Cirkus oko Nobela: Glupo, prenaduvano, licemjerno i neozbiljno

izvor: vreme.com, piše: Andrej Ivanji 

Čitav cirkus oko bojkota, to jest nedolaska državnih predstavnika Srbije na ceremoniju povodom dodele ovogodišnje Nobelove nagrade za mir je suvišan, glup, prenaduvan, licemeran i neozbiljan.

Suvišan zbog toga, što svaka čast Liju Sjaobou na građanskoj, demokratskoj i svakoj drugoj izuzetnosti i hrabrosti, svaka čast na njegovom zalagnju za uvođenje parlamentarnih višepartijskih izbora umesto jednopartijskog totalitarizma u Kini i borbi za ljudska prava, ali to nema nikakve veze sa borbom za mir u svetu. Čovek je s punim pravom trebalo da dobije Nobelovu nagradu za ljudska prave, da takva postoji. Suvišno je bilo i predsedniku Baraku Obami dodeliti Nobelovu nagradu za mir, s verom da će on jednog dana doprineti svetskom miru. Baš kao što je, ako već neko, po kosovskom pitanju Nobela za mir trebalo da dobije ne bivši predsednik Finske Marti Ahtisari, već bivši premijer Rusije i šef „Gasproma” Viktor Černomirdin, koga je predsednik Rusije Boris Jeljcin poslao da posreduje o uslovima za prekid Nato-bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, to jest pre svega Srbije. Černomirdin je odigrao ključnu uloga da Slobodan Milošević popusti i da se ratna dejstva zaustave. A Ahtisari je Nobela dobio za „Ahtisarijev plan” koji nije uvodio mir, rata odavno bilo nije, već je bio podlog za odvajanje mirnodospksog Kosova od Srbije.

Čitav srpski cirkus oko mučenog Sjaoboa je glup, zato što se srpska diplomatija glupo postavila. Prvo: Vlada Srbije morala je da bude spremna, kada je već procenjeno da državni interesi u ovom slučaju naginju Kini, da će u negativnom kontekstu biti objavljen spisak država koje su se rešile da ne udostoje cereminiju dodele nagrade svojim prisustvom, kao što je to učinio BBC, i da će to izazvati reakciju “evropskih partnera”. Drugo: kada su, očigledno, bili zatečeni, nikakve potrebe nije bilo da se razglašava na sva zvona nemušto pravdanje zašto predstavnici Srbije neće ići u Oslo. Ako nećeš, iz ovih ili onih razloga, da budeš prisutan, zato što Kina preti da će da povuće obećanje o ulaganju milijardi dolara u Srbiju, ili što hoćeš da se odužiš za to što „kineski narod sversrdno podržava stavove Republike Srbije po pitanju Kosova”, ili prosto misliš da je suvišno što je Sjaobo dobio nagradu, onda jednostavno ne odeš, ne moraš to da najavljuješ. Ovako Beograd ispada neozbiljan i podložan baš svakojakom i svačijem pritisku, briselskom, po pitanju podvijanja repa oko pompezno i borbeno najavljivane Kosovoske rezolucije pred Generalnom skupštinom UN, a kineskom, kada Pekingu nešto nije po volji. I po ko zna koji put politika Beograda deluje ne mudro, kako njeni kreatori vole da misle, već bezglavo, kao da ne zna na koju bi stranu da krene. Sasvim je sigurno da će Beograd zaigrati i ako Moskva bude nekom neprilikom zasvirala i to tražila kod nekih budućih ruskih razmirica sa Zapadom.

Prenaduvana je cela stvar, zato što za par dana više nikoga neće zanimati da li su predstavnici Srbije bili, ili nisu bili na Nobelovom mirovnom koktelu i to ama baš nikako, pored svih drugih problema, neće uticati na „evrospki put Srbije”, sumnju u „zajedničke vrednosti” i tako dalje. Prenaduvane su zato i izjave, na primer izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Jelka Kacina koji je rekao: „Nema nijedne zemlje kandidata (za članstvo u Evropskoj uniji), ili potencijalnog kandidata, koja na takav način manifestuje svoju servilnost”, ili Čedomira Jovanovića koji je rekao da izostanak Srbije i ignorisanje dodele Nobelove nagrade za mir “predstavlja sramotu za ovu zemlju i čin koji je za svaku osudu”, te da mu je “žao što se sada na sceni mi pojavljujemo uz zemlje koje su same sebi dovoljne poput Kine i Rusije, a ne u društvu zajednice modernih zemalja okupljenih oko EU”.

Licemerno je kada Predsednik Srbije Boris Tadić, kako prenosi „B 92”, kaže da je odluku o bojkotu dodele nagrade u skladu sa svojim nadležnostima doneo ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, te da mu je premijer Mirko Cvetković preneo da Vlada nije raspravljala o tom pitanju. “Neću da se mešam u njihov posao i da sada govorim o tome da ja dolazim iz disidentske porodice. Sećam se kada su mog oca početkom 60-ih kada sam imao 10 godina proglasili za disidenta i najbolje da o tome ne govorim”, rekao je Tadić. Kao da su vlada i Vuk do sada donosili neku odluku bez saglasnosti šefa Demokratske Stranke.

I na kraju, neozbiljno je da Srbija prvo neće, pa kada dobije packe, onda ipak malo hoće da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade, kroz prisustvo zaštitnika prava građana Saše Jankovića kao ličnog emisara premijera Mirka Cvetkovića, a ne kao predstavnika države. Tako se pravi imidž zemlje, koja ne zna šta hoće. Sve to podseća na sudbinu famozne rezolucije o Kosovu, samo što ovoga puta “evropski partneri” Beograd neće oduševljeno tapšati po leđima.