Dinko Gruhonjić, predsjednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine o toleranciji, medijima i istraživačkom novinarstvu u Vojvodini (a moglo bi biti i u Crnoj Gori)
izvor: e-novine.com 
U velikoj meri u Vojvodini dominira nešto što nazivam multikulturalni nacionalizam, getoizacija etničkih zajednica Sve je produkt devedesetih. Jer, ljudi koji danas u Srbiji imaju pare, stekli su ih na ratu, zločinu i pljački. Naravno da bi oni da ućutkaju i to malo nesretnih novinara koji bi da istražuju i čačkaju po nedavnoj prošlosti, po putevima prljavog novca, a ovde drugačijeg nije ni bilo
“Danas u Vojvodini tolerancija znači ono o čemu se ne priča dovoljno: imamo gotovo mantru političara i javnih ličnosti da je Vojvodina kulturni izlog Srbije, zato što je multietnička, multikulturalna, multikonfesionalna i multijezička. To je, naravno, prilično tačno, ali ne kao pre dvadesetak godina. Sada se vrlo malo koristi prefiks „inter“, dakle, šta je sa vojvođanskom interetničnošću, interkulturalnošću… Otkako je nacionalizam stupio na scenu, to su prave teme o kojima u Vojvodini treba pričati. Sama činjenica da je neka teritorija „multi“ ne znači da je to nužno neka pozitivna tekovina. Jer, pogledajte Bosnu i Hercegovinu, zemlju u kojoj sam rođen, ona je sve to i multietnička i multikulturalno i multikonfesionalna, pa to ništa ne valja, jer se ne radi na komunikaciji etničkih zajednica”, kaže za e- novine Dinko Gruhonjić, dobitnik Godišnje nagrade za toleranciju koju Skupština Vojvodine dodeljuje povodom Međunarodnog dana tolerancije, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
* Nema, dakle, prožimanja? Dokle to ide u normalnim okolnostima i u ekstremnim slučajevima?
Kada je reč o Vojvodini, ona je herojski uspela da odoli ludilu nacionalizma i sačuva bar konture, komunikaciju između zajednica. Ali je činjenica da se rat na nju odrazio. U velikoj meri u Vojvodini dominira nešto što nazivam multikulturalni nacionalizam, getoizacija etničkih zajednica. Vrlo je slaba komunikacija, recimo između srpskih i manjinskih medija, a i unutar samih manjinskih medija, tretira se samo problem jedne manjine, dok se druge ne spominju. Manje ili više, ljudi žive u nekim vrstama zatvorenih zajednica, nacionalisti se i ovde vrlo brzo dogovaraju i sve se to prodaje pod firmom „najviših standarda i prava nacionalnih manjina“. Tako danas imamo situaciju da se u nekim opštinama mladi uopšte ne druže i da je etnička distanca vrlo velika. To je posledica Miloševićeve zločinačke politike, ali se ne isplati pred njima žmuriti, jer bi se stvari pogoršavale i getoi ustanovili kao nešto što je sasvim normalno. Plašim se da može bito kasno, a i vrlo opasno – uči nas tome nedavna istorija.
*Pomenuli ste vreme vladavine Slobodana Miloševića, mediji…
Nisu osvetlali obraz, ali bilo je nekih enklava, da ih ne nabrajam, iako nije dugačak spisak. S druge strane imali smo TV Novi Sad i Dnevnik koji su bili avangarda Miloševićevske ratnohuškačke mašinerije…
* Koliko je toga ostalo, recimo u uređivačkom i kadrovskom smislu?
Najgora posledica devedesetih je negativna selekcija, jer svi koji su nešto valjali u tim državnim medijima oterani su na početku, ili su sami otišli. Manijaka i ludaka, ratnih huškača, u prvom planu ostalo je jako malo i ne može se reći da oni uređuju vojvođanske medije. Ima ih, naravno i nažalost, ali ono što je gora stvar je to što se u vojvođanskim medijima uspešno primio čip autocenzure, tako da više nisu potrebni cenzori kao u vreme Miloševića, kada su bar na početku morali udarati smernice šta se sme i šta se ne sme. Sada toga nema, sami urednici su razvili autocenzorsku svest i, uz časne izuzetke, razmišljaju glavama političara. Tako da je uticaj politike primetan, s tim što je specifičnost Vojvodine i to što imamo manjinske medije koji su pod ingerencijama nacionalnih saveta. A saveti su pod uticajem partija, tako da mediji plešu onako kako gazde sviraju.
* Dokle?
Pa. dok se ne pobune. Razgovaram sa kolegama koji rade u manjinskim i opštinskim medijima i čini mi se da su navikli na to da su opštinski službenici. I, prosto su lenji da menjaju tu poziciju koja se zove „radio ne radio radi ti radio“. Dakle, plata svakog prvog, redovna. Kažem im „ljudi, pa, vi uopšte niste novinari, vi ste opštinski službenici“, što ne nailazi na neki pozitivan odjek s njihove strane. Videćemo šta će da donese ta nova medijska strategija o deetoizaciji medija, čini mi se da oko nje postoji konsenzus.
* Bili ste godinama izloženi, Vi i Društvo, različitim vrstama napada i pretnji. Izuzev primitivizma, vidite li još neki zajednički imenitelj u napadima na nezavisno novinarstvo u Vojvodini?
Bilo je napada neonacističkih, klerofastičkih i ostalih takozvanih organizacija i nalazlim u njima zajednički imenitelj: potpuno je jasno da to nisu samonikle skupine mladih entuzijasta koja se okuplja na proslavi rođendana Adolfa Hitlera. Nego, priča je dirigovana i unekoliko je slična onoj s početka devedesetih kada je DB organizovala takozvane paravojne formacije koje su bile namenjene izvozu pljačkaša, kriminalaca i koljača na teritorije susednih država. Danas, postojanje tih, kako se eufemistički zovu „ekstremnih desničarskih organizacija“, a suštinski su fašističke, nalazi svoj smisao u obračunu sa takozvanim „unutrašnjim neprijateljem“, kakvi su, recimo, e-novine, NDNV i sličnih „fleka” na toj savršeno čistoj mapi ujedinjenog naroda. Tih izdajnika koji kvare idilu i toliko su pokvareni da podsećaju na devedesete, a toliko su odvratni da se zalažu za ljudska prava i kojima je tolerancija nulta za bilo kakvu pojavu fašizma. Nemam nejasnoća, potpuno je jasno da su državni centri, državne tajne službe i duhovne tajne službe apsolutno sponzori i organizatori takvih pojava fašizma i neonacizma u Srbiji.
Druga je stvar to istraživačko novinarstvo kojeg gotovo da nema, ili ga ima, pa se šetate gradom u pratnji policije, da biste se osećali „sigurno“. To je produkt devedesetih, sve je produkt devedesetih. Jer, ljudi koji danas u Srbiji imaju pare, stekli su ih na ratu, zločinu i pljački. Naravno da bi oni da ućutkaju i to malo nesretnih novinara koji bi da istražuju i pačkaju po nedavnoj prošlosti, po putevima prljavog novca, a ovde drugačijeg nije ni bilo.
javniservis.me 
Komentariši