Шта си радио у рату тата?

Професор Филозофског факултета у Загребу, Жарко Пуховски, на трибини „Суочавање с прошлошћу“ говорио је о цијени истине у порaтним околностима. Бањалучку трибину из овог циклуса организовали су Центар за демократију и транзиционо правду и Фондација Фридрих Еберт.

(Предавање професора Пуховског преносимо у цјелини.)

Желио бих чињеницу што сам овдје да искористим да упузорим на то – што све, по мојем суду, доиста значи наизглед сасвим једноставна формула или ако хоћете фраза суочавање с прошлошћу. Каква је цијена, то је оно о чему ћемо говорити, која се за то нужно мора платити.

Друштво живи у читавом низу корисних лажи
Понајприје почињем са једним једноставним цитатом једног великог ирског пјесника, Џорџ Бернард Шо, који је рекао „свако пристојно друштво почива на лажи зато што је пристојно друштво“. Лаж је оно у чему друштво свакидашње живи. И добро се сналази. Кад само замислите човјека који би заиста говорио истину, само истину и ништа осим истине, лако је докучити да би тог човјека родбина, пријатељи, колеге и сусједи заједно отјерали у лудницу. И неријетко ме хвата туга при помисли колико таквих заиста сједи у лудници. Јер истину избјегавамо зато да бисмо се мање сукобљавали. Смисао истине је дакле у тому да кажеш ствари које неки не желе да чују. Добар дан колегице, катастрофално изгледате данас. Добар дан пријатељу, видио сам твоју жену са нашим заједничким пријатељем у малом хотелу близу нашег града… Све ствари које ми људима говоримо иза њихових леђа. Покушајте замислити човјека који би то сваки дан, читав дан свима говорио. То нико не би издржао.

Друштво, да би му било лакше, да би спречавало сукобе или их ублажавло, живи у читавом низу корисних лажи.

Нпр. Југославија некад, Хрватска данас, живи у фантазији о томе да је Јадранско море најљепше на свијету. То је нешто у чему се живи и пуно је лакше остати с тиме, него ли то довести у питање. У свим друштвима.

У ситуацији у којој говоримо о поратном друштву, то се још онда вишеструко комплицира.

Јер су пуно већи осјећаји, пуно већи број људи с повријеђеним осјећајима итд. И онда се врло кристално појављује једноноставно питање – добро, а зашто је напросто нама важно окретати се унтараг прошлости. Најбоље би било заборавити. Пуј пике не важи. Точка, нула, идемо од почетка.

Зашто је прошлост важна?
Али имамо прво једана парадокс антропологијске нарави. Велики грчки сљепац од којег почиње наша култура који се звао Хомер има прекрасну слику коју гледа овако – прошлост је испред нас јер је видимо, а будућност је иза нас јер ју не видимо. То значи ми идемо натрашке у будућност не знајући камо идемо. Једини начин да се оријентирамо у том ходању натрашке јесте да видимо прошлост. И зато је прошлост важна.

Али, да би прошлост била прихватљива модерне нације, модерна идеологије, модерне религије, али и старе такође прихваћају прошлост по начелу самопослуживања. Узмем оно што ми се свиђа, остало оставим тамо. Ми смо Хрвати ту били жртве па ћемо о тому причати, ово друго нећемо причати. Рецимо, једна од најљепших улица у Загребу зове се Баруна Тренка. Вјероватно првог модерног ратног злочинца у Европи. Који у рату за аустријско насљеђе, такве злочине чинио у данашњој Баварској да још увијек имате села, ја сам то провјерио, у којима баке кажу унуцима ако не буду спавали доћи ће црни Хрвати, заклаће те. Али је он први метнуо неку мараму око врата од које је настала кравата, а кравата је симбол Хрвата. И ми смо изабрали баруна Тренка за нашег великана из прошлости, јер је по свму судећи доиста имао ту мараму око врата, успут је мало и клао, али то смо заборавили након неког времена.

То је тај принцип самопосложивања. Узмемо наше добре Хрвате и Србе и тако даље, оно што је било фино, ово друго ћемо покушати заборавити и о томе нећемо говорити.

И онда када се неко јави каже опрости али није баш било тако.

Ко је викао „Цар је го“?
Онда се налази у позицији коју најбоље описује Андерсенова знаковита бајка о Царевом новом руху. Не смије се никада заборавити ко је викао Цар је го. Мало дијете! Јер мало дијете је аутсајдер. Мало дијете није у игри. Није прихватило образовање, није прихватило правила, није прихватило обрасце понашања. И може рећи шта мисли. Модерна друштва то постижу тако што тероризирају дјецу школством. Школство има задаћу формирати људе што је могуће сличније неком идеалу које друштво наметне.

Па то негдје изгледа овако – негдје око 3 године дијете научи говорити језиком, а како су дјеца млада и глупа, а глупи људи говоре једино оно што знају, а то је истина. И онда једног дана дође сусједа тати и мами у посјет, а дијете би се играло с татом и мамом и каже

– Ја бих се играо

а родитељи кажу

– Не, видиш да је тета ту.

– Ја бих се играо.

– Не

– Ја бих се играо.

– Не!

– Ја бих се играо.

– Не!

Дијете изгуби живце и каже

– Пусти дебелу краву тата, играј се са мном.

Тата каже

– Како можеш драгу тету назвати дебелом кравом?

Дијете каже:

– Тата, ти си јуче рекао да је дебела крава.

На то „дебела крава“ увријеђено оде из куће, дијете добије батине да научи да се неке ствари не говоре. И ту је почетак тог процеса. То обично зовемо социјализацијом, у којима се навикавамо да неке ствари пред другима, пред свима итд, не говоре. Формула је прљаво рубље прати у јавности.

Хероји или злочинци?
Нације то још пуно озбиљније схваћају. Оне имају своје јунаке. Који су на коњима на главним трговима. Велики српски пјесник Миљковић, који је извршио самоубојство у Загребу, написао је један диван стих кад би народи знали шта је требало да се њихови јунаци попну на коње, срушили би њихове споменике.

Јер, да прескочимо пуно времена, онда данас имате расправу о томе је ли нетко био херој или злочинац. А најчешће је био и једно и друго. Готово сви хероји су били злочинци, а и неки злочинци су били хероји. Наводно за добро свих. А кад лаж захвати убијање људи у времену којег се већина друштва тог још сјећа, то је наша ситуација 20 – ак година од почетка рата, онда се ствари још додатно заоштравају. А поготово зато што имамо катастрофално наслијеђе бивше Југославије које је почивало на организираној лажи о прошлости.

Сви који су овдје старији добро се сјећају како су нас гњавили са првом, другом, трећом, четвртом, петом, шестом и седмом офанзивом, а ништа друго нисмо смјели учити у школи. А код куће су се слушале друге ствари. Код куће су биле фамилија четничка, усташка, домобранска, фамилија ханџар дивизије, не знам како све не, и онда су крај осамдесетих показале да су људи радије вјеровали лажима које су слушали код куће него лажима у школи. И једно и друго су биле лажи. Али лакше је било вјеровати лажима мог дједа, него ли професору у школи.

Распадом југословенске партије дошло је до либерализације јавних медија, не зато што је то неко хтио него што се то није могло спријечити. И онда је 40 година мржње у тишини излетјело у јавност, преточило се у говор мржње и заправо представљало увод у рат. Ако се ишта из Југославије може научити онда је то колико је катастрофално лагати о прошлости. У којој мјери је Југосалавија заправо пропала зато што је суставно 45 година лагала о својој прошлости. Па онда када је истина изашла на видјело остало је премало људи који би такве ствари хтјели подржати или за њу се залагати.

Кад је та ситуација с оптерећењима из ранијих раздобља заоштрена ратом експлодирала, онда се након 20 година, када се експлозија мало смирила види какву катастрофалну оставштину имамо. На примјер. Не знамо елементарне чињенице о Другом свјетском рату, а камоли о рату у деведесетим годинама.

Нико не зна када је почео рат?
Велики француски филзоф Волтер је написао у једном тексту веома интересантну реченицу која гласи „будале и простаци расправљају о чињеницама, пристојин људи расправљају о интерпретацијама“, јер се о чињеницама не расправља. Међутим, ми до чињеница нисмо дошли. У такозваној стручној литератури, дакле у часописима, је објављено да је број жртава у логору Јасеновац између 20.000 и 1.200.000. Дакле 1: 60! Дакле, у стручним часописима, не у петпарачким жутим медијима. То су све неки проф. др објављивали. И једно и друго. И сада је сутација дошла до тога да је `94. године кад је једна комисија коју води Зулфикарпашић установила да је у Јасеновцу убијено 80.000 људи, загребачки Вијесник на првој страници написао наслов Истина је коначно позната, у Јасеновцу убијено само 80.000 људи.

Особно сам у животу видио 17 лешева највише. И то нећу заборавит. Кад помислим да би 6 пута више било 100 лешева, а 60 пута више било 1000 лешева итд, онда ми ова навијања са неколико тисућа лешева горе доле изазивају заиста неугодне асоцијације. Међутим, чињеница је да ми те истине немамо, јер немамо оно што је увјет за истину, а то су елементарне чињенице, елементарне бројке.

Рецимо, нитко од нас не зна када је почео рат у деведесетим годинама. Ми знамо када је почео Други свјетски рат, ми знамо када је почео Други свјетски рат у Југославији. Ми знамо, ако мало боље познајемо повијест, када је почео 1618. године Тридесетогодишњи рат тзв Прашка дефенестрација, али ја не знам када је почео рат у Хрватској.

Постоји барем пет датума који се у разним варијантама појављују. Што то дакле значи? Да су основне чињенице остале отоврене, не за интерпретацију, него за фантазирање. Онда неки кажу да је рат почео `90. а неки кажу да је почео `91. године. Нико не зна точно кад! У међувремену Хрватска 22. децемра или просинца `90. године је донијела свој Устав. Двадесетдруги децембар, то ови мало старији знају, је био Дан Армије и Хрватска је била још у Југосалвији и Дан армије је био нерадни дан. Међутим служебно се хрватски устав зове Божићни устав, јер је ваљда те године Божић три дана раније дошао. Било је нелагодно рећи да је први устав неовисне Хрватске донешен на Дан армије, али је то чињеница. Која је нестала. Као што је нестало питање тому кад је почео рат. Као што је нестало питање тому како су сви ти тенкови дошли у Вуковар или у Сребреницу или у нека мјеста око Бањалуке, нпр Мркоњић Град `95. године. Али су лешеви остали.

Онда имате двије могућности. Једна је да напросто кажете догодио се рат. Заратило.

Као да је то нека врста елементарне непогоде као што су потрес, цунами, поплаве итд као да то нису људи направили, него, некако се нешто сручило на нас. Ви ћете и данас чути, прије свега у БиХ тисуће људи који говоре тако смо фино, добро пријатељски живјели у комшилуку и онда је заратило. Неко из вана је покварио наше. Кадкад је то истина, кадкад баш и није. Питање је колико је тко судјеловао у том… Гдје су сви ти људи били `80. `88. `90. `92. Итд итд. Како је функционирала солидарност са жртвом.

Имамо добар примјер са три града. Када је Вуковар нападнут у коловозу, августу `91. године, у Дубровнику се купали и уживали. Веома лијепо мјесто. Када је Дубровник нападнут у Сарајеву су пили кафу. А када је сваки од та три града нападнут, рекли су зашто нису реагирали кад смо ми нападнути. А они нису реагирали осим неких принудно, јер су сматрали, и у Сарајеву већина људи, то су некакви усташко – четнички обрачуни, то се нас не тиче то до нас неће доћи.

У Босни 85% свих жртава рата из деведесетих
Босна је нешто посебно. Она је испала посебан само по томе што је у Босни убијено 85% свих жртава овог рата. По томе је посебна. У таквом оквиру тзв велике слике не помажу. Ако установимо да је побијено плус минус 125.000 људи у том рату од `91. до 2000. Рачунајучи Македонију, на подручју бивше Југославије, онда имамо чињеницу да је на 255.804 квадратна километра, што је била површина бивше Југославије, убијено толико људи, плус минус неколико тисућа. То апсолутно ништа ни о чему не говори. И зато је посао који се везује уз транзицијску правду у тому да се не забадамо на инсистирање о бројкама, него да копамо, дословце копамо, од рупе до рупе и проналазимо остатке људских судбина са именима и презименима и по могућности, датумима кад су погинули.

Јер оно што нама треба у име поштовања и спрам мртвих или ради тога да се за будућност некако ствари могу сувисло оријентирати јесу имена мртвих. Не национални постоци, не укупни бројеви. То ће све доћи на то. Али не тако да најприје имамо број, па онда проналазимо довољан број жртава да се тај број оправда. Од поједине судбине до поједине судбине. И да видимо тко су ти који су доиста жртве рата.

То још увијек неће пуно помоћи људима који живе у фантазији наши су били у праву, њихови су били у криву. Увијек ће вам рећи, на свим странама, било је код нас убојстава и ратних злочина, али то је код нас споредна ствар, а код њих је то био систем или сустав. А ови други ће за њих то исто рећи. Увијек је код нас то било спорадично, неко је изгубио живце итд. И то се стално понавља. И то није без преседана. Ви имате изјаву Врховног Совјета Савеза Совјетских Социјалистичких Република из 1966. године у којој се говори, први пут када се говорило о оптужбама за силовање Црвене армије у тренутку када су улазили у источне дијелове њемачке територије, да се Врховни Совјет осјећа погођеним тиме што су појединачни случајеви неодговорог понашања совјетских војника узети као оправдање за напад на Совјетски савез и његову Црвену армију. Податке, који су данас више мање концентрирано установљени говоре о 650 до 700 тисућа или хиљада силованих жена.

И ако имате још да то неко зове „спорадично“, онда ће то неко у хрватској рећи да су „спорадично“ убили 700 цивила након акције Олуја или да су убили не знам колико у Сребреници, или не знам колико у Мркоњић Граду – показује да је то само опетовање нечега што су други већ учинили.

Из тога се излази: а) чињеницама б) интерпретацијом у смислу истине у цјелини, али то опет неће помоћи ако се не догоди неки психолошки обрт.

Кад људи имају националистичку психолошку блокаду или патриотску психолошку блокаду наши су у праву, онда чињенице не помажу. Против емоција чињенице не помажу. Што помаже? Друге емоције.

То је оно што се догодило у Њемачкој 1968. године, дакле 23 године након рата, ускоро ћемо ми доћи у ту фазу, када је моја генерација, тадашњих шездестосмаша, уздрамала њемачко самопоуздање, и Њемачка је данас европска нација са далеко најмање национализма. У односу на Французе, Шпањолце, Енглезе… Кога год хоћете. Јер је та генерација протресла своје родитеље. А повод је био наслов иначе једног лошег америчког филма, али наслов је јако добар који се звао „Што си радио у рату тата“. Оног часа када ове наше локалне злочинце њихова дјеца буду питала о тому, шта су радили у рату, они ће установити да можете лагати полицију, да можете лагати истражитељима Хашког суда, можете лагати суд, али јако тешко је лагати своју дјецу. И ту ће почети пуцати, ако будемо имали мало среће.

Ова чврста идеја ми смо у праву, ми нисмо чинили злочине, ми смо се бранили… Сви су се бранили! Само су понекад преалзили у протунапад. Јер не могу бранитељи нападати, јер не би били бранитељи, па су прелазили у пртунапад да би остали у функцији бранитеља. То је језик покушао неспретно сакрити.

Пробити ту емоционалну блокаду је тешко, али прије тога треба пробити спознајну блокаду. Дакле, непознавању чињеница, овим тешким радом на остацима рата. И надати се да ће се паралелно с тиме догодити та побуна ове генерације. Не против шефа државе, него против тате и маме. Пуно лакше се побунити против шефа државе, него против тате и маме и властите жене или властитеог мужа. Ако се то догоди, дакле, ако се породице, обитељи, нађу у сукобу због злочина неких њихових чланова, онда друштво у цјелини, ако се то прошири, има шансу да дође до истине. Ако не, да завршим, живјећемо и даље сасвим пристојно у свим овим срединама, али у једно врсти моралног идиотизма. Без истине.

Хвала.

frontal.ba

Comments

  1. Odličan tekst!

  2. Respekt Zarku Puhovskom. Drago mi je sto sam imala priliku i licno ga upoznati.

  3. обичан човјек says:

    Веома добро!

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.