László Végel: Kompromitovane uspomene

izvor: vegel.org 

Prisećati se šezdesetosme u ambijentu i u prostorima divljeg kapitalizma?! Nadasve je to neprijatno, jer dovoljno je sići na ulicu pa da postanemo svesni da je šezdesetosma ostala samo jedna mučna uspomena.

Imam baš dovoljno vremena da lunjam novosadskim ulicama, da dreždim na njegovim trgovima, da osmatram šta se oko mene događa, više me ne proganja zavodljivo biće istorije, sve sam napustio, postao sam bezdomni lokalpatriota, kao što sam to već nekoliko puta i napisao. I ulična ikonografija svedoči o apsurdnoj mešavini kokakole, nacionalizma, polufeudalizma i ranog kapitalizma.

Tumaram po predgrađima, čudesnim rezidencijalnim kvartovima na obodu grada, razgledam luksuzne palate – u odnosu na njih vile nekadašnjih komunističkih rukovodilaca podsećaju na skromne srednjestaleške porodične kuće. Na takve, u kojima stanuju švajcarski kapitalisti na obali ciriškog jezera ili u kojima životare nemački milioneri u Grunvaldu, nadomak Berlina. Moram priznati da je nekadašnja komunistička elita, u poređenju sa današnjim feudo-kapitalističkim džet-setom, vodila neverovatno puritanski život.

Današnji novokapitalisti u svemu prevazilaze komunističku nomenklaturu, u mnogo čemu čak i svoje klasne prijatelje sa zapada. Njihovi bazeni su daleko prostraniji od onih koje su sebi dopuštali komunisti. Danas u svoje nastambe ugrađuju mnogo više skupocenog građevinskog materijala – granit, mermer, kovano gvožđe, mesing, najskuplju drvenu građu – nego što su tu činili komunisti. Njihove palate se ne skrivaju u senci širokih krošnji drveća, kao što je to bio slučaj sa komunističkim vilama, već se prpošno baškare na popriličnim komadima zemljišta, ograđenim visokim zidovima, načičkanim sigurnosnim kamerama. Ta zdanja se kupaju u svetlosti reflektora, okružena novoposađenim parkovima, mir i spokojstvo njihovih stanara čuvaju profesionalni telohranitelji. Pada u oči da su novokapitalisti mnogo skloniji kiču nego što su bili članovi prethodne nomenklature.

Ali to višeg nikog i ne sablažnjava.

Većina mojih kolega-pisaca se već jedva i upušta u kritiku sistema. U najboljem slučaju, u ime jedne partije kritikuju drugu partiju, iz čega se odmah može zaključiti da svi pripadaju nekoj strani. Ne pripadati ni jednoj opciji strogo je zabranjeno! To je greška! Štaviše, greh. Ili su time opsednute samo budale. Vode se bespoštedni međustranački ratovi, ali sam sistem je neprikosnoven i nedodirljiv. Svi će rado priznati da kapitalizam nema alternativu, da ni nacionalizam nema alternativu, iz čega sledi da živimo u društvu bez alternativa.

Od ovog i ovakvog okruženja drastično odudara svako sećanje na šezdesetosmu, s obzirom na to da je temeljna narativa tog razdoblja bila da sve ima alternativu. Tada je bilo prilično teško doći do spoznaje da je čak i u socijalizmu data mogućnost izbora, dok danas niko čak i ne pomišlja na to da ovaj balkanski, divlji kapitalizam ima, ili da bi mogao da ima, alternativu.

Svoje šezdesetosmaško razdoblje sam proživeo kao da sam neprestano tumarao po nekakvim mračnim katakombama, uvek na samom rubu nekakve provalije. A danas imam utisak da živimo usred raskošne vrtne zabave priređene na samom dnu provalije. Čak se i provalija ukazuje kao preispoljni kič!

Šta se, zapravo, i kako dogodilo? Zašto smo izgubili šezdesetosmu?

Rodio sam se 1941. godine i detinjstvo sam proveo u jednom relativno zatvorenom svetu. Rodnu varošicu sam napustio zbog nastavka školovanja, kad sam početkom juna 1956. došao u Novi Sad i upisao se u gimanziju koja je nosila ime narodnog heroja Pala Papa i u kojoj se nastava u celosti izvodila na mađarskom jeziku. Međutim, nepuna tri meseca kasnije, kad je početkom septembra počela školska godina, gimnazija je preimenovana, i sada se zvala Gimnazije Moša Pijade, sa mešovitim nastavnim jezikom. Ova promena nije bila tema razgovora, niko o tome ni reč nije prozborio, do današnjeg dana se ne zna, šta se zapravo desilo tokom leta 1956. godine.

Moj prvi doživljaj koji su imali izvesnu istorijsku pozadinu, bili su vezani za budimpeštansku revoluciju s jeseni 1956. godine. U to vreme stanovao sam u jednom novosadskom muškom đačkom internatu gde smo kolektivno slušali vesti Radio Beograda po kojima se moglo zaključiti da su se Mađari pobunili protiv Rusa. Vikende sam provodio kod kuće u Srbobranu, gde je otac krišom slušao Radio Slobodnu Evropu – sudeći prema ovim izveštajima, Mađari su se pobunili protiv komunističke diktature. Otac je bez dvojbe dao za pravo Radiju Slobodna Evropa, ali me je krajnje ozbiljno upozorio na to da o tome nikom ne pričam. Nije imao poverenje u društvo u kojem je živeo.

To dvanaestogodišnje razdoblje između 1956. i 1968. godine bilo je, zapravo, razdoblje maglovitih iluzija i prikrivanih nesigurnosti. Moram da priznam, da sam na početku bio optimista, da sam i ja imao iluzije. Nisam se rodio kao profesionalni antikomunista, kakvi su sad neki bivši sekretari partijskih komiteta. Unuci bezemljaša, nadničara i napoličara, upisivali su se u srednje škole i planirali odlazak na univerzitetske studije. Moji roditelji su uz seosku kuću na kraju verande dogradili kupatilo, neki imućniji drugovi iz naše ulice imali su već i automobile. Bilo je samo po sebi razumljivo da najpre ovi važniji kadrovi kupuju kola, stim da će kasnije i siromašniji stići na red. U društvenim prostorijama mesne zajednice svako je do mile volje mogao da na jednom visoko postavljenom televizoru gleda zabavni program italijanske televizije, na italijanskom jeziku, ali se već znalo da će uskoro svaka porodica da ima u svom domu sopstveni televizor na kojem će već moći da gleda program na srpskom jeziku. I zaista, nije mnogo vremena prošlo, stvar se obistinila, posle svega nekoliko godina sve više ljudi je moglo da priušti sebi televizor. I ako je to tako bilo, nismo videli zbog čega ne bi na kraju socijalizam izašao kao pobednik u nadmetanju sa kapitalizmom, kao što smo to u školi, uostalom, i učili?

Svi smo verovali u progres, bili smo rođena deca planskog razvitka, tek kasnije smo pali u njegovu nemilost. Pripadao sam prvoj posleratnoj generaciji koja se u celosti socijalzovala u socijalističkom sistemu, generaciji koja je bila osuđena na optimizam jer nikakva druga iskustva nija ni imala, nije znala ni za kakav drugi, drugačiji svet osim sveta u kojem je živela. Ni iz čuvenja nismo znali za bilo kakav drugačiji svet, jer su se prethodne generacije iz straha, ili iz konformizma – ćutale.

Ćutali su i o tome da je nekad bilo moguće slobodno misliti i govoriti. Mnogo toga je, zapravo, bilo prekriveno velom ćutanja, a postoje stvari o kojima je i danas bolje ćutati. Kad govorimo o našoj socijalizaciji, treba reći i to da nam je uvek omogućeno da upoznamo samo jednu stranu sveta, nikad i onu drugu. Čak ni kad se taj svet okrenuo za stoosamdeset stepeni. Ta jednostranost se u nama uvrežila i, mada s drugim predznacima, ona još i danas živi u nama: i sada smo u stanju da opažamo najčešće samo jednu stranu stvari.

U okviru obavezne nastavne materije učio sam o mađarskim zlodelima, o novosadskim „hladnim danima” – s jezivom grižom savesti i krajnje ponižen sam odlazio sa časova istorije, ali nikad ni reč nisam čuo o retorzijama koje su zadesile vojvođanski mađarski živalj u jesen 1944. godine, kada su se ponovo kopale masovne grobnice. Nisu o tome govorili ni oni koji su te zločine počinili, a decenijama ni najbliža rodbila žrtava – čak ni u najužem porodičnom krugu.

Moj optimizam je, dakle, nikao iz tla masovnih grobnica.

Isto kao što je i čitav generacijski optimizam bujao na poluistinama.

Ali, da li bi išta i vredelo da smo i čuli ponešto o jednom drugom svetu? O tome, na primer, šta je na ovim prostorima bilo pre socijalizma. Pretežna većina starije generacije bila je poreklom iz izrazito plebejskih sredina, iz porodica u kojima je siromaštvo poprimalo takve razmere, da je sloboda mišljenja i govora bila bez ikakvog značaja. Nisam ni danas siguran, šta podrazumeva pod pojmom slobode misli i slobode govora jedan nadničar, ili jedan nezaposleni radnik.

U mojoj porodici, ali i u komšiluku, češće sam slušao žalopojke da opet nema ni za koru hleba, ali nikad, naglašavam: nikad nisam čuo ni reči o zatiranju, o gušenju slobode govora.

Bili smo predestinisani da budemo socijalisti, čak i kada smo se u svakodnevnom životu sve češće suočavali s protivrečnostima između stvarnosti i ideja. Ovaj oktroisani, ali isprva ipak spontano prihvaćeni optimizam počeo je da postaje sve nepodnošljiviji još pre 1968. godine, proizvodeći sve mučnije osećanje sveta, i osećanje sebe u svetu. O tome sam pisao u svom romanu Memoari makroa.

Moj prvi roman je govorio, zapravo, o vremenu laži.

Posle izvesnih natezanja, knjiga se pojavila u proleće 1968. godine, nakon što su događaji dobili na ubrzanju. Potom je usledio 4. jun 1968. godine, odnosno ona čudesna noć, kad su se ispod jednog beogradskog nadvožnjaka studenti sukobili s policijom. Sutradan sam posetio jednog prijatelja, pesnika, koji je već imao televizor u kući, da u televizijskom dnevniku pogledam izveštaj o tom događaju. Hteo sam da vidim scenu sukoba studenata s policijom.

Bio sam radoznao, pitao sam se, da li se stvari i u Beogradu odvijaju kao u Parizu?

Moj prijatelj je u vrtu iza kuće polivao cveće. Bio je u stanju da po čitavo posle podne pripoveda u ružama. Strpljivo sam ga slušao, ali nešto pre pola osam zamolio sam ga da uključi televizor da bismo pogledali večernji dnevnik. Lice mu je poprimio izraz zgađenosti, pa je hladno primetio, jeste, čuo je nešto o događajima u Beogradu, ali to nije stvar s kojom bi se književnost mogla baviti. Ustao je i počeo je ponovo da pokazuje grmove ruža. Ova je jedna bečka sorta, ruža-čajnjača, i to s viskom stabljikom, a ova je jedna prilično retka japanska vrsta, i pre nego što smo se okrenuli penjačicama, naglo se zaustavio ispred jednog razgranatog grma. Nema lepše od Lili Marlen, možda bi jedino opojno mirišljava, elegentna Papa Meilland, ta ruža plišanih, tamno crvenih latica mogla da se takmiči sa njom. Nestrpljivo sam ga prekinuo, pozvavši ga da sad pustimo ruže, i da pogledamo dnevnik.

A na televizijskim dnevniku, u vezi sa studentskim demonstracijama, bilo je reči samo u ispadu grupe huligana, nakon čega je sledio jedan grubo intonirani komentar. Moj prijatelj me je sažaljivo odmerio i, potom, zabrinuto, samo odmahnuo glavom.

Dakle, možda bi ipak bilo bolje da se vratimo u vrt, predložio je mirno.

I posve je moguće da je on bio u pravu. Možda nije isključeno ni to, da je to bio najmudriji savet koji sam ikad od ikoga čuo. Međutim, ja ga tada nisam razumeo. Pa tako nisam poslušao ni njegovo upozorenje, i jedva sam čekao da sutradan pohitam u Beograd, na samo poprište istorije, da se sretnem s prijateljima, da sopstvenim očima  vidim šta se događa. Na putu između Novog Sada i Beograda imao sam priliku da vidim i trupe koje su se kretale u pravcu glavnog grada. Ugledavši konvoj vojnih transportera bio sam već siguran da će se nešto desiti. Setio sam se onih dana od pre dvanaest godina, kad sam slušao zloslutne izveštaje najpre o izbijanju ustanka, potom o razvoju događaja u Budimpešti, u jesen 1956. godine. Kao redovan i prilježan slušalac radijskih vesti, a i zbog toga što sam potom imao prilike i lično da razgovaram s mađarskim izbeglicama, imao sam utisak da sam svedok istorije. Mada sam bio svestan i toga da mogu da budem samo vrlo dalek svedok. Ali na tom putu prema Beogradu, prolazeći pored vojnog konvoja pala mi je na pamet jedna veoma smela pomisao – mogao bih možda da budem i učesnik događaja. Čak sam pomišljao i na to da, zapravo, tokovi mog ličnog života zavise od razvoja ovih događaja, što je pak značilo da ću postati punoletan, odrastao čovek koji će biti u prilici da sam kroji svoju sudbinu. Jer sva ona iskustva koja sam stekao do do tada, do 1968. godine, govorila su mi o tome da su prethodne generacije osudile nove naraštaje na večitu maloletnost. Oni su uobličavali istoriju, oni su bili vlasnici legende, oni su posedovali vlast i moć; činilo se da ćemo mi doveka živeti u njihovoj senci, odnosno, da će nas definitivno prognati iz istorije.

U Beogradu su specijalne policijske jedinice već opkolile zdanje univerziteta. Prizor je bio krajnje neobičan, skoro nestvaran. Pre toga sam, naime, samo na filmovima video ovakve scene. Jedva sam uspeo da se saberem. U velikoj gunguli ipak sam uspeo da se nađem sa prijateljima i svi smo se složili da će se nešto dogoditi; ovi dani ne mogu proći bez posledica.

Nikad ni pre, ni kasnije, Beograd nije bio toliko simpatičan kao tada.

Tih zlokobnih dana postalo mi sasvim jasno da nije reč samo o lošem raspoloženju, o tegobnom osećanju sveta i mučnom osećanju sebe u svetu, nego o lošoj politici. Stvarnost je pripomogla da razumem sopstveni roman. Što se mene tiče, socijalizam je tada izgubio svoj kredibilitet. Ova spoznaja izazvala je u meni mučninu. Moja optimistička, ali neiskusna generacija pretvorila se u jednu malodušnu, osirotelu masu. Socijalizam je zbrisan sa istorijske scene, ali na njegovo mesto nije stupilo ništa što bi bilo bolje, vrednije.

Zapravo se nije ništa dogodilo, već socijalizam urušio sam u sebe. Beogradska „pobuna” se završila poput kakve socijalističke operete. Drug Tito se preko televizije obratio naciji, održao je uobičajeno efektan govor, dao je u svemu pravo studentima i zatražio njihovu podršku. Studenti nisu mogli ni sanjati o priznanju s ovakvog nivoa vlasti, njihova radost je bila bezgranična, izašli su na ulice, na središnjem prestoničnom trgu poveli su kolo. Posle svega četiri nedelje počela je represija. Režim, naime, nikad nije mogao da oprosti da ga ovoliko poljulja upravo onaj pokret koji je unapred bio osuđen na poraz.

Šta je to zapravo značilo, mogao sam da vidim sutradan u Novom Sadu. Rano pre podne skrenuo sam u ulicu Vase Stajića – to je ona ulica u kojoj se nalaze sedišta gradskog komiteta partije i rukovodstva saveza studenata – i odmah naišao na dugu kolonu demonstranata. Omladina je sklepala brižno iscrtane transparente na kojima je krasnopisom pisalo: „Dole crvena buržoazija!”, „Budimo realni, tražimo nemoguće!” Disciplinovana kolona se kretala pream centru grada, na čelu sa lokalnim studentskim rukovodiocima. Prolaznici su ih s trotoara posamtrali s priličnom ravnodušnošću.

Kao što sam kasnije saznao, u ovim novosadskim takozvanim demonstracijama učestvovali su svi studentski i omladinski aktivisti, a članovima partije učešće je bilo obavezno. Govornici su unapred brižljivo odabrani, njihovi govori izlektorisani, leci blagovremeno odštampani. Nigde u blizini ni jednog policajca. Naravno, na demonstracije nisu izašli samo aktivisti, bio je tu i veliki broj mladih idealista u kojima je još živo plamteo duh pobune i koji su bili duboko revoltirani protivrečnošću između reči i dela. Za mene je baš ova scena bila i ostala najupečatljiviji doživljaj šezdesetosme. Ove zvanične demonstracije! Godine 1982. napisao sam novi roman, pod naslovom Dupla ekspozicija govorio sam već o ovom svom utisku.

Sve što se od tada događalo, samo je ponavljanje ove scene. Unapred isplanirani, dobro organizovani protesti, zvanične demonstracije, defilei. Ima ih nekoliko skoro svake godine u Srbiji. Među demonstrantima su i dalje mladi idealisti, u svakoj novoj generaciji živi duh pobune, ali oni i ne slute kako će taj duh iz njih biti iskorenjen. Šezdestosmaši su trideset godina kasnije platili „grehe” šezdesetosme, a na Miloševićevom kanapeu oprost su dobili oni koji su tada stupali na čelu kolone. Idealisti su pak bili postiđeni.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Objavljeno u zborniku: Šesdeset osma – lične istorije. Priredio Đorđe Malavrazić  Radio Beograd Neograd, Službeni glasnik, Beograd, 2008.