Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”
“Strah, nepoverenje i neiskrenost uhvatili su u nekim zemljama tako dubok koren da ljudi ne mogu više da nađu vedar izraz lica ni slobodan, prirodan način pristupanja drugom čoveku. Njihovi stari vekovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički, kad govore sa višim i moćnijim, ili grubo inadmeno, kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe. A njihovi potomci, evo, vuku još i sada za sobom te maske predaka, iako za njih već odavno nema razloga ni opravdanja. Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima, prisiliti ih ne da vas vole i nagrade, ali svakako da vas cene i poštuju. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo, jer hrabrost nije od prirode svakom dana, a osim toga za nju se ređe i prilika pruža, dok je za rad i radljivost uvek ima. I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih…”
“…Istina je da u ljudskim sukobima i borbama bez gužve i mržnje nema uspeha ni pobede nad neprijateljem, ali ko prema svome neprijatelju u toku borbe ne oseća i osnovno ljudsko poštovanje – slabi time sam svoj položaj i teško će moći pobediti. Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obožavaju svoju zemlju ne daju nikom da reč jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci, kad god se povede govor ma o kom od njihovih sunarodnika, sude strogo, često i nepravedno, i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju svoj sud.”
javniservis.me 
Ovo je jedan od najvecih nasih umova, neko ko je desifrovao nas genetski kod, neko ko zna nase osjecaje, stremljenja, nadanja i ponasanja. Da bi se shvatila sva desavanja na ovom nasem prostoru, potrebno je procitati Andrica, njegovu Cupriju, Travnicku hroniku, Prokletu avliju i vidjeti da se nista nije promijenilo kroz vjekove.
Svi se mi i ljudi koje znamo mogu prepoznati kroz njegove likove, kroz njegove prepricane dogadjaje, kroz njegove misli i prikrivenu kritiku. Koliko je bio ispred u shvatanju nas samih govori i gore istaknuti text.
“Njihovi stari vekovima su robovali ili su sami vladali nad ljudima i držali ih u potčinjenosti. To ih je naučilo da se drugima obraćaju ili ponizno i udvorički, kad govore sa višim i moćnijim, ili grubo inadmeno, kad imaju posla sa nižim i slabijim od sebe.”
Kakva tuzna istina.
Jos nekoliko izreka:
“Tesko onom koji mora nekog drugog da unizi,da bi se on sam izdigao ili bolje receno da bi imao iluziju da se izdigao!”
“Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati.”
“Ja se ne bojim ljudi, već onog neljudskog u njima.”
“Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha.”