedinca, nečeg što će moći da izmiri antagonizme između ljudi kojima se interesi sukobljavaju. Upravu tu dolazi do paradoksa. Da bi se ustanovila država, dakle jedan legitimni suveren, i da bi se stvorio jedan sistem bezbednosti koji bi zadovoljio egzistencijalne bezbednosne potrebe pojedinca, svaki čovek se mora odreći jednog dela svoje slobode. Hobs ovaj koncept uvodi kako bi državu zaštitio, kako od spoljnih neprijatelja, tako i od građanskog rata između njenih sugrađana. Međutim, time se drastično krše ličnaprava i bezbednost građana, budući da pojedinac ne postaje ništa drugo do verni podanik, gde je potencijalna žrtva hobsovskog Levijatana, “jer on ima toliko moći i snage da tim zastrašivanjem uskladi volje svih njih prema miru kod kuće i prema uzajamnom pomaganju prema neprijateljima izvana.”³ Tu dolazimo do suštinske i prirodne distinkcije između države s jedne strane, koja pojedincu garantuje bezbednost od spoljnog neprijatelja i od drugih građana, i pojedinca koji više nije bezbedan u odnosu na samu državu. U takvoj konstelaciji snaga se postavlja pitanje, da li građanin više dobija ili gubi prelaskom iz prirodnog stanja u državu. Sigurno da ovakav etatistički pristup Hobsa značajno ugrožava ličnu bezbednost pojedinca, i stavlja bezbednost države na primarno mesto. Ruso vek kasnije osporava Hobsovo viđenje prirodnog stanja i daje potpuno suprotno viđenje, smatrajući ga “najzgodnijim za mir i najpodobnijim za čovečanstvo”.⁴ Biće da je Ruso preterani idealista, ali ako bi ova njegova kritika bila i delimično tačna, dakle, ako u prirodnom stanju ljudi nisu bili u takvom anarhičnom stanju kakvo je opisivao Hobs, onda je cena bezbednosti u takvoj hobsovskoj tvorevini svakako previsoka.

Osvrtanje na Hobsa i njegovog Levijatana je bilo nužno iz razloga što savremene države umnogome liče na “moderne levijatane”, preuzimajući na sebe isuviše moći, pod parolom očuvanja nacionalne bezbednosti, a na uštrb građana. Paradoksalno, građani postaju žrtve sopstvene države, koja se navodno bori za njihovu bezbednost. Pitanje koje danas u najvećoj meri determiniše globalni sistem bezbednosti i međunarodne odnose, i oko kojeg se danas vode iscrpne polemike jeste pitanje borbe protiv terorizma. Džon Gedis, američki istoričar, ima puno pravo kada kaže da “ujutru jedanaestog semptembra 2001. godine nisu pale samo zgrade bliznakinje, nego i naša fundametalna shvatanja o međunarodnoj, nacionalnoj i ličnoj bezbednosti.”⁵ Primer današnje borbe protiv terorizma zapadnih zemalja i Sjedinjenih Američkih Država kao najistaknutije među njima, nam može poslužiti kao odličan model za proučavanje i analiziranje pitanja globalne, nacionalne i lične bezbednosti, i svih protivurečnosti koje s ovim pitanjem nužno idu.

Posle 11. semptembra 2001. godine, u američkom, ali i globalnom sistemu bezbednosti, dešavaju se dramatične promene. U neku ruku bilo je logično očekivati da se energično mora reagovati protiv terorizma, tu nema sumnje, ali je tadašnja situacija trebalo da zabrine sve građane Amerike koji su se osećali slobodnima. Država koja je počivala na lokovskom, liberalnom pojedincu sa neotuđivim pravima na slobodu se od tog momenta menja dvostruko: na unutrašnjem i spoljnom planu. Donošenjem diskutabilnog akta 26. oktobra 2001, nazvanog Patriot akt (Uniting and StrengtheningAmerica by Providing Appropriate Tools Required to Intercept and Obstruct Terrorism Act of 2001) uvode se mnoga restriktivna načela u američki sistem bezbednosti. Time se narušava liberalistički koncept države, jer je država nesumnjivo najogoljenije zavirila u privatne živote njenih građana. Akt je podrazumevao da vlada može, pod parolom borbe protiv terorizma, da prisluškuje građane, čita im e-mailove, ima uvid u njihove zdravstvene kartone i račune po bankama, deportuje ih ako ih osumnjiči za terorističko delovanje, kao i da ih hapsi i muči u specijalnim ustanovama, poput Gvantanamo Beja. Ovim direktnim uplitanjem u život njenih građana, američka država je najgrublje pokršila građanska prava pojedinaca proklamovana Ustavom, i neosporno je narušila ustavnu tradiciju dugu više od 200 godina. Naime, pod određenim okolnostima se državama dopušta da ukinu najveći broj osnovnih prava i sloboda građana, ali “samo dok se te okolnosti ne otklone, znači privremeno.”⁶ S obzirom da je terorizam pojam koji je rastegljiv, pretnja od njega traje permanentno, pa savremene države imaju legitimitet da trajno narušavaju prava i slobode svojih građana.

Takođe, dešavanja 11. semptembra su imala i ogromne implikacije na globalni bezbednosni sistem i međunarodne odnose uopšte, jer su Sjedinjene Američke Države, nominalno se zalažući za sopstvenu bezbednost krenule u svetski obračun protiv terorizma i “osovine zla”. Propagirajući demokratiju, otvoreno tržište i borbu protiv terorizma i oružja za masovno uništenje, Amerikancima je napad na Njujork poslužio kao zgodni casus beli, pa su neometano mogle da izvrše invaziju na Avganistan i Irak. Kao i što smo napomenuli na početku, ovo je imalo dvostruke posledice: s jedne strane je Amerika održavala svoj sistem nacionalne bezbednosti, dok je s druge strane tu istu nacionalnu bezbednost narušavala drugim zemljama. Takođe, još jedna bitna činjenica je proizašla iz postterorističkih dešavanja u Americi. Ako se do tada i sumnjalo u hegemonizam Sjedinjenih Država, od tog momenta one postaju neosporni monopolista nad svetskom bezbednošću, reagujući u svim kriznim žarištima u kojima se pokazalo da imaju neke interese, igrajući ulogu svojevrsnog “svetskog policajca”. Reči Džordža Buša dovoljno govore: “Mi se nećemo libiti da delujemo i samostalno, ako je neophodno, da primenimo pravo na samoodbranu preventivnim napadom na teroriste, i na taj način ih sprečimo da ugroze naše ljude i našu zemlju.”⁷

Zanimljivo je koliko primer američkog koncepta bezbednosti podseća na savremeni modalitet Hobsovog Levijatana. I u jednom i u drugom konceptu je na snazi direktan sudar, s jedne stranedržave, a s druge pojedinca, odnosno državnog razloga i ličnih prava. Ako je Hobs taj problem razrešavao dajući suprematiju opštem nad pojedinačnim, to bi moglo da se pripiše duhu toga vremena, međutim, u današnjem savremenom svetu razvijenih ljudskih prava, gde bi lična sloboda i bezbednost trebalo da budu ideali bez premca, sigurno je nedopustiv ograničavajući uticaj države na pojedinca. Autori koji podržavaju ovakav etatistički pristup bezbednosti, gde se nacionalna bezbednost stavlja u prvi plan čak i na uštrb lične bezbednosti, kao argument navode to da nacionalna bezbednost ujedno podrazumeva i bezbednost za pripadnika te države. Međutim, ovaj argument ne stoji. Mogli bismo da zamislimo državu čija se bezbednosna funkcija na najvišem nivou, dakle, koja je potpuno sigurna od napada spolja i koja uspešno uređuje odnose između svojih građana. Vodeći se tom analogijom i izvlačeći dalju poruku, moglo bi se pretpostaviti da će i građani biti bezbedni, međutim, tu dolazimo do ključnog paradoksa, problema u kom se sukobljavaju lična i nacioanalna bezbednost. Nezavisno od toga što je pojedinac bezbedan prema spolja, on može biti izrazito nebezbedan u okviru same države, jer takvi moderni levijatani ne biraju sredstva za ostvarenje jedne opštije bezbednosti. Realan primer za ovu priču predstavlja Sovjetski Savez za vreme Staljina. U vreme bipolarnosti svetskog bezbednosnog sistema posle Drugog svetskog rata, građani SSSR-a su bili bezbedni prema spolja, s obzirom na jaku armiju, i koncept nacionalne bezbednosti je bio umnogome zadovoljen. Međutim, šta je sa pojedincem? Pojedinac se utopio i podredio državnoj bezbednosnoj politici, gde je njegova lična bezbednost svedena ispod egzistencijalnog minimuma, pa je svakodnevno brinuo za sopstveni život koji mu je ugrožavala njegova sopstvena država. Dakle, posmatrajući bezbednost države na ovaj način, izlazi da je bezbednost itekako skupa, ponajviše za građane te države.

Ako govorimo o konkretnim implikacijama bezbednosne politike Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika, u ratu u Iraku je do 1. januara 2011. godine po proceni IBS (Iraq body count) poginulo između 99 i 108 hiljada civila⁸ i 4432 američkih vojnika⁹. U Avganistanu je poginulo 1446 vojnika¹⁰. Da li je to prevelika cena? Dakle, ne radi se o preispitivanju terorizma, jer niko ne spori sva zla koja su teroristi naneli. Ne spori se ni da je režim Sadama Huseina bio diktatorski i da je proizveo mnogo zla. Ne spori se i da postoje opravdane sumnje u postojanje nuklearnih postrojenja u Iraku, Iranu i Severnoj Koreji. Ne osporava se ni da je Amerika posle terorističkih napada 11. semptembra 2001. trebalo da reaguje i krene u borbu protiv terorizma, kao neosporni svetski hegemon. Ali postavljaju se pitanja: da li je toliko žrtava u zemljama “trećeg sveta” bilo nužno? Da li je bilo nužno uskratiti mnoga građanska prava Amerikancima? Postavlja se ključno pitanje: da li se u rat išlo zbog nacionalne bezbednosti, ili su možda neki skriveni ekonomski razlozi bili po sredi? Na ova i ostala pitanja ne možemo dati odgovor, a da ne zapadnemo u nenaučno nagađanje. Na svako od zadatih pitanja se može odgovoriti dvostruko, u zavisnosti od ugla gledanja.

Primer Sjedninjenih Američkih Država i njene unutrašnje i spoljne politike nam je poslužio kao odličan model za proučavanje pitanja bezbednosti, stavljene u kontekst unutrašnjih i međunarodnih odnosa, posebno za proučavanje odnosa između države i pojedinca. Bili mi na liberalnom stajalištu gde ćemo svako uplitanje države u privatan život shvatiti kao ugrožavanje sopstvene slobode i bezbednosti, ili na etatističkom, gde ćemo svaku partikularnost i poštovanje individualnih prava pojedincima shvatiti kao slabost države, moramo se složiti da izazovi savremenog vremena zahtevaju jedan kombinovani pristup problematici. Jedino tako će cena koju plaćamo za, kako ličnu, tako i nacionalnu i globalnu bezbednost, biti za nas prihvatljiva.

Fusnote:

¹ Pojmovnik bezbednosne kulture, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2009, str. 14.
² Ljubomir Stajić, Osnovi bezbednosti, Draganić, Beograd, 2005, str. 23.
³ Thomas Hobbes, Levijatan, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2004, str. 122.
⁴ Žan-Žak Ruso, Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993.
⁵ Džon L. Gedis, Iznenađenje, bezbednost i iskustvo Amerike, Klub Plus, Beograd, 2008, str. 86.
⁶ Vojin Dimitrijević, Ljudska prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1997, str. 202.
⁷ Govor Džordža Buša, preuzeto iz: Džon Gedis, Iznenađenje, bezbednost i iskustvo Amerike, Klub Plus, Beograd, 2008, str. 93.
⁸ iraqbodycount.org (10.4.2011).
⁹ antiwar.com/casualties (10.4.2011). Na istom sajtu je i podatak da je od početka rata u Iraku 2003. ranjeno 32.943 vojnika.
¹⁰ antiwar.com/casualties (10.4.2011).