Враћао се с посла, уморан после маратонског синдикалног састанка и узалудног тражења решења да се нови транзициони власник фирме приволи или натера да исплати бар део заосталих плата. Сео је у угао нископодног трамваја. У ушима му је још бубњало од разјарених монолога очајних радника. Чим је сео, до њега се спустио човек који је, без увода, почео да прича како су му управо саопштили да се затвара бензинска пумпа на којој је радио двадесет година, уз изговор да није била рентабилна, а знао је да је у просеку имала око 5.000 муштерија месечно! И све то сигурно зато што ће нечији кум, зет, шурак негде у близини да отвори своју пумпу, па да му не ремети промет.
Окренуо је главу, узео новине и брзо их оставио јер су га запахнуле бројне вести о енормној пљачки у некој банци, и још енормнијој у некој великој фирми, о мерама штедње које припрема особа с платом од 6.000 евра… и ексклузивни интервју с министром који је наводно без милости решетао све оне с вишег нивоа власти, као да он до скоро није био у врху тих истих бивших власти… – Кафка! – рекао је човек који је седео са друге стране. – Чисти Кафка!
Сишао је на станици у близини солитера у коме је живео и приметио старијег комшију како истрчава из зграде држећи влажну крпу преко уста.– Шта се десило? – упитао је.– Ка…Ка…Ка… – човек је муцао.
Истог трена, кроз главу му је покуљало: Кафка! Међутим, комшија је најзад успео да заврши реченицу – Ка… ка… канализација се излила! Сви станови пливају у г…, а смрад је ушао у све просторије! Помагајте! – Јесте ли звали службу за одгушење? – Немам појма, човече, спасавам старе и немоћне!
Кога год је питао да ли је звао одгушиваче, добијао је негативан одговор. Било му је све то мало чудно, али док су из зграде истрчавали људи с децом, јастуцима и постељином, улетео је у свој стан кроз који су се такође ковитлали канализациони смрадови, и зграбио телефон да позове службу за одгушења. Међутим, са траке се чуо наснимљени глас који је понављао информацију да му је број искључен због неплаћеног рачуна. Отрчао je код суседа и док су они панично затварали прилазе дечјој и спаваћој соби, позвао је с њиховог телефона службу ,,одгушења'”. Дао је адресу, завапио да је ствар ургентна, али умирујући глас с друге стране рекао му је да не паничи, него да прво каже која је канализација у питању: вертикала или хоризонтала? – Ух, не знам, ваљда је вертикала! – забринуто је одговорио. – Не може ,,ваљда”. То није одговор на моје питање. Ајде, идите сад мирно, распитајте се код комшија која је, и када то установите јавите нам.
Хоризонтала или вертикала, питање је сад? Док је узалуд анкетирао комшије, време се сурвавало као вода из водокотлића у ве-це шољу.
Е, онда се десила срећа у несрећи, јер се искристалисало да је вертикала та која је запушена! Мада је и у хоризонтали било ђубрета које се накупљало толике године. По дојави тачног одговора, екипа ,,вертикалаца” појавила се на терену, радила је до пола ноћи и коначно ослободила загушену вертикалну цев. Станари су се разјурили по становима да чисте и дезинфикују просторије а он је остао да захвали шефу ,,вертикалаца”.
– То је наш посао – рекао је шеф. – Него, ко ово плаћа? Ви сте звали, значи ви сте овлашћени. – Ја сам звао, али ја нисам овлашћен, немамо кућни савет, одавно је расформиран, случајно сам баш ја тај који је звао! – Али ми нисмо дошли случајно. Позвани смо, обавили посао и молим вас да одмах платите!
Отишао је у стан, извадио штедњу за црне дане и платио рачун. Успут, постало му је јасно зашто нико није хтео да позове помоћ… Испао је глуп и наиван, али… шта сад?
Четири дана је молио станаре да се окупе како би поделили трошкове одгушења. Једни су се вадили да још увек немоћно леже због стреса и тровања анаеробним бактеријама, други су се правили да нису код куће, трећи су сматрали да је држава дужна да то плати, четврти су тражили да се прво установи ко је изазвао загушење… Ипак, четвртог дана увече, некако је успео да скупи кворум и одржи састанак, а станарка апотекарка поделила је свима маске од газе пошто се смрад још увек јако осећао.
Састанак је трајао до зоре јер су сви имали своје непомирљиве ставове. Записничар је све бележио и на крају прочитао захтеве: да се трошкови расподеле по становима; да се трошкови никако не деле по стану, него по броју чланова домаћинства; да горњи спратови плаћају мање јер је загушење било одоздо; да загушење није било одоздо, већ напротив, одозго, те тако они треба да плате више; да пензионери не треба да плаћају ништа јер минимално једу; да мршави треба да имају попуст, и то сви они који имају до 56 килограма, не рачунајући у то децу и одојчад; да породица с највећим бројем гојазних чланова, има их шест, без обзира на узраст, треба чак дупло да плати…
Пошто нису успели да заузму заједнички став и одлуку о плаћању састали су се поново у вечерњим часовима. И тај састанак трајао је до раних јутарњих сати и потом изнова сазван за увече, па изнова за сутрадан… и изнова за ујутру…
И ево… састанак још увек траје.
ivanamihic.com
javniservis.me 
Komentariši