Хамваш је Сократ 20. вијека

„Службени гласник“ започиње објављивање свих 47 дела овог мислиоца књигом „Велика ризница предака“ у преводу Саве Бабића.

„Књига је најћутљивија, најусамљенија, најмирнија стварност света, а библиотекар, ако је воли, постаће, као и књига, ћутљив, усамљен и миран; нико се не маша књиге тако као библиотекар, тако тихо и лагано, онако како човек прилази вечним стварима: мору, жени, земљи”, писао је у својим есејима велики мађарски мислилац Бела Хамваш (1897–1968), који је и сам био библиотекар и читав свој живот посветио најважнијим списима човечанства.

На српском језику немогуће је мислити о Хамвашу без врсног преводиоца Саве Бабића, који је недавно у „Службеном гласнику” представио Хамвашево дело „Велика ризница предака”, најзначајнији пројекат овог филозофа, који није довршен, а који садржи студије о древним учењима и религијама Индије, Тибета, Далеког истока, старе Грчке, јудаизма, његовом схватању екстазе и алхемије, као и дивљење Јакобу Бемеу.

Али, ово је тек почетак, „Службени гласник“ креће у велику авантуру објављивања свих четрдесет седам Хамвашевих дела, у више од двадесет књига. Српска култура имаће све то пре Мађара.

– Срећан сам што се четрдесет година бавим Хамвашем и што ћу дочекати да буду објављена његова сабрана дела. Завидим онима који још нису читали Хамваша, због тога што их очекује велико откриће – каже Сава Бабић, додајући:

– Овај мислилац увек је наглашавао да пут којим иде европска цивилизација није добар и да га треба мењати, да је материја без духа бесмислена. Он нас у својим делима подсећа на то да о старим цивилизацијама готово ништа не знамо, и да смо заборавили и оно што смо знали. Биће објављено и последње Хамвашево дело, његов  „Дневник” који је почео да пише 1943. године. „Радије било шта, а не ово, не 20. век, не велеград“, писао је Хамваш, који је по Новом завету веровао да је спас једино у љубави.

Бела Хамваш је од 1919. до 1923. године у Пешти студирао мађарски и немачки језик и књижевност, али је истовремено слушао и предавања из филозофије, естетике, музике, па и медицине. Читао је светску књижевност и филозофске текстове, не само савременике, него и старије, све до мистика. Тридесетих година писао је много, есеје као и студије, објављивао у часописима. Место библиотекара добио је 1927. у Пешти, међутим, ту је остао само до 1948. године. Почетком стаљинистичке ере у Мађарској, његове библиотеке из области филозофије, природних и друштвених наука, теорије уметности, психологије, као и пројекат „Стотину књига“ светске књижевности, забрањене су. Било је то послератно уништење Хамвашевог огромног рада, јер је 1945. године, током ослобађања Будимпеште, од удара бомбе страдао његов дом заједно са библиотеком и рукописима. Пре рата Хамваша нису прихватали реакционари и клерикални кругови, после рата – комунисти.

Након губитка посла и понижења, Хамваш дословно живи мудрост Лао цеа и Тао те ђинга, списа суфиста, будиста, зена, тибетанских мистерија, великих Грка: Хераклита, Питагоре, Емпедокла, због тога што у таквом свом положају види предност за усавршавање и не обазире се на спољашње догађаје, опсену и лаж.

Ради као магационер, економ, земљорадник, али много пише, док његове књиге остају само у рукописима. Мук ће бити прекинут после његове смрти, када су у новосадском часопису „Хид“ објављена два његова есеја, „Дрвеће“ и „Орфеј“. Од 1976. и мађарски часописи почеће полако да објављују Хамвашеве есеје. Година 1987. била је преломна, и велики мађарски издавачи окренули су се Хамвашу, објављена је збирка његових есеја „Дух и егзистенција“ у Печују.

Један од уредника Ђ. Чорбе рекао је: „Мислим да је од свих људи које сам током живота упознао Бела Хамваш био најдостојнији ознаке ’мудрац’. Увек сам у њему гледао некаквог Сократа 20. века. Једним делом због његове ведрине, којом је прихватао живот, због тога што је умео да се издигне изнад ствари и што је знао да их посматра са неком безвременом сталоженошћу…“ За чување и даље објављивање Хамвашеве рукописне заоставштине заслужна је његова удовица Каталина Кемењ, са којом је написао књигу „Револуција у уметности, апстракција и надреализам у Мађарској“, која је наишла на отпор Ђерђа Лукача.

Будност, свесност бића да су једина стварност душа и њен мир, једна је од главних одлика коју Хамваш истиче у „Великој ризници предака“ у најразличитијим традицијама. То он поручује савременом, нерелигиозном Европљанину. „Живот сваког бића траје од несамерљивих времена и сваки тренутак је прилика да се човек пробуди из смрзнуте слепе ноћи која је помамна и мрачна кавга незнања и бесвести бивства, борба за опстанак и бесомучна блудња која уз то иде.“

Политика

Comments

  1. Zena je mislila-c a Choek mislio-c, jel tako?

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d blogeri kao ovaj: