izvor: b92.net, piše: Nebojša Milenković
Jedno od surovijih sredstava prinude kojima su totalitarni režimi pribegavali u mentalnom slamanju svojih (političkih) protivnika bilo je zatvaranje istih u tamnice čija visina nije prelazila 1 metar. U takvim ćelijama sužnji su istovremeno spavali, ponekad jeli, vršili nuždu…, provodeći u njima godine ― ponekad čak i čitave decenije.
Mnogi od njih u međuvremenu su zaboravili uspravno da hodaju. Kada je telo tako dugo pognuto ― pogrbljenost se, pre ili kasnije, nameće kao jedini mogući izbor. Namera vlastodržaca, naravno, jeste bila ta da pored gubitka slobode zatočenici izgube i osećaj ličnog dostojanstva i elementarnog samopoštovanja. Sposobnost uspravnog hodanja diktatore i despote uvek je naročito iritirala. Zato su upravnici tamnica, uvek ljudi od najvećeg poverenja, bili zaduživani prevashodno za to da pomenutu sposobnost, tu neoprostivu drskost uspravnog hodanja, kako god znaju iskorene. I to im je, uglavnom, uspevalo.
Godinama batinani, mrcvareni i maltertirani na opisani način ― kada bi bili pušteni iz tamnice, sužnji su iz straha nastavljali da hodaju podjednako pogrbljeni kao da iz tamnice nikada nisu ni izašli.
Sve što im se dešava ovi sužnji uglavnom su prihvatali kao vlastitu neminovnost ― istorijsku datost ili lošu sreću, svejedno ― tek vlastitim tamnicama, što iz straha što iz ubeđenja, oni vremenom počnu da se ponose. Takođe, na samo njima znan, pomalo perverzan način, oni čak počnu da vole vlastite tamničare ― jer, pobogu, možda ih i jesu zatvorili ali im, istovremeno, upravo oni obezbeđuju tu koricu bajatog hleba koja ih još uvek održava u nečemu što nazivaju životom.
Kako priča ne bi bila sasvim monotona. U životima svakoga od njih postojao je trenutak u kom su na časak uspevale da se razmaknu štrokave zavese i kada je u njihove tamnice uspevao da prodre čak i tračak svetla. Ponekad, kad bi se čak osmelili i da podignu glave, zatočenici bi uspevali da ugledaju svetlost. Pa čak i samo Sunce. Nakon toga, uplašeni mogućnošću slobode sa kojom nisu znali šta da (u)čine, u želji da okaju vlastiti greh, nastavljali su da hodaju još pogureniji i još poniženiji nego što su to bili pre ovih proplamsaja svetla. Onoga ko bi se usudio da im govori o Suncu, ili pokušao da ih ubedi u mogućnost uspravnog hodanja kao njihovog trajnog stanja ― ovi sužnji po pravilu vrlo brzo odbace i prezru.
U sličnim istorijskim tamnicama ne retko bivaju zatvarani i čitavi narodi. Njihovi zidovi sačinjeni su od čudne mešavine: mitova, zatucanosti, primitivizama, malograđanštine i ostalih banalnosti svakoje vrste. Iako to često čak ni samima sebi ne smeju da priznaju ― sećanje na sposobnost uspravnog hodanja, ulaske svetlosti kroz musava, minijaturna, prozorska okna, parčići ili pak čitavo Sunce koje su imali priliku da vide, u njihovom emotivnom i intelektualnom paćenju ostajali bi prisutni zauvek. Urezane u njihovo sećanje, dane kad su se osećali istinski slobodnim ― pa čak i onda kad u trenutku dok im se događala te svoje slobode uglavnom nisu bili u potpunosti svesni ― ovakvi narodi obeležavaju sve dok postoje.
javniservis.me 
Sjajan, fenomenalan tekst Milenkovića.
Prvo sam mislio kad ga viđeh da je citira nekog pisca, al poslje ono vidim autorski.
Odlično zaista, bez obzira na njegov Ldp bekgraund visokog funkcionera, stranke finansirane (po njihovom priznanju) od strane manjih tajkunčića, ja dodajem i od većih tipa Đukanovića (E-novine npr), Subotića (B92), i velikih obavještajnih službi, francuske prije svega; ništa što se u biti ne razlikuje od ostatka “demokratske Srbije”, kao i one druge, kao npr Zemunskog klana koji je pośedova dokumenta crnogorske DB.
Dakle, mala mafijaška politička ekspozitura koja glumi demokratiju u Srbiji.
Dakle, i pored takvog ogavnog bekgraunda, tekst je više nego odličan i u potpunoj suprotnosti onome što propagira Ldp i kako se postavlja. Možda se time može i objasnit zašto je ovaj tekst dočekan sa ne baš sjajnim komentarima Ldp fanatika i obožavalaca i plaćenika na njegovom blogu.
I zadnja rečenica izlazi iz konteksta. Kao da nema nikakve veze sa tekstom, nekako je izlizana i bljutava, miriše na socrealističko stvaralaštvo, no valjda je pjesnik htio da poentira na kraju, i završio vrlo jeftino. Ne znam što mu to šćaše.