(piše: Dannkinnen)
Na mnogim mjestima zapisano je da je Crna Gora demokratska zemlja, ponajviše na mjestima u Crnoj Gori. Onamo gdje to eksplicitno ne piše, hvale nas kao zemlju koja ima budućnost, stremi evropskim integracijama i društvu evropskih naroda.
Ako stavimo po strani detalj da narod nema ’leba da jede i da smo u ekonomskom rasulu dok su se drugi obogatili (ne)radom preko noći, mnoge druge stvari ukazuju na to da se radi o demokratiji. Prodemokratskih organizacija, kako Vladinih tako i nevladinih, imamo na sve strane. Medija ima i ovih i onih. Imamo nekoliko opozicionih stranaka. Na kraju, a što želim ovim tekstom posebno da naglasim, svim zaposlenima je Zakonom o radu zagarantovano jedno od najvažnijih prava svakog demokratskog sistema – pravo na štrajk. Slobode koliko ’oćeš.
Štrajk u poslednje vrijeme kod nas dobija na značaju, jer, svi štrajkuju. Djeluje da se budi većina i to čak i nije sporno. Mene zanima, kako se budi, ko ih budi i kad će opet na spavanje.
Naime, ko pogleda zdravstvo i njihov štrajk ne može a da se ne zapita. Koliko sam ja upoznat, razlozi njihovog štrajka odnose se na period od poslednje dvije godine, u kojima su im smanjene plate, ukinute naknade za prekovremeni rad, topli obrok i još ponešto. To znači, da ako se sve vrati na nivo iz 2009. ili ranije, oni bi trebalo da budu, a i biće, zadovoljni; jer su se demokratskim putem izborili za svoja prava. Prije dvije, pet, deset godina takođe se pričalo o katastrofalnim uslovima za rad svih zdravstvenih radnika, pominjali i počinjali štrajkovi, a sad štrajkuju da se vrate ti uslovi.
Kaže naš narod, „klin se klinom izbija“. Kaže to i naša Vlada. „Zdravstvu je LOŠE, bune se, ne damo im pare. ’Ajde da im bude još gore, pa da požele da im opet bude LOŠE.“ Ukoliko Vlada izađe u susret današnjim zahtjevima, svi će biti sretni i zadovoljni. Vlada može da kaže da smo demokratija u kojoj je legitimno da se štrajkuje, da je izašla u susret svojim građanima, nešto je i uštedjela u prethodne dvije godine, a i obezbijedila da ovima jedno vrijeme štrajk više ne pada na pamet. Zdravstvo će moći da se diči svojim autoritetom u pregovorima, pravom da im bude LOŠE za koja su se izborili, a njihov sindikat će se smatrati perjanicom promjena. Sve ovo pod uslovom da se izađe štrajkačima u susret, a dobrim dijelom vjerujem da ’oće. Ništa nikog ne košta. Sve mi ovo djeluje na takvu politiku, ne samo u zdravstvu. Ne samo u Crnoj Gori. Tako se vlada u demokratiji. Vječno.
Gadafi je vladao 42 godine. Mnogo, ali ne i vječno. U pomenutim stvarima nalazim (doduše, samo dijelom) razloge zašto je on bio tiranin, a Amerika i Evropa to što jesu. Najblaže rečeno, pored svih bubica koje je nesumnjivo imao, on nije imao taj demokratski senzibilitet. Nije umio da manipuliše kao ovi i narod pravi ovcom. Umjesto da je plaćao razne lobiste, konsalting usluge i „strane eksperte“ da ga tome nauče, trošio je na druge stvari. On je svojima rekao: „Imaćete to, to i to (što je u ekonomskom smislu više od ovoga što mi imamo), ali ako vam padne na pamet da imate nešto drugo… Prebijaću vas i mučiti.“ To je isto kao da mama malom sinu kaže kako će cijelog života, svaki dan, da mu kupuje čokoladicu, ali ne smije da traži i sam kupuje bilo šta drugo. Šta zna dijete, naravno da će biti presrećno. Koliko god majka nekog da voli, ne kupuje to svaki dan. Ali za pet ili deset godina mali će da poželi Milku, a mama će da ga prekori, za 15 će da dobije batine jer je Milku sam kupio. Za četrdeset i dvije će da joj kaže: „Mama, mnogo te volim i hvala ti što si mi kupovala čokoladu svaki dan, ali j..i se više.“ Mislim da su to rekli i sinovi Libije, bez obzira što svojoj mamici ne bi mogli ništa bez NATO aviona i stranih plaćenika.
Možeš da imaš mnogo, ali striktne zabrane po bilo kom osnovu dosade. Libijci nisu štrajkovali dok im nije pukao film. Mi možda imamo malo, ali smo slobodni. Stalno se žalimo i štrajkujemo, ali nikako film da nam pukne. Kad nam pukne film, najlakše ćemo se sa Amerikom dogovorit’, odnosno, ona sa nama.
javniservis.me 
Komentariši