Топло време може се преживети ако сте у браку са еркондишном. Ја сам у том браку као медени месец имао тридесет филмова из Ирана. Прегледао сам их за недељу дана, кеве ми.
Сигурно знате да се последњих двадесетак година филмови из Ирана царски награђују, чак и они произведени за време шаха, али и они касније.
Најбољи у Ирану и скоро најбољи у свету филма зове се Абас Киаростами. Док сам по разним часописима, француским, немачким, енглеским, проналазио критике и есеје о филмовима Абаса Киаростамија, открио сам још неколико писаца и режисера из Ирана који су харали по највећим фестивалима света.
Један од њих је Монсен Макхмалбаф. Он је на светским фестивалима однео 20 награда. Још лепше, жена Монсена Макхмалбафа, Марзиен Месхкини, аутор је филма ,,Дан када сам постала жена”. Прича се наставља: њихова ћерка Хана снимила је свој први филм ,,Игра лудости”, док је њена старија сестра Самира добила награду жирија фестивала у Кану (2000) за филм ,,Црна табла”.
Гледао сам ,,Црну таблу”. То је филм о десетак људи који лутају по забитим крајевима Ирана. На леђима носе школске табле, баш онакве на којима смо и ми учили. Људи који носе школске табле заустављају успут пролазнике, нуде им да их науче писање слова. Нико неће, сви журе јер на леђима носе велике пакете. Журе да пређу границу и доспеју до Авганистана. Да тамо продају разну робу, од хлеба до цигарета. Међу тим људима је и једна жена. Један од оних који носе на леђима школску таблу представља се младој жени као учитељ и нуди јој да научи слова.
Она то одбија, али тражи мужа који ће њу с пакетом сигурно пребацити у Авганистан. Један од стараца из групе која бежи пристаје да им буде сведок на венчању, али то мора да се одвија овако: он ће поставити школску таблу између њих да се не виде када их он пита да кажу: „Да”. Они то учине. Табла се склања. Сада су муж и жена, он са школском таблом, она са пакетом. Граница, војници пуцају, школска табла заклања младу и младожењу. Најзад, прошли су.
Тако бих ја завршио филм, али ’оћеш, српски филм би могао много да научи од филмова из Ирана, само што их нико не приказује, чак ни телевизије разне. Када је прешла границу жена каже да више не треба мужа. Да, али ту је старац, ако их је венчао он по домаћем закону мора да их разведе. Опет је школска табла између учитеља и жене. Старац их разводи. Она одлази, он остаје. Ипак, филм има срећан крај: учитељ у Авганистану сусреће дечака који хоће да научи прва слова.
Ето какве је филмове правила породица Монсена Макхмалбафа који је за време цара био четири године у затвору. Када је у Ирану победила револуција, победила је и цензура филмова па је Монсен Макхмалбаф побегао с породицом на Запад.
Режисер Абас Киаростами није после револуције отишао на Запад. Он је то овако објаснио: Ако сте посадили дрво у својој отаџбини које добро рађа и ако га посадите у некој другој земљи тај плод никада неће бити онако сочан као у вашој земљи.
За филм ,,Укус трешања” Киаростами је добио награду у Кану.
У овом филму један човек средњих година вози кола по граду, затим по околини. Прима стопера, радника који му се жали да нема посла. Човек за воланом даје предлог раднику како да заради, охо, доста новца. Шта би требало радник да уради за тај новац?
Човек зауставља кола испод брега, позове радника да изађе и онда му каже: „Ја ћу се убити на овом месту”. То ће бити ноћу. Твоја дужност за велике паре биће да на ово место дођеш сутрадан, рано, да понесеш лопату и да ме закопаш, да имам било какав гроб. Радник на ову понуду бежи. Још неколико покушаја. Нико неће да чује предлог човека за воланом. Човек који хоће да се убије седи испод великих багера који копају и расипају земљу. Гледа, ми очекујемо да ће се потурити испод багера који баца тоне земље. Баш кад сам помислио да ће за човека за воланом то бити идеално самоубиство, јок, Киаростами нагло прекида кадар и приказује сада зелену ливаду с неколико војника који се шетају док их прати снажна музика џеза и соло труба Луја Армстронга. Ето, то је крај филма ,,Укус трешања”.
У новом филму ,,Крупни план” Киаростами прича како снима филм у неком забитом селу у Ирану. Сви глумци су статисти из села. На кастингу, стотинак девојака, добро покривених црним веловима, чекају да их режисер одабере. За главне улоге изабрани су младић и девојка који су, у филму, заљубљени једно у друго. Али после снимања њихови односи су такви да он воли њу, а она њега не воли. Киаростами узима њихов однос у стварности. Снима финале филма овако: видимо тотале пејзажа у коме вијуга узани пут и води у шуму. Кадар се не прекида, девојка иде ли иде, минут, два, у трећем минуту филма у кадру се појављује младић и види како девојка залази у шуму. Види је јер девојка има белу јакну. Тотал траје, она ће нестати али младић у тоталу потрчи за девојком, и то траје док је не стигне, приђе девојци, тотал се не прекида али се лепо види како девојка младићу одмахне руком и нестаје у шуми. Кадар и даље траје, већ је пети минут тотала, младић се из шуме полако враћа, то траје до места одакле је у тоталу видео девојку, Крај, пет минута кадра.
Када се овај мој текст појави у ,,Политици”, тог дана у подне, у холу зграде, првим знатижељницима поклонићу ова три филма: ,,Црну таблу”, ,,Укус трешања” и ,,Крупни план”.
Политика
javniservis.me 
Komentariši