Tarzan

Hlebaaa-aaa-a-aaaa-a-aaa-a-aaaaaaaaaa!!!

01.04.2011 u 8:00 me budi užasni alarm a na displeju telefona mi se očitava: „1.April – Dan Vlade Crne Gore“!!!

piše: Đakomo Galanda

Ustao sam rano tog jutra. Bješe lijep dan, sunce se tek oslonilo na padine okolnih planina i onako sanjivo, polako pelo ka besprekorno plavom nebu. Izašao sam na balkon i onako šmekerski, kao u Francuskim filmovima, samo u boksericama i cigaretom u ruci, počeo sam se protezati i rukom skrivati jutarnje zijevanje. Prekorni pogled drage komšinice, koja je bila na susjednom balkonu, me nije iznenadio jer me je oduvijek gledala kao na kojekakvog ludaka.

Na brzinu obukoh moje adidas trenerke i, onako u sestrinim pink papučama, odoh po novine i vruć hleb. Pokupovah sve ovdašnje novine i Pobjedu. Za hleb sam čekao u redu, iza 10 mlađih baba i 5 dobrodržećih staraca. Nije mi bilo jasno odakle tolika gužva. Al’ ubrzo skapirah.

„Neće bit’ ’leba jadna, Srbija ne da brašna….. moraTćemo opet mijesit’, ka’ nekad……. kažu, biT će nestašice…… Slušao sam ministra kako priča da je problem brašna sveCki problem, a ne samo naš………… ako mi se opet čeka u redove ka’ onih prokletih godina, jebi mi oca……. kažu, ’leb će poskupjet’…………. kad sam ja bio momak ljudi su sadili pšenicu i imali svoje brašno…………..E da je Tito živ, ne bi……….!!!“

Uzevši, posle 20 minuta čekanja, vruća dva Inpekova hleba i dva jogurta, pohitah brže bolje kući da pročitam šta se to dešava i koji je to ministar mudro izbjegao odgovornost. Ono sto nađoh u novinama sam već čuo, samo sažeto i narodski prosto, čekajući u onom redu među olimpijskim reprezentativcima Staračkog doma.

U Pobjedi nađoh samo da se nećemo saginjat’ ni pred kim, da smo najuspješniji u trci za EU, da smo najljepši, najmoderniji, najnapredniji, stari milion godina. Sveto, Lukša, Migo, Roćko, Zloćko, Medo, Peco i Tarzan. Koja ekipa. Volt Dizni bi bio strašno nadahnut pomenutim likovima.

Tarzan!!! To je taj. Njega tražim. On mi treba. Njegov mi broj treba. Njegova adresa. On je onaj koji se poziva na sveCki problem. Problem je u svijetu, a onda mora i kod nas. Uzeh lap top, izgooglah Tarzan Milošević. Iznenadih se kad vidjeh da je na prvim ponuđenim sajtovima text o njemu kao tranzicionom milioneru. Niže nađoh sajt Ministarstva i njegov broj.

Mili glasić: „Dobar dan, dobili ste Ministarstvo poljoprivrede i urbanog razvoja, izvolite !“

JA: „Dobar dan, rekoste li urbanog razvoja ???!!!“

Mili glasić: „ I poljoprivrede! Izvolite, šta trebate ?!“

JA: „Strašno…Ovdje Milivoje Mrkva, pomoćnik ministra poljoprivrede Republike Srbije, Moglija sam trebao…..ovaj Ministra!“

Mili glasić: „A što će ti Ministar??? I nije Mogli nego Tarzan !“

JA: „Tiče se investicionog ulaganja na sjeveru Crne nam Gore za razvoj kamiličarstva. Hitno mi treba. Ministar.“

Mili glasić: „Ako je samo zbog toga, onda teško. Zauzet je“.

JA: „A i krompir mi je napala zlatica, svoga ga nagrdi. A šljive neka šarka, pa mi je hitno“.

Mili glasić: „Zlatica???!!! Šarka???!!! E to je već ozbiljno, izvolite njegov broj mobilnog 068 123 456, on je u Bijelom Polju. Ili što bi vi gore rekli, u Belom Polju. Hi hi hi hi hi hihi hihi ihih“

JA: „ Ha ha ha ha ahhahahah (nasmijah se na silu, ironično), aj zdra’o !!!“

Sav srećan i ushićen, memorisah Tarzanov broj odmah ispod Mugileonovog i Srkijevog. Slao sam mu poruke na svakih pola sata, 20 sati dnevno, 7 dana u nedelji. Molio sam ga da me primi, da dođem na čašicu razgovora, na jedan kratak intervju. Gotovo nikad nije odgovarao, samo je dva puta poslao poruku:
„Ne diraj me Leptinotarsa decemlineata. Ne dosađuj mi vise pesticidu novinarski!”
Ali ja nisam odustajao. Čak sam smanjio i razmak među porukama na 20 minuta.Kad, juče, dok sam pio kafu I čitao ovdasnje “edukativne” novine , u 10:37 mi stiže poruka:
“Kako je zvuk poruke na mom telefonu užasan I javlja se svakih 20 minuta do pola sata, on utiče na moje zdravlje i na onako sjeban glas, kao što vještačko đubrivo prepuno kandijuma i teških metala utiče na krompir, cveklu i šargarepu. Stoga, oću da mi se nacrtas tačno sjutra u 12h ispred moje fabrike trapista u BP”.

Prođe me neka jeza, neka hladnoća, srećan što sam još jednom uspio. Osjećao sam se fenomenalno i pored toga što prosuh kafu po trenerkama i što mi se novine razlećeše po dnevnom boravku. Trud se još jednom isplatio, ovoga puta u mnogo kraćem roku.

01.04.2011 u 8:00 me budi užasni alarm a na dislpeju telefona mi se očitava:

„1.April – Dan Vlade Crne Gore“!!!

Znam, moram da se spremam na put u Bijelo Polje, Tarzan me čeka. Brže bolje se „picnuh“, obrijah i okupah, uvukoh košulju u pantalone, pa pravac „bubom“ iz ’81 za „Polje Kokaina“. Cetinjani bi se možda ovih dana ljutili što baš ovaj naziv uzeh za Bijelo Polje, a ne za Cetinje. Ali neka se ne ljute, na CetinjE je izbor veliki, pa ćemo lako ime neko nać’.

U 3 minuta do 12h, ja sam bio na ulaznim vratima fabrike za proizvodnju trapista. U blizini se nalazila zgrada sa njegovom kancelarijom. Zgrada bješe sva obrasla u mahovinu i prekrivena lijanama. U dvoristu drvo sa velikom krošnjom,takođe obraslo lijanama. Na ulazak u zgradu stoji velika tabla sa zeleno-crnim natpisom – „TARZAN“. Djelovalo je tako moćno, moderno, evropski, trans-atlantski. Uđoh.

Ljupka sekretarica koja se u prošlosti vjerovatno bavila bacanjem kladiva me uputi u njegovu kancelariju uz napomenu da me Ministar očekuje.

JA: „Dobar dan Ministre, kako ste?!“

 

Tarzana: „ Dobar daaaa-aaaaaa-aaa-aaaa-aaaaa-aaaaaaa-a-aaaaaaaN !!!“ (Tarzanski)

JA: „ A-u, kao pravi Tarzan. Svaka čas’ !!! “

 

Tarzan: „Hvala, hvala. Jeste li znali da mogu 45min da visim na jednu ruku, kao pravi Tarzan???!!! “

JA: „Nemoguće! Mislim, ja vama vjerujem, ali……..Nemoguće ?!“

 

Tarzan: „ Evo mozemo tu da izađemo ispred upravne zgrade, ja ću se ovješat’ na lijanu, a vi mi štopajte vrijeme. Može?!“

JA: „ Vejrujem vam, vjerujem vam. Ne sumnjam u vaše sposobnosti. Ja sam dosao kako bi vam postavio par pitanja, ako nije problem?!“

 

Tarzan: „ Ma kakav problem, taman posla. A da znate, da ni meni nije problem da visim, ako treba da vam dokažem, da vas uvjerim!!! Može lokum, kafa i sok?!“

JA: „ Može, hvala!“

 

Tarzan: „DŽeeeeeeeee-eeeee—eeeeee-eeeeeeee-eeeee-eeeeeeeeeJN !“ (Tarzanski)

JA: „ Ovo je nerealno!“ (promrmljah)

 

Tarzan: „Molim, šta kažete ??? “

JA: „Ma ne, ništa…….. kažem sebi kako je ovdje u BP sve nekako pripodnije, više u skladu sa prirodom……..divljinom……..znate……..!!!“

 

Tarzan: „Da, da , naravno. Nije ovo kao ona džungla od Beograda. Ovdje je mirno, fino. Mada ja volim džungle, ali one prave, ne betonske“.

-U kancelariju uđe već poznata, „ljupka“ bacačica kladiva sa služavnikom na kojem bjehu dva soka, dvije kafe i dvije porcije ratluka. Za razliku od posjeta Mugileonu i Srkiju, ovdje stvarno dobih sve ponuđeno.

 

Tarzan: „Ovo je moja sekretarica Radoslavka, ali je ja zovem Džejn. Tako mi je pri srcu. Ja i ona smo ti najbolji drugari, i radimo i pjevamo zajedno“.

JA: „Džejn…..da…naravno. A pjevate kažete?!“

 

Tarzan: „Da, naravno. A šta mislite, koja nam je omiljena pjesma?!„

JA: „Pa da pogađam…….recimo……….. Phil Collins – Strangers like me! „

 

Tarzan i Džejn: „Kako ste znali, bravo. Idemo:

I wanna know, can you show me

I wanna know about these strangers like me

Tell me more, please show me

Something's familliar about these stransgers like me!”

JA: “Nestvarno, nemoguće!!! “

 

Tarzan: “Šta ste rekli…..šta nemoguće? ”

JA: “ Ma kažem nemoguće kako dobro pjevate, kakav odnos imate vi i Radoslavka…..ovaj, vi i Džejn”.

 

Tarzan: “ A to, to ste u pravu. Hvala ti Džejn. Možeš ići. Pa da nastavimo, šta vas zanima još? ”

JA: “Kako ste dobili ime pobogu? To je tako netipično za ove…za ovo…ovozemaljske prilike!”

 

Tarzan: “Ime mi je dao otac. On je bio vrsni poznavalac prašuma, džungli I biljnog I životinjskog svijeta u njima. Išao je i za Brazil, i za Indiju, i za Kongo i na Biogradsku goru. Svuda je bio. To mu je bila strast. Imao je ideju da od Bijelog Polja i okoline napravi jednu veliku džunglu. Ali ga ostali sugrađani nisu podržali. Kad sam se ja rodio, bio je popularan Tarzan, a kako je taj lik živio u omiljenom okruženju moga oca, on je meni dao ime Tarzan. Lijepo zar ne?!”

JA: “Da, da. Rijetko lijepo ime.”

 

Tarzan: “A svima je kao čudno, osim mome bratu”.

JA: “ Mogli, vaš brat, je li?” (promrmljah)

 

Tarzan: “ Molim, šta….?”

JA: “ Rekoh, mogli bi da nastavimo.”

 

Tarzan: “ Ah da, naravno nastavimo.”

Ja: “Sad malo ozbiljnije teme. Tiče se vašeg sadašnjeg posla – posla Ministra poljoprivrede i “urbanog” razvoja. Sta planirate da uradite sa poljoprivredom u Bijelom Polju i ostalom dijelu sjevera Crne nam Gore???”

 

Tarzan: “A zašto samo pitate na sjeveru Crne Gore? Zašto ne za cijelu Crnu Goru? Ja sam republički Ministar.”

JA: “ Pa zato što se u Podgorici ništa ne pitate, kao ni u Budvi, Kotoru i ostalim primorskim gradovima. Plus to što stanovništvu gradova na jugu i centru naše države ne pada na pamet da se bave poljoprivredom. Cetinje stoji najčvršće pri tom stavu. Vi se praktično, čim prođete Kolašin, ništa ne pitate. “

 

Tarzan:” Pa da znate da ste u pravu. Ovamo Mugi, Migo, Barke, tamo Sveto, slava mu i milost, Kulja i ostali……..Bas nemam nikakvu moć. Al’ me briga, ovamo je ljepše. Nego, šta bih uradio na sjeveru ove naše lijepe, bogate i plodne države Crne Gore. Imamo nekoliko projekata koje treba da uradimo. Od Bijelog Polja planiramo da stvorimo regionalno i Evropsko željeznicko čvoriste. Ovo će biti centar svih željezničkih trasa cijele Evrope, od Lisabona do Madrida. Zatim, pla….”

JA:” Cijele Evrope, od Lisabona do Madrida???!!! Mislite Moskve??? “

 

Tarzan:” Pa i Moskva će biti tu uključena!”

JA: “Ma nebitno, nastavite…”

 

Tarzan: “Zatim, planiramo da od Berana stvorimo jedan regionalni avio centar, da renoviramo i proširimo aerodrom, koji bi bio pandan onom Frankfurtskom. Mada bi se više preorijentisali ka transportu roba nego ljudi. “

JA: “Jer u Beranama ljudi skoro da nema!!!”

 

Tarzan: “Ima!. Ima nešto, nije sve otišlo. Ima nešto ljudi, ostalo je.”

JA: “Ima možda ljudi u kvantitativnom smislu, ali ima li u kvalitativnom???

 

Tarzan: “Slabo, ali nije toliko drastična situacija kao na Cetinju i u Budvi.”

JA: “Izvinite što vas prekidam, nastavite.”

 

Tarzan: “ Zatim, od Plava ‘oćemo da napravimo novu Ženevu. Ima jezero, planine, prekrasnu prirodu, a u prednosti je u odnosu na Ženevu jer ima Alipašine izvore i masu borovnica. Kolašin ce biti jedna od najpoznatijih vazdušnih banja, a Mojkovac i Pljevlja glavna mjesta za naučna ispitivanja otpornosti čovjeka na sve otrove. Ovo su veliki projekti i zahtjevaju mnogo vremena, rada i truda”

JA: “Kakve ovo ima veze sa poljoprivredom???!!!”

 

Tarzan: “Nikakve! Ali će pomoći da se poljoprivreda što brže razvija. Da transport poljoprivrednih dobara bude što bolji.”

JA: “Pa logično, ogromna željeznica, aerodromi i otrovana sredina pogoduju razvoju poljoprivrede. Logično. Nego da vas pitam, to nije u vašoj nadležnosti, to je valjda u nadležnosti drugih ministarstava?!”

 

Tarzan: “Kakve veze ima, mi sve radimo zajedno, onako bratski.”

JA: “Pa dobro, ako je tako…..onda ću vrlo brzo dočekat’ da Milorad Katnic priča o primjeni najnovijih rastvora bez pesticida za prskanje voća, a Migo Stjepovic da mi priča o pravopisu i obrazovanju.”

 

Tarzan: “Pa Migo već min…”

JA: “Aaaaah da, zaboravih. Kod nas je sve moguće. A razmišljate li o metrou u Andrijevici ?!”

 

Tarzan: “Zašto će metro u Andrijevici?!”

JA: “Pa ništa vala. I ja pitam svašta. Nesto mi palo na pamet. Ne znam zašto. Nego, poljoprivreda……poljoprivreda, šta ćemo sa njom?”

 

Tarzan: “Ona je grana budućnosti na sjeveru….”

JA: “Iako budućnosti na sjeveru nema! Izvinite, nastavite.”

Tarzan: “Ona je grana budućnosti na sjeveru i okosnica razvoja. Planiramo da povećamo sveukupni životinjski fond. Moramo da imamo mnogo veći izbor životinjskog mesa nego što sada imamo.”

JA: ”A šta planirate još da uzgajamo pored goveda, ovaca, koza i standardne živine??!!”

 

Tarzan: “Pa planiramo da uvezemo nešto kamila, lama, još jedan tip praseta, recimo bodljikavo, irvase, zatim….”

JA: “Imamo irvasa i previše!”

 

Tarzan: “Molim,šta….?!”

JA: “Ništa, ništa, ne prekidam vas…!”

 

Tarzan: “…dakle, irvase, Suffolk ovce, bizone i mandarinske patke.”

JA: ”Mandarinske patke???!!!”

 

Tarzan: “Da, mandarinske patke, zašto?!”

JA: “Šta su bre mandarinske patke? Ko će to da jede i gdje? Ko će oko toga da radi?”

 

Tarzan: “To su prelijepe male patkice, ukras prirode, riječne ljepotice. To tamane turisti iz Butana i Mijanmara. Nikad im dosta.”

JA: “Turisti iz Butana i Mijanmara???!!!”

 

Tarzan: “Da, da. Oni odsjedaju u Splendidu kod Žareta-totema. Niko ne dolazi na sjever, naravno. Svake godine u Budvu dođe njih 75 000 i tamane mandarinske patke i naše vino. Oni su oduševljeni našom zemljom.”

JA: “ Butan…” (promrmljah)

 

Tarzan: “Butaaa-aaaaaa-aaaa-aaaa-aaaaa-aa-aaaaa-aaaaaaa-aaaaaaaN” (Tarzanski)

JA: “Odlicno,dosta je bilo o životinjama, mandarinskim patkama, bizonima, nego da nastavimo. Šta planirate da uradite na polju organske hrane??? Kako tu vidite mogućnosti našeg razvoja???”

 

Tarzan: “Svetsko tržište organske hrane je u velikoj ekspanziji. Gotovo sva proizvedena organska hrana na svijetu ima kupca. Mnogo je veća tražnja od ponude. Zato mi imamo ogromni potencijal, ali i velikih tržišnih problema. Naime, kod nas niko neće da dA organ. Stanovništvo nema razvijenu tu svijest o transplataciji organa i dobrovoljnom doniranju organa. Tako da mi bez dobrovoljnog doniranja organa od strane našeg stanovništva, ne možemo da proizvodimo organsku hranu.”

JA: “Ovo je stravično…..Nemoguće!!!”

 

Tarzan: “Moguće je, moguće…..ne razumije mene narod…ne vidi on tu koliki je potencijal…..stoka jedna…..ali se nadamo da će se i to promijeniti. Makar na silu.”

JA: “Stoka sprečava da dođe do izražaja vaša upućenost, inicijativa, znanje i sposobnost!”

 

Tarzan: “Upravo tako. Samo ovo kad kažem stoka ja ne vrijeđam, ja stoku volim, iako me nekad nerviraju. Glupa je!”

JA: “Razumijem vas. Ove teme smo objasnili, razradili. Nego,da postavim još tri pitanja. Kako gledate na to da mesna industrija u Crnoj Gori dobavlja svo meso iz Austrije i Holandije? Kako to da “Goranović” uvozi holandske svinjske glave, a da ih posle plasira kao “crnogorske glave”???!!!”

 

Tarzan: ”Pa vidite, osnovni problem je u tome što mi na sjeveru ne možemo da nađemo normalne, nenasrtljive čobane koji bi čuvali goveda, svinje, ovce i magarad, koje bi mi posle prerađivali u slame i kobasice.”

JA: “Kako mislite normalne, nenasrtljive??? Ne mislite vajda da oni….?!”

 

Tarzan: “Da, da, mislim. Vi ste iz grada gdje ima mnogo zgodnih žena, a ovamo na sjeveru ne skoro da nema zgodnih žena, nego skoro da nema žena uopšte. Sve su pošle u Podgoricu da studiraju Menadžment. I onda imamo za posledicu umrtvljene tužne volove, ovce koje klecaju i neće da pasu, krave koje plešu balet! Strašno. Iz tog razloga mi ne proizvodimo svoje meso. I onda “Goranović” mora da uvozi holandske glave i da ih plasira kao da su naše.”

JA: “Holandski odliv mozgova! Kako ne vide da imamo previše mozgova! Ministara (promrmljah). Nama ne smeta što je to genetski modifikovana hrana??!!”

 

Tarzan: “GeneCki šta….?!”

JA: “Ništa, ništa, zaboravite….Nego, da vas još nešto pitam. Kako utiče ova situacija u Libiji i nestabilnost na svetskom tržištu nafte na cijenu magaradi i kalifornijskih pastrmki kod nas??? Kako se to odražava: pozitivno ili negativno?!”

 

Tarzan: “Moram vam reći iskreno, najiskrenije – negativno za magarad, ali pozitivno za pastrmke. Prodavcima magaradi se ne isplati da prodaju magare za 50€ jer imaju velike troškove održavanja, transporta i plasiranja istih. Nafta ih nagrdi. Kažu da im magare mnogo više potroši nego što ga mogu prodat’. Nismo imali izbora nego da im dozvolimo da povećaju cijenu. Onda je skočilo lančano, opravdano i svinjsko, i juneće, i ovčje meso. Pala je potražnja za ovim mesom, a porasla za ribljim. I sad pastrmke, koje kako kažu, ne troše naftu i ne zavise od nje, se više traže i bolje prodaju. Totalno ekonomski ispavno i opravdano, kako Balu kaže”

JA: “Balu ???!!!”

 

Tarzan: “Mislim na Meda, nego mu ja tepam, tako mi je pri srcu. On stalno govori totalno ekonomski isravno i opravdano!”

JA: “Da, totalno. Nemam šta da prigovorimo.”

 

Tarzan: ”Upravo tako.”

JA: ”U zadnje vrijeme smo svedoci da je sve poskupjelo, a ima naznaka, šuška se, da će brzo i hleb poskupjeti?! Pa me zanima da li će poskupjeti i koliko će koštati?!”

 

Tarzan: “Hleb će poskupjeti sigurno i koštaće 2€!”

JA: “2€ ???!!!”

 

Tarzan: “Aprili-li-liiiiiiiii !!! HA-HA prevario sam vas, ha-ha. To je aprilska šala. Hleb će sad skočiti na 0.70€, a od septembra na 0.90€, tako da narod nema šta da brine, neće biti hleb 2€.”

JA: “E sad nam je lakše, ne moramo da brinemo. A šta mislite, kakva će biti reakcija stoke, ovaj…. naroda na ovo “mizerno” poskupljenje osnovnog životnog proizvoda!”

 

Tarzan: “Pa vjerovatno ista kao i sada, jos će glasnije, sa više volje tražiti vruć hleb:

HLEBaaaaaaaaaa-a-aa-a-a-aaaaaa-aa-aaa-aaaaa-aaaaaaaa-aaaaaaaa!!!!” (Tarzanski)

JA: “Da, da. Hvala vam gospodine Ministre na razgovoru i što ste nam približili situaciju i planove u Ministarstvu poljoprivrede i urbanog razvoja.”

Hvalaaaaaa-aaaaa-aaaaaaa-aaaaaa-aaaaaa-aaaaaa vam!!!” (JA Tarzanski)

 

Tarzan: “Odlični ste, svaka čas’! Bilo mi je drago, srecan put.”

Tarzan me isprati sa svojom Džejn do ulaska u kola, sa osmjehom na licu i blago pjevušeći živu legendu Phila Collinsa. Odlazeći, na retrovizoru vidjeh kako Ministar visi na lijani jednom rukom, sa sve odijelom i cipelama. Džejn je vrtjela kladivo!!!

Prolazeći kroz Kokainsko Polje, pored mesne industrije Mesopromet, a sada Franca (ono je zvučalo seljački), vidjeh volove koji tužno vise na ogradi, krave koje izvode “Labudovo jezero”, svinje koje jedu na obližnjoj deponiji i radnika koji prosipa “Ariel” u ribnjak.

Sav umoran od puta i razgovora, pregladnio i žedan, čim sam došao kući uputih se ka kuhinji. Postavih sve na sto i sjedoh. Nisam htio da jedem, izgubio sam apetit. Na stolu su bili hleb od “2€”, svinjska pašteta, pljevaljski sir i pečena kalifornijska pastrmka.